O crnilu i svrsishodnosti

U filmovima, a posebno onim krupnijih/širih prikazivačkih ambicija, onim komunikativnijima, ponajpre treba što opuštenije uživati, a eto, kad se već ukaže zgodna prilika i za to, možemo se i ubaciti u često baš mutan vir razmišljanja o njihovoj svrsishodnosti. Razume se, mimo one brzopotezne postavke da je takvim ostvarenjima opipljiva zarada prevashodno idejno izvorište, a na koju nas navode zdrav razum i iskustvo, ali koja u tom spekulativnom smislu nije ni najmanje nadahnjujuća. Dakle, možemo da podignemo ulog i da se zapitamo šta bi bila ciljana svrha čak i u slučaju evidentno dovoljno kvalitetnih, pa samim tim i pažnje, vremena, kao i te naše ne samo i ne nužno unutrašnje/lične polemike vrednih filmskih dela – označimo to tako – opštijeg usmerenja.

U tu svrhu ovih dana i sedmica mogu da nam dobro posluže dva noviteta iz dva suprotstavljena distributivno-prikazivačka kutka – Aleja noćnih mora (Nightmare Alley) Giljerma del Tora iz aktuelne bioskopske ponude i Minhen (Munich: The Edge of War) u režiji Kristijana Švokova i sa Netfliksovog premijernog menija, a pri čemu su oba u isti mah i ekranizacije u svojim izvornim žanrovskim domenima referentnih romana starog kova.

LJUDSKE SLABOSTI

Aleja noćnih mora (ne baš najsrećniji distributerski prevod naslova) u samom startu pred gledaoce stiže sa dve privlačne faktografske stavke: nakon primetne pauze, to je prvi rediteljski rad posle ne baš sasvim zasluženog Oskara u slučaj filma Oblik vode (The Shape of Water), a reč je i o prepravku (rimejku) istoimenog i voljenog i cenjenog klasika izvornog noir-filma (mada, kao što je već pomenuto, to i nije sasvim tačno, budući da su oba filma, kako je delimično već sugerisano, zapravo filmske adaptacije dovoljno poznatog romana). Osim toga, svojevrsnu “tešku artiljeriju” ovde predstavlja još ponešto toga svakako značajnog u pogledu predočavanja te upadljive polazne privlačnosti ovog Del Torovog ostvarenja; naime, tu je i zvezdolika glumačka podela: Bredli Kuper, Kejt Blančet, Runi Mara, Vilijem Defo, Toni Kolet, Ričard Dženkins, Ron Perlman, Meri Stinburgen, Dejvid Stretern… a ovaj film, očito nepokolebljivo namenjen zrelijoj, a kanda i filmski verziranoj publici prefinjenog ukusa, predstavlja do krajnjih instanci konsekventan retro noir-film, sa svim onim što je taj podžanr činilo i na današnja gledanja čini neodoljivim i osobenim, uključujući tu na prvom mestu taj idejno potentni cinizam temeljno prožet mrakom po pitanju prikaza i tretmana likova kao filmski validnih i ilustrativnih eksponenata nepopravljivih slabosti ljudskih karaktera kao teškog fatumskog opterećenja. Takođe i specifičnu estetizaciju prvenstveno ukorenjenu u sjajnoj filmskoj aproprijaciji stilema eskpresionizma iz sfere slikarstva (duge, mračne, kose senke, poigravanje svetlom i ostalo).

Dakle, Aleja noćnih mora se već pri prvim koracima tog dugog puta ka gledateljstvu i njegovom, naravno, disperzivnom sudu, nametnula kao naslov kome svakako ima smisla posvetiti posebnu pažnju, jer nudi nešto nimalo tipično na uzorku trenutne bioskopske ponude pa i u širem, planetarnom smislu. Počev od te već pominjane činjenice da ovo bespogovorno jeste film za odraslu publiku, što će, između mnogo toga ostalog i ništa manje važnog, reći da u njemu ni ne sme da bude vidljivih tragova pojednostavljivanja, posezanja za prečicama, neozbiljnostima i poroznim trikovima koji naprosto caruju ponajpre kod većeg dela superherojskog domena tekuće filmske ponude.

Uz sve to, Del Toro je u ovom svom u neku ruku i povratničkom naletu stvorio, sveukupno gledano, vrlo dobar film koji biće da ne izneverava i ne podbacuje ni u jednom od iole važnijih aspekata. Oni koji su upoznati sa prethodnim filmom, tim zlatnim klasikom (u režiji Edmunda Guldinga i sa Tajronom Pauerom, Džoan Blondel i Kolin Grej u najzamašnijim rolama) brzo će primetiti da se Del Toro posebno u prvoj polovini čvrsto, u nekoliko mahova i doslovno drži viđenog u toj izvornoj ekranizaciji pomenutog romana Vilijama Lindseja Grešama, a što je najevidentnije u cirkuskom delu priče. Osnovna narativna potka je u potpunosti zadržana – u doba neprolazne ekonomske i sveopšte krize, mlađi lutalica se pridružuje putujućem cirkusu (precizniji naziv je onaj američki – roadside attraction); gde ubrzo ovlada nekolicinom zgodnih i potencijalno lukrativnih opsenarskih trikova da bi potom “pokrenuo vlastitu praksu” na višem nivou, uz pomoć mlade i prilično naivne i iskrene lepotice takođe dotad uposlene u tom cirkusu. A to će onda, kako to već suština, priroda i zadatih okviri narečenog mikrožanra nalažu, utabati put ka krupnim lomovima i tragediji u drugom činu i posebno u samoj završnici koja će nanovo morati da potcrta ono što je možda i neporecivo: bega nema, spas je moguć, a sugerisani srećni ishodi su tek brzo kvarljivi odrazi ionako neretko jalove meritokratske vere da bi novi i novi, a sve ambiciozniji pokušaji iskoraka ka boljem i berićetnijim i zbilja mogli da dovedu do sanjanih plodova i ciljeva.

ŽUDNJA ZA BOGATSTVOM

Na tom planu i u toj dimenziji Del Torov film je besprekoran, ali ovde mora biti navedeno i pojašnjeno da nova Aleja noćnih mora već u samom uvodu donosi i nastojanje da se, u skladu i u svojevrsnoj rimi sa današnjim vremenom, navikama i uzusima po tom pitanju, lik glavnog junaka u osetnoj meri, te, nasuprot onome što je bio slučaj u prvoj ekranizaciji i Stantona u glumačkom izvođenju Tajrona Pauera, psihološki obogati. Kod Del Tora i Bredlija Kupera zatičemo glavnog junaka bogatijim za očito formativnu, tačnije, transformativnu traumu iz prošlosti, dok smo u klasiku s kraja četrdesetih godina minulog veka imali taj lik pozicioniran dosta nalik onome što znamo iz Leonove Dolarske trilogije – kao junaka bez upadljivijih biografskih odrednica, na poziciji gotovo pa praznog koncepta u koji onda gledaoci mogu da udenu svoj doživljaj i svoje čitanje njegovih motiva, poriva, krajnjih nauma i mogućnosti, a sve to i jeste jedan od uvreženih postulata noir-filma u toj njegovoj osnovnoj eri.

