Podosta vremena nakon premijere na Sarajevskom filmskom festivalu u avgustu 2004. godine, nedavno se u domaćim, kao i u bioskopima u Makedoniji, BiH i Hrvatskoj pojavio debitantski film Aleksandra Davića Žurka (u Hrvatskoj kao Tulum). Samim počecima rata u Hrvatskoj 1991. godine neprestano se kolektivno vraćamo u sudskom, političkom, a evo i u filmskom obliku. U problemu alibija se kriju komplikovanija pitanja savesti i odgovornosti, te ovaj film kao da čitavu jednu generaciju koja je stasala u bezbrižnim osamdesetim pita: gde ste vi, odnosno gde smo mi bili, uoči rađanja Zločina. Naših trinaestoro mladih junaka iz filma Žurka su u vreme Vukovara i Ovčare bili u bliskom komšiluku, u vikendici na Fruškoj gori, skrivajući se od vojnih pozivara, omamljeni svim, manje ili više legalnim, narkoticima koji su im došli pod ruku.
U intervjuu za jedne dnevne novine autor kaže: „Pokušaj da se napravi žurka u to doba je i politički stav, ali stav koji je potpuno privatan, i nema uticaja na okolinu…“U ovoj kontradikciji političkog stava koji je privatan zapravo se krije suština zakucanosti ove generacije koja, pod hipertenzijom stvarnosti koja se obrušava, podleže inerciji fiktivne normalnosti i činom pravljenja žurke simbolički odbija da sudeluje u događajima oko sebe, čineći od svoje apolitičnosti čitav svoj politički angažman. Kao da je to moguće. Krah tog principa doživeli smo tokom protesta ’96 /97. Drugi bitan momenat koji je u vezi sa prethodnim jeste opsežna (zlo)upotreba opijata, od alkohola, preko lakših pa do najtežih droga. Prvi i očigledan razlog je eskapizam. Pijanom, naduvanom ili urađenom čoveku udaljena topovska paljba može se učiniti kao dobar povod za zabavu. Pomenuti čin pirovanja u trenutku kada se nekoliko desetina kilometara uzvodno uz Dunav puca iz topa, dobija svoju najbolju scensku metaforu upravo u narkotičkoj otupljenosti. Drugo tumačenje je da se kroz tu narkofilsku crtu može pokazati smenjivanje epoha. Devedesete vidimo kao plaćanje dugova lepršavosti osamdesetih, između ostalog i u vidu teškog i bolnog skidanja sa svih adikcija iz doba Nevinosti. Kao moguća razrešenja ilustrativne su sudbine dvoje teških narkomana (ujedno i dve najbolje glumačke kreacije u filmu, Aleksandra Đurice i Anđelike Simić): on odlazi u dobrovoljce, a ona pronalazi Isusa.
Kad je reč o filmskim kvalitetima Žurka pomalo zaostaje za svojom intrigantnom idejnom pozicijom. Scenario je vidljivo sakupljen u vidu kolekcije raznoraznih anegdota i legendarnih epizoda sa sličnih žurki iz tog doba. Taj aspekt filma je možda i najdragoceniji. Dramska radnja je apsolutno neorganizovana i rascepkana, te nekada vodi do skečeva, nekada do tragedije, ponekad zamara, a ponekad dovodi do emotivnih kulminacija bez opravdanja u nekoj vidljivoj koncepciji razvitka priče. Momenat reminiscencije na klasike horora kao što su, Psiho, Teksaški masakr motornom testerom ili Noć živih mrtvaca, potpuno je neuspešan i pre podseća na Srđana Dragojevića, koji je radio to isto, nego na pomenuta ostvarenja.
Ovaj film predstavlja još jedan od mogućih susreta sa prošlošću, a nužnost osvrta i suočavanja je pre svega izraz lične i privatne autorove potrebe. Problem je što je taj nagon za preispitivanjem, grč njegove neminovnosