Normalne okolnosti

Film Kako je Hari postao drvo Gorana Paskaljevića biće prikazan 7. septembra na Filmskom festivalu u Veneciji u zvaničnoj konkurenciji u kojoj je, od preko 1200, izabrano 20 filmova. Hari je snimljen u Irskoj, novcem iz četiri evropske zemlje. U Veneciji ga najavljuju kao irsko-italijansko-francusko-englesku koprodukciju jugoslovenskog autora, a domaća javnost, od svih tih podataka, upadljivo akcentira autorovo poreklo i prisvaja njegov uspeh. „A što da ne prisvaja“, kaže Goran Paskaljević objašnjavajući da to čini (javnost) s punim pravom zato što je i deo ekipe jugoslovenski: „Direktor fotografije je Milan Spasić, snimatelj Svetomir Pajić, glavni montažer Petar Putniković, Zoran Andrić je bio prvi asistent, film sam montirao u Beogradu, a izvođač muzike kompozitora Stefana Arnaldija je Beogradska filharmonija.“

Ovo je dvanaesti igrani film Gorana Paskaljevića. Prvi, Čuvar plaže u zimskom periodu, režirao je pre 25 godina. Pre igranih uradio je preko trideset dokumentaraca. Diplomirao je na FAMU u Pragu. Svaki njegov igrani film nagrađivan je na međunarodnim festivalima. Svetska bioskopska premijera filma Kako je Hari postao drvo biće 9. septembra u beogradskom Sava centru.

„VREME„: Poziv u zvaničnu selekciju Venecijanskog festivala, i neka vam ovo ne zazvuči kao fraza, priznanje je za svakog autora, bez obzira na to da li će u tom takmičenju dobiti i neku od šest nagrada.Vama se to dešava četvrti put.

GORAN PASKALJEVIĆ: Ali prvi put pod normalnim okolnostima. Kad sam učestvovao sa filmom Zemaljski dani teku odlučeno je da Festival ne bude takmičarski, već samo smotra. Po kritikama, Zemaljski dani bi bio možda čak i prvonagrađni film. Sledeći moj film na Veneciji, Tango argentino 1992. godine, bio je u zvaničnoj konkurenciji, ali je nekoliko dana posle te odluke proglašen embargo pa su se Hrvati pobunili. I onda mi je tadašnji direktor Festivala Đilo Pontekorvo predložio da film igra u velikoj sali, u uslovima kao da je u konkurenciji. I tada je FIPRESCI, internacionalno udruženje filmskih kritičara, napisao protestno pismo da se embargo ne može odnositi na kulturu. Da bih smirio duhove, pristao sam na predlog Pontekorva. Kad sam došao u Veneciju, tamo nije bilo naše zastave. Zahtevao sam da je stave inače ću povući film jer me je nekako vređalo da zbog sulude politike naša zemlja nema zastavu. Smatrao sam da kultura spaja ljude, a ne razdvaja. Tango je bio uspešan u Veneciji i odatle je otišao na druge festivale i dobio pet gran prija. I, treći put, pre tri godine, učestvovao sam sa filmom Bure baruta i opet peripetije. Nije igrao u zvaničnoj konkurenciji, i dobio je nagradu kao najbolji film na Festivalu od žirija krirtike. Napravili su presedan. Svake godine dodeljuju dve nagrade, jednu za film u konkurenciji a drugu van konkurencije, a tog puta su Bure baruta proglasili najboljim u obe kategorije… Razlog zašto Bure nije bio u konkurenciji jeste to što je Kusturica te godine imao Beli mačor crna mačka pa je za Veneciju, navodno, bilo previše da prikaže dva filma odavde, a postoje i neke druge priče.

Ovaj vaš odgovor navodi na pomisao da se Hari takmiči u normalnim okolnostima zato što u njemu nema nijednog jugoslovenskog dinara.

To nije tačno. Mi u Srbiji moramo da prestanemo da se neprestano pitamo šta je čije. Mislim da je nacionalizam još dosta prisutan, i moći će da se iskoreni tek sa pravim otvaranjem prema svetu. Znam kako to izgleda kad sa suprugom koja je Francuskinja šetam kuče po parku. Ona mu govori na francuskom a i ja, ne mogu kuče da učim dva jezika. I ljudi nas čudno gledaju. U nekoj drugoj evropskoj zemlji ne bi to ni primetili.

Vi ćete u Veneciji biti u poziciji da doprinesete otvaranju prema Evropi koje zagovarate.