Ta intervencija je, sva je prilika, bila temelj na kome je zasnovano ono što će uslediti u finišu, u delu koji se tiče Stantonovog vidljivog uspona ka vrhu društvene lestvice u tom drugom segmentu u kome će taj lik upasti u klopku lika koji sada tumači Kejt Blančet. Na to se nadovezalo značajno odudaranje od početnih postavki, jer Bredlijev Stanton sada naprosto žudi za bogatstvom, za razliku od Pauerovog Stantona koji je sanjao da stekne dovoljno kapitala da pokrene vlastitu, naravno, opsenarsku crkvu kao još jednu, pa i simbolički glasnu potvrdu vlastite vrednosti (doduše, da je ovo zadržano, ova Aleja noćnih mora bi se primetno “sudarila” sa viđenim u prvoj sezoni novog viđenja serije Peri Mejson (Parry Mason) od pre par godina, kao najrecentnijeg primera vrsne primene kanona nasleđa klasičnog noir-filma). Ovaj zaokret u Del Torovom filmu jeste u neku ruku diskutabilan, ali sa druge strane obezbeđuje, reklo bi se, dovoljno osobenosti u odnosu na viđeno u Guldingovom delu, te tu imamo nekakav upadljiv privid kakvog-takvog razloga postojanja ove nove verzije dobro znanog. Evidentno je da Del Toro uživa igrajući se (ipak vidno samozauzdano) baštinom i mogućnostima noir-stila, a u kinestetskoj ravni (na planu snimateljsko-scenografsko-kostimografskih dostignuća) ovo je besprekorno i vrhunsko ostvarenje, koje prevazilazi okvire pukog pastiša u izvođenju očito nadahnutog i veštog reditelja koji tako nešto, u ovom, postoskarovskom delu karijere to sebi svakako može da priušti. Ipak, tu se nameće pitanje već pominjane suštinske svrsishodnosti, posebice u svetlu narečene doslovnosti u prvom delu i činjenice da izvorni film do dana današnjeg sija nepomućenim sjajem, a što stiže sa pridošlom bagažom teškog neuspeha na američkim bioskopskim blagajnama gde je “nova” Aleja noćnih mora zasad prihodovala jedva nešto više od deset miliona dolara.

MALO NEDOKUVANO

foto: cns photo / frederic batier, netflix

Svrsishodnost, dakle, lebdi kao mračna i teška senka i iznad sasvim korektnog filma Minhen (Munich: The Edge of War), koji je ekranizacija i kod nas prevođenog i naširoko rado čitanog i u tim sferama savremene žanrovske književnosti uvek hvaljenog Ričarda Harisa, na osnovu čijih dela su filmove radili i Roman Polanski (i to dva puta) i Majkl Eptid. Naime, ovde je sve na svom mestu – prikaz zavere za ubistvo Hitlera u toj ranijoj fazi njegove vladavine u žanrovskom smislu i dalje “pije vodu”, pripovedanje je dinamično, odnosi su jasni, baš kao i taj zanimljivi istorijski okvir, a film, nastao po scenariju Bena Pauera, zaslužnog i za scenario primećene serije The Hollow Crown, biva dovoljno ubedljiv i u delu koji se tiče priče o dvojici nekadašnjih mladih prijatelja (Britanca i Nemca) koji su se, kako se isprva činilo, našli na suprotstavljenim okolnostima, a zapravo na zadatku gotovo istovetnog ishoda. Konspiracijske priče ovog kova i dalje deluju dovoljno privlačno, posebno kada je reč o ovako zanatski solidnom pakovanju; uz to, film određuje i nosi gluma Džordža Mekeja i posebno Janisa Nivonera (tu je i uvek dovoljno pouzdani Džeremi Ajrons, doduše, ovde na par koraka do persiflaže, a u ulozi dobrohotnog britanskog ministra spoljnih poslova), a evidentno je da je priča o mračnoj epohi nakon sunovrata Vajmarske republike u krvoločno bezumlje nesputanog bigotizma i danas plodan filmski motiv.

Nevolja je što ovaj film, kao i dobar deo Netfliksovog skorijih premijernih filmova, istovremeno deluje i nekako “nedokuvano”,bez suštinskog zanosa i poleta, te onda još lakše u oči upada ovde višestruko isticano pitanje i polazne i krajnje svrsishodnosti – čemu ovaj (ali i ovakav) film upravo sada? Jer, na stranu njegova upotrebljivost i ta produkciona dostatnost, kao i činjenica da tu ima dovoljno dokaza i filmskog umeća i svesti o prirodi (potencijalno) komercijalnog filma danas, i ovaj film gubi na ubedljivosti kada se u žižu jasno stavi potreba da se precizno detektuje njegov suštinski raison d’être, a da pritom hitro ne posežemo za poštapalicama prikazivačke fukcionalnosti, koja ipak ostaje s onu stranu kreativnosti kao poželjne kičme filma kao medija i pri današnjem stanju stvari. Ili možda tražimo previše, pa onda cepidlačenjem i neosvešćenim cinizmom spram nečega tako jednostavno ustrojenog kao što je to repertoarski film pokušavamo da prikrijemo i prevaziđemo vlastiti gledalački zamor materijala? Moguće je i da je i to i tako.