Novi muzički matrijarhat

Ako ste se ikad pitali gde je nestala alternativna rok scena nakon razlaza grupe The White Stripes, pre jednu deceniju – eno je među brojnim novim singer–songrajterkama, sve odreda mladim ženama u dvadesetim godinama, čija je senzitivnost masovno izronila kao pouzdani detektor opštih zbivanja, baš na način na koji su to nekada radili angažovani rok bendovi. Sve one tragaju za izgubljenim rajem, svesne da ga više nema, ali znajući da je u potrazi smisao. Zato je njihovo stvaralaštvo možda naznačajniji kulturni putokaz današnjice.

Ovih dana, tako, hipi nauk Džoni Mičel izgleda da sve glasnije odzvanja svetom najmlađeg devojačkog naraštaja sa obe strane Atlantika: volite i bićete voljene. Ako ste od ikog inteligentnog, zavodljivog, ma neodoljivog, harizmatičnog i ludački talentovanog u isti mah, imale da čujete kako je vaše biće – vaš lični savršeni hram, i da, slaveći sebe, slavite zapravo život u jednom neponovljivom obliku, značenju i tumačenju, onda je Džoni Mičel definitivno vrhunsko božanstvo takvog ženskog muzičkog panteona.

Uzmemo li, dakle, Džoni Mičel kao tu nultu, idealnu heroinu iz pradavnina, simbol oslobođenog ženstva takoreći, onda kad mu vreme nije bilo, možemo bez ikakvog napora nastaviti da pratimo genealoške grančice do njenih pravih stvaralačkih ‘kćerki’ iz 1990-ih, poput Lusinde Vilijams, Džulijane Hetfild, Liz Fer ili nešto novije Fione Epl – da pomenemo samo nekolicinu najupečatljivijih, čiji su aktuelni albumi i dalje relevantni umetnički događaji. Odatle bi razumno bilo očekivati da će muzičkih ‘unuka’ biti još i mnogo više. I, da vidite, one zbilja upravo eksplodiraju, a po intenzitetu iskrenosti sa kojom govore o sopstvenim životima, mukotrpno izgrađenoj samosvesti i nepokolebljivoj hrabrosti da u ruke čvrsto uzmu kormilo budućnosti i odlučno kažu svim stereotipima, homofobiji, seksizmu i koječemu sličnom: more, nosite se! – pomišljate da je Džonino seme, što ga je onomad posejala, okopavala i savesno zalivala, zaista imalo rašta i roditi. Jer, plodovi njenog stvaralačkog napora divni su i toliko raznovrsni. Stoga, upamtite dobro imena Džoninih autorskih unuka koja slede – čisto da se ne blamirate u društvu – jer ovaj novi muzički matrijarhat samo što vas nije opkolio!

GORDOST I PREDRASUDE

Crna kantautorka, koja od 2018. na sebe skreće posebnu pažnju, originalnošću svoje muzičke persone, 20-godišnja je stanovnica Londona Arlo Parks. Pesnikinja i vlasnica glasa nezaboravne interpretativne lakoće i suptilne proživljenosti, Arlo – pravim imenom Anaïs Oluwatoyin Estelle Marinho – energično zahvata iz svog nigerijskog, čadskog i francuskog rodoslova, da na veoma cool način prenese dalje radost i tugu življenja svih onih neprilagođenih širom planete. Njena bestežinska muzika, što je kreira zajedno sa producentom Đanlukom Bučelatijem, poetično dočarava jad mladih pred izazovima adolescentne pometnje, prouzrokovane svim i svačim – od drugačije boje kože i seksualnog opredeljenja, preko neobičnih ljubavnih lavirinata i pitanja egzistencije u beznađu, do konstantno ugroženog mentalnog zdravlja, naročito tokom pandemijskog karantina zbog kovida-19. Ali, Arlo Parks ne bi bila to što jeste da svojim poniranjem u samu srž ne izroni uvek na kraju utehu, okrepljenje i – nadu! Njen debi album iz januara 2021. pod nazivom „Collapsed in Sunbeams“ (Transgressive), pozdravljen je kao rafinirani indi-folk dokument dolazećeg pokolenja, sa modernim soul i trip-hop elementima, te nepatvorenom ranjivošću mlade, osetljive žene, koja živi ukorenjena u današnjici. I, da, glavni uzori su joj Džoni Mičel i Silvija Plat. Ključna pesma: „Black Dog“.