Trudiću se da maksimalno govorim o našoj kinematografiji, i ne samo da govorim jer je praznih priča dosta, nego ću organizovati radni ručak sa Đanijem Masarom koji je predsednik „Euroimaža“. Tu će biti prisutan i Žak Delmoli, predsednik programa „Medija“. To su dva najmoćnija evropska organizma u kojima ima dosta para za pomoć kinematografiji. Oni su pozvali Gorana Svilanovića, saveznog ministra inostranih poslova, i Aleksandru Joksimović koja je njegov savetnik za kulturu. U Evropu ulazimo kao savezna država i oni izričito žele kontakte sa predstavnicima savezne vlade, zato na tim razgovorima neće biti prisutni republički ministri kulture. Masaro i Delmoli su raspoloženi da otvorimo temu učlanjenja Jugoslavije u evropske fondove. Jugoslavija se sprema da postane član Saveta Evrope, i ne smemo da budemo zatečeni, mora da se sve istovremeno pripremi da postanemo članovi filmskih fondova. Oni su spremni da naprave šire savetovanje, ali sa konkretnim programima, krajem oktobra u Strazburu, gde bi uključili i druge balkanske zemlje. Mislim da mi moramo da predvodimo balkansku kinematografiju jer se kod nas, uprkos nemaštini, stvaraju zapažena dela.

Učlanjenje u evropske filmske fondove iziskuje uslove koje naša kinematografija nema.

U kinematografiji, po mom saznanju, novo ministarstvo nije mnogo toga uradilo. Ima mnogo priče, putovanja i kontakata, a nema konkretnih projekata. Još nemamo Zakon o kinematografiji, još nismo ni počeli da rešavamo problem autorskog prava. Mislim da nas bez rešenog autorskog prava, moralnog i materijalnog, niko neće primiti ni u jednu evropsku instituciju. Vi u Francuskoj, na primer, ne možete da potpišete ugovor sa producentom a da vam automatski ne pripada određeni procenat dok ste živi, a ja sam sve svoje ugovore ovde, sa Centar filmom, potpisivao tako da oni uzimaju moje autorsko pravo zauvek. Isplate mi honorar i uzimaju autorsko pravo, tako da se moji filmovi evo već 25 godina vrte svuda i ja od toga nemam ni dinar, niti su moji filmovi na bilo koji način zaštićeni. Eto, Linkoln centar u Njujorku predlaže da mi napravi kompletnu retrospektivu, što je vrhunac za svakog autora, a ja nemam kvalitetne kopije mojih prvih filmova rađenih u Centar filmu. Mogao je neki dinar od autorskih prava da se odvoji za izradu novih kopija i zaštitu. Nije normalno da za života vidim kako fizički nestaju moji filmovi. Sve što sam posle toga snimio u sopstvenoj produkciji ili sa strancima, vrlo je dobro zaštićeno. Treća nerešena stvar je status Filmskog grada Avala filma. To se ne može rešiti sa nekoliko lepih izjava. Premijer Zoran Đinđić je optimista, sreli smo se kada sam se vratio u Jugoslaviju, istina ne pred novinarima, i on je zaista pokazao želju da mi svetu damo konkurentnu ponudu. Bugari i Rumuni imaju sređenu kinematografiju i jeftiniji su od nas za 20 odsto. Ja sam mu to objasnio, ali ne možete očekivati od premijera da on pravi plan sanacije Avala filma. Razgovarao sam i sa ministrom finansija Božidarem Đelićem koji ima savršenu ekipu oko sebe, to su ljudi koji brzo misle i kapiraju, i on je spreman da pomogne. Međutim, mi filmski radnici ili Ministarstvo za kulturu moramo da napravimo program, ne mogu to Đinđić i Đelić da nam urade.

Nameravali ste da film francuske produkcije Tristan i Izolda, koji ste započeli pre Harija, snimate u Filmskom gradu. U kojoj fazi je sada taj plan?

Izgleda da sam malo rano doveo Francuze ovamo. Počeli smo da pripremamo izgradnju velikog srednjovekovnog zamka, ali neposredno pre nego što je Milošević otišao u Hag, projekat je pomeren za kraj septembra jer se mom francuskom producentu ova zemlja još uvek činila nesigurnom za ulaganje 25 miliona maraka. Reakcije nekih ljudi ovde su bile – eto, opet nas stranci ucenjuju. Niko nas ne ucenjuje. Jednostavno, kapital neće da dođe tamo gde se ne oseća sigurnim. Pitali su me, ako krenemo u septembru, šta ako tada dođe do socijalnih nemira, šta će biti sa Crnom Gorom… A i Avala film još nije spreman za takav projekat.

Emir Kusturica je nedavno govorio sa premijerom Zoranom Đinđićem o Avala filmu.

Kusturica je došao sa producentom i direktorom studija Kanal plus i oni su izjavili da su spremni da u njegov sledeći projekat koji želi da snima u Jugoslaviji ulože sredstva, kao što su francuski prvi program TF 1 i moj producent spremni da ulože u Tristana i Izloldu. Znači, ovde stižu sredstva, troše se, ali to nema nikakve veze sa ozdravljenjem kinematografije. Prilikom susreta Đinđića i Kusturice nije bilo reči o nekom konkretnom programu. Đinđić je, kao i meni pre nekoliko meseci, rekao da je spreman da podrži obnovu kinematografije. U javnosti je to ostavilo utisak da se radi o nekom dugoročnijem projektu – a nije tako. Dobro je što dolazi Kusturica, što donosi pare, i ja ću sledeći projekat doneti ovamo i svako ko može treba to da učini jer mi imamo fantastične filmske radnike, ali ne vidim da se ovde preduzimaju ozbiljni planovi za rešenje piraterije, autorskih prava, Avala filma. Evo, ja sam hteo da dovedem Franka Zafirelija, bio je spreman da snima u Beogradu, ali ne možete da mu ponudite slobodan studio, infrastruktura ne postoji, nema laboratoriju… Maksa Ćatović, direktor Komune, izjavio je da je potrebno oko deset miliona maraka za ozdravljenje „Avale“, i verovatno je tako. Ali se ne slažem sa njim da „Avalu“ treba koristiti prvenstveno za domaći film. Onaj ko donese veće pare neka je koristi. Jer ako se sutra ovde snimi veliki inostrani projekat, mi postajemo konkurentni na svetskom tržištu, to nam je reklama i možemo da dobijemo druge poslove od kojih treba izdvajati za domaći film. Čuo sam od mog prijatelja Dejana Vražalića, direktora Vansa, koji je upravo završio film Bumerang da su od Ministarstva dobili 30.000 maraka. To je smešno. To nije pomoć, to je manje od milostinje. Prema tome, nova vlast je tu, možda nikada nismo imali toliko kvalitetnih ljudi u vrhu, ali kultura i dalje tavori.

Da se vratimo vašem najnovijem filmu. Nazvali ste ga metaforom.

Ja ne pravim filmove sa didaktičkim porukama. Inspirisan je kineskom pričom koju mi je sin dao da pročitam. Priča govori o čoveku koji je izgubio smisao života i pronalazi ga u mržnji i stvaranju neprijatelja. Setite se da je do 5. oktobra prošle godine u modi bilo stvaranje neprijatelja na sve strane. Shvatio sam da u svetskoj kinematografiji nikada nisam video tu temu, da čovek stvara sebi neprijatelja pokušavajući da ga uništi dokazujući time svoju snagu. Bacio sam se na adaptaciju priče, sa namerom da film radim ovde. Ali, kako posle svih napada nisam bio u situaciji da to učinim, sećate se da je Dragoš Kalajić predlagao moje streljanje da bi kao nagradu za to dobio boravak u Rimu gde je promovisao knjigu i misao profesorke Marković, bio sam primoran da film uradim na drugom mestu. Jer, ja nikada nisam sedeo i čekao, valjda sam zato toliko filmova i snimio. Ispričao sam tu kinesku priču Rikardu Tociju, jednom od najvećih evropskih producenata, dopala mu se, pošto je smatrao da je dobra i univerzalna. Onda se pojavila Irska na predlog moje supruge Kristin Paskaljević, pa smo otišli tamo. Irska je izolovana zemlja, imaju neprijatelje Engleze 700 godina, još uvek su u previranju, inadžije su kao i mi, dosta su ruralna sredina kao i mi, i ta priča je počela da se lepi za Irsku. Kristin i ja smo napravili prvu verziju scenarija pa se uključio Stiven Volš, irski pisac. Od irskog fonda smo tražili sredstva i dobili pola miliona maraka, a kad je film bio gotov, šef njihovog fonda Rod Stoleman mi je napisao pismo da je to najirskiji film snimljen u Irskoj za poslednjih deset godina. Proveo sam tamo osam meseci sa ekipom, i ušao u avanturu pravljanja irskog filma koji treba da bude univerzalan, a da pri tom inspiracija dolazi iz mog stomaka, iz Srbije, jer Srbija je moj stomak, ne misao ili pamet nego stomak.

Sa filmom Bure baruta najavili ste početak druge faze u karijeri.

Da, evo u kom smislu: pre Bureta napravio sam deset filmova sa kojima sam morao da ulazim u razne kompromise prouzrokovane nestašicom novca. U skromnim tehničkim mogućnostima često ne možete da napravite ono što hoćete. I ja sam tada podvukao crtu i rekao sebi da neću više kompromise bilo koje vrste. Na primer, odbio sam dosta dobru ponudu iz Holivuda, bili smo tamo mesec dana, imali i kuću i bazen, ali sam se na kraju spakovao i otišao zato što sam želeo da tamo napravim nezavisan film što je praktično nemoguće. Autor u Holivudu realizuje film, ali nema prava na poslednju reč. Ja zarađujem dovoljno para i sa ovim što radim da ne moram da se prodajem. A i osećam se Evropljaninom. Evo sada adaptiram jedan italijanski roman i želim da snimim film od tri sata. Rikardu Tociju, koji želi sad, pre Venecije da me stavi pod novi ugovor, posle ću biti još skuplji, rekao sam da ćemo se dogovoriti oko svega, i oko para, ali pod uslovom da pravim film od tri sata i da imam slobodu da ga radim kako ja hoću. Bez toga neću. Tu je i Tristan, ja nikad ne ostanem na jednom projektu. Sad imam još jedan, ekranizaciju romana Nikola Amanitija Dolazim po tebe i vodim te sa sobom koji je na srpski izvanredno prevela Dušica Todorović, pa, koji je film bliži realizaciji taj ću raditi. Nude mi i film u Irskoj, i u Njujorku da radim film po knjizi Tajna priča Done Tart, ali ja čekam da najpre odem u Veneciju. Posle je ovde premijera, tu dolazim sa Kolom Minijem, glavnim glumcem i nekim ljudima iz ekipe, i 12. septembra letimo u Toronto, Hari je izabran od 300 filmova za jednu od pet gala premijera. U Torontu treba da se odlučimo za Harijevog američkog distributera što mene više interesuje nego venecijanski Zlatni lav. Jer to je najteže, da evropski film stekne dobru američku distribuciju. Imao sam sreću da je Bure igralo u 200 američkih gradova, proglašen je za pet najboljih stranih filmova prošle godine u SAD, napravljno je 30 kopija. Sad se nadam, pošto je Hari na engleskom jeziku, da možemo da stvorimo distribuciju sa 100-150 kopija. Odlučićemo se između Paramaunta koji je distribuirao Bure, Miramaksa i Fajn lajna, oni su zainteresovani. Ako uspemo da se nametnemo tom tržištu, onda ću još lakše da radim u Evropi.

Vi već dugo radite u Evropi, pa vas, moguće je zato, ovdašnje kolege doživljavaju kao stranca.

Ja sam nekoliko filmova radio kombinujući sva raspoloživa sredstva u Evropi i uspeo sam da se nametnem kvalitetom tako da mi sredstva za novi film više nisu problem, i ne mogu da se zbog toga osećam krivim niti mislim da je to razlog da me neko ovde doživljava kao stranca. Nametnuo sam se kvalitetom a ne vezama ili muvanjem, kako to mnogi ovde žele da prikažu. Neko ko nema talenta i služi se muvanjem, misli da se svako time služi. Ne umem to drugačije da prokomentarišem. Naravno da postoji ljubomora, i to je prirodno, ljudi ovde žive u bedi, kinematografija ovde jedva sastavlja kraj s krajem. Munje, presladak film Raše Andrića, ukupno košta koliko ja sada dobijam honorar za film u inostranstvu. I kako da sad ovde neke kolege ne budu ljubomorne. Ali mora da im bude jasno da ja ne uzimam pare za svoje filmove odavde. I neću ih uzimati. Pokušavam da učinim da se otvorimo prema Evropi, znam da to mogu da uradim i to je moja dužnost. Sanjam o tome da se pare iz Evrope prelivaju ovde. Imam sina od 27 godina koji se bavi filmom, poznajem njegovu generaciju, i želim da barem nešto za njih uradim, a pomalo to radim i zbog sujete, zato što želim da osim filmova ostavim i neko malo zdanje, da se jednog dana neko seti – eto, Goran nam je otvorio evropska vrata.

Da su vas zvali da pomognete novoj vladi, republičkoj ili saveznoj, da li biste pristali?

Ja ne mogu da budem funkcioner u kulturi, to mora čovek koji ume da organizuje posao i ko poznaje ljude, a ja već dugo ne živim ovde u kontinuitetu, a to je jako bitno. Meni ne treba da nude funkcije, imam „prvoborački staž“ i te kako, ali ne želim da ga ni od koga naplatim.

Kakvi su Harijevi realni izgledi u Veneciji, vi kao autor to najbolje znate.

Uveren sam da ćemo se vratiti sa nekom od šest nagrada. Izraziti kandidat je Kol Mini, nikad bolji nije bio u karijeri. Tipujem na njega, a mislim da će on biti i ozbiljan kandidat za Oskara, mi konkurišemo sa američkim filmovima jer Hari je na engleskom. Dobar znak je što je film na programu veče pred dodeljivanje nagrada. Do mene stiže eho iz Italije da će Kako je Hari postao drvo biti jedan od najuspešnijih filmova u Veneciji.