Ambiciozna Fibi Bridžers (Phoebe Bridgers), deluje u jednom sasvim drugom megalopolisu – Los Anđelesu, dovikujući se sa Parksovom i brojnim drugim alternativnim folk-rok sestrama kroz gustu mrežu uzajamnih gostovanja i umetničkih saradnji, gde su i talentovani džentlemeni i te kako dobrodošli. Bridžersova se sa svojih 26 godina smatra velikom američkom alternativnom zvezdom, glasnogovornicom drugačijih takođe, samo – za razliku od svoje britanske posestrime Arlo Parks – ‘drugačijost’ se ovde razmatra na širem planu, to jest razmnožena po čitavoj teritoriji Sjedinjenih Amerika, gde se prostranstva svakako mere krupnijim ciframa od onih na Britanskom ostrvu. Ključne teme Bridžersove, prisutne su i na prošlogodišnjem, drugom po redu albumu „Punisher“ (Dead Oceans) i tiču se depresije, anksioznosti, razočaranja zbog nedaća kod kuće, koje bude ljutnju i ogorčenje, uporedo sa nežnošću i saosećanjem, te gotovo fizičkog bola i specifične mentalne utrnulosti pred emocijama do kojih joj je stalo, a čijem iščezavanju nepovratno svedoči. Njena ljubavna veza sa Rajanom Adamsom, kolaboracije sa idiosinkratičnom Fionom Epl i grupom The National, ‘ženski’ superprojekat Boygenius sa vršnjakinjama Džulijen Bejker i Lusi Dejkas, te antitrampovska osvešćenost i uopšte ona prava ljudska strana kojoj, bez greške, svaki put instinktivno stremi – čine Fibi Bridžers važnom neformalnom političkom figurom na savremenoj muzičkoj sceni. Šta uostalom reći o njenoj sada već čuvenoj poruci iz 2019: „Srećni praznici svima čije je porodice Donald Tramp doslovno ili figurativno pokidao. A mojim rasističkim, ksenofobnim, mizoginim, licemernim članovima familije – jebite se.“ Njeni heroji su pre svih Eliot Smit, a zatim The Replacements, Tom Vejts, Džekson Braun i Nine Inch Nails. Ključna pesma: „Kyoto“.

Džulijen Bejker (Julien Baker, 25) još jedna je u izabranom nizu Džoninih unuka, rano uočenog talenta i sa komplikovanom prošlošću što su je, ukratko, obeležile veoma religiozna porodica i neočekivana seksualna orijentacija za takav ambijent, kao i borba sa ovisnošću i psihičkim problemima, a sve to na konzervativnom Jugu, tamo u rodnom Tenesiju. Njena priča donekle je tipična: nakon što je videla grupu Green Day na televiziji, bila je moćno podstaknuta da tokom svojih tinejdžerskih godina istraži svet alternativne muzike, hardkor panka, ali i sopstvene vere, definišući danas sebe kao osobu ne toliko više sputanu krutim religioznim određenjem, nego naprotiv spremnu da spoznaje stvari daleko slobodoumnije. Na njenom trećem albumu „Little Oblivions“ (Matador), izašlom u februaru, ovu nekadašnju autorku bazičnog alt-folka zatičemo kako osvaja komunikativniji rok jezik i raskošniji zvuk u odnosu na onu raniju tonsku svedenost, ostajući i dalje u saglasju sa svojim brutalno razotkrivajućim stihovima. Bejkerova se smatra novim devojačkim američkim glasom visoke vernosti, a njena muzika posrednikom kojim kvalitetno opšti sa svetom i sobom samom, nadjačavajući škrgut demona. Ključna pesma: „Hardline“.

Lusi Dejkas (Lucy Dacus, 26), uz Fibi Bridžers i Džulijen Bejker, jedna je od gorepominjanih Boygenius opasnica. Sve tri gostuju jedna drugoj na albumima, a svaka od njih autentičnim pristupom istražuje oblast lične seksualnosti, unutrašnjeg toka misli, međusobnih ljudskih odnosa i prisustva spiritualnog u sopstvenom životu, preispitujući ih mladalačkim častoljubljem i tananom imaginacijom. Tako je i sa Dejkasovom. Njen hvaljeni treći album „Home Video“ (Matador) pojavio se krajem juna, a već je pribavio sebi izuzetno povoljne kritike iz uglednih časopisa. U čulnosti ovog lo-fi iskaza, kog ponekad prekida bučna gitara, primećuje se bujni talenat autorke za pripovedanje, što njena melanholična hodočašća predelima detinjstva i odrastanja – provedenim u takođe južnjačkom Ričmondu, Virdžinija – lišava svake patetike. Sasvim poput bake Džoni, ona bez uvijanja razotkriva nekadašnje komplikovane doživljaje, kao i sadašnjicu tih proganjajućih vizija: njena seksualnost, na izvestan način, odvajala ju je od hrišćanskog raja kog su joj pobožni roditelji namenili, ali je Lusi Dejkas svejedno nastavila da se za bori za sebe, kao i mnoge druge slične raspete duše. Ključna pesma: „VBS“.

RAZUM I OSEĆAJNOST

Početkom godine, iznenadio nas je i dramatični album kanadske grupe The Weather Station – „Ignorance“ (Fat Possum Records) – mada Tamara Lindeman (36) spada u nešto starije od ovih devojaka, njene teme su u potpuno istom tonu, čak idu i korak dalje: bave se eksploatacijom kao društvenim fenomenom, kako u međuljudskim, tako i u društvenim odnosima, nalazeći da su klimatske promene rezultat banditskog sebičluka vrlo konkretnih ljudi. Odvijajući priču kao film, ispričan slojevitom fuzijom folka i džeza, sa čak dva bubnjara iza sebe i sjajnim saksofonom, Tamara nas na ovom albumu jednom suzdržanom emocijom vodi kroz urbanu pustoš koja se polako preliva i napada prirodu, nalazeći da se u agresiji prema njoj krije suština ljudske odvratnosti i zločin koji još nema ime. Ključna pesma: „Robber“.

Sličnog godišta je i Kasandra Dženkins (Cassandra Jenkins, 37), njujorška umetnica sa prethodnom karijerom iza sebe – ali dok je Tamara Lindeman prvo postala priznata glumica u Kanadi, Kasandra je provela neko vreme kao grafički dizajner u ozbiljnim novinama, da bi se tek onda odvažila da ispuni svoje snove i postane kantautorka. Njen odličan mali album „An Overview on Phenomenal Nature“ (Ba Da Bing), obeležava spoj ambijentalne produkcije i folk zvuka, što pogoduje intimnosti iznesenih zapažanja. Prepun je motiva koji obeležavaju ovaj post-sve trenutak u istoriji, u kome se završava jedna epoha, a počinje neka sasvim druga – sa naratorkom putujemo u nesigurnost i neumirena unutrašnja stanja, konstatovanje raspada prirode oko nas, traganje za lepotom u opštoj neizvesnosti… I mi sasvim dobro osećamo taj kontekst, a pesnici su tu da nam ga opišu i pretvore svakodnevna zapažanja u metafore univerzalne važnosti. Ključna pesma: „Michelangelo“.

Sledeće dve muzičarke su izuzetno mlade – pre svega je važna Marina Alen (Allen, 23), stacionirana u Los Anđelesu, sa svojim upravo objavljenim, 20 minuta kratkim, ali snažnim debijem „Candlepower“ (Fire Records), koja neuvijeno kao svoje glavne uzore navodi – zamislite – baš Džoni Mičel i Kerol King. Ona je, uz Arlo Parks, možda i najbolji primer koliko najmlađe dame na muzičkoj sceni polažu na klasično pisanje pesama i potragu za savršenstvom u njima. Njene milozvučne kompozicije imaju neodoljivu toplinu vezanu za likove koje beleže, emocije lagano klize iz tih priča i obuhvataju slušaoca uvlačeći ga unutra, dok se i sam ne oseti delom radnje… Marina inače tvrdi da joj je misija da vrati magiju u muziku. Ima li većeg zadatka? Ključna pesma: „Oh Lucy“.

Još jedna južnjakinja, ovaj put iz Atlante, Džordžija, nastupa pod imenom Klero (Clairo tj. Claire Elizabeth Cottrill, 22) i privukla je pažnju kritike još pre nego što se, bukvalno pre neki dan, pojavilo njeno drugo po redu izdanje „Sling“ (Fader/Republic), označeno kao bitan korak napred u samoosvešćivanju cele devojačke kantautorske scene. Ovom atmosferičnom albumu, punom povučenih emocija, treba dati vremena da stigne do onoga ko ga poseti, ali rafinirane promene raspoloženja unutar iste kompozicije, daju naraciji posebnu osećajnu dinamičnost – a to je nešto što se ne susreće svaki dan. Činjenica da sa njom ovde, kao koautor, muziku potpisuje Džek Antonof, saradnik pop giganata kakve su Tejlor Svift i Lorde, dovoljno govori koliko nade industrija polaže u nju. Ključna pesma: „Blouse“.

SOPSTVO I SESTRINSTVO

Nije slučajno baš Tejlor Svift (Taylor Swift), ta ikona nove pop generacije, prošle godine napravila totalni zaokret sa albumima „folklore“ i „everlast“, intimnim folkerskim delima, koji su je predstavili kao umetnicu što želi da ostavi trajan trag iza sebe – i ona je prepoznala da se stvari menjaju, te da agresivan javni istup više nije cenjen koliko intimno obraćanje sabratu ili posestrimi po bolu, zbunjenosti i lutanju u životu. Poput Džoni Mičel, sve nove kantautorke otvoreno pričaju o svojim lošim trenucima, kao i dobrim, sa jednakom strašću koja otvara oči.

Nov naraštaj sasvim mladih kantautorki predstavlja glasiće generacije kojoj nije ostavljeno skoro ništa u smislu moralnih vrednosti. Sve ono što je moglo biti pogaženo, i tako je pogaženo pre 50 godina, u post hipi vremena, razmere zločina su obelodanjene pre 40 godina sa pankom, da bi se posle pada Berlinskog zida pre 30 godina pošast relativizacije svega raširila svetom, i konačno od 1995. kroz digitalizaciju postala norma kojoj su se svi priklonili. „Dobro je samo ono što je korisno za mene“, ultimativna je zapovest kojom se danas bez razmišljanja rukovodi svako, a oni koji se ne slažu sa ovim iskazom se smatraju naivnim glupanima – ovde smo to namerno jasno napisali, da bismo znali o čemu pričamo: o lihvarskoj, zelenaškoj civilizaciji, koja se multiplicirala na naše oči, ne bi li potrla sve ono ljudsko, iz čega ne može da se izvuče profit.

Kao i uvek, rokenrol, makar u obliku slobodoumnog kantautorstva, služi da se artikulišu misli i osećanja o svom mestu u globalnom društvu. Činjenica da je to još uvek jezik onih koji se bune i ne mogu da pristanu na gorenavedene trikove utilitarnog uma, govori da on još uvek nije završio svoju višedecenijsku misiju. Cela generacija mladih žena preuzela ga je da bi, sasvim u rokerskoj tradiciji, izrekla šta misli da ne valja sa svetom.

To su unuke Džoni Mičel, rođene sa greškom, koju žive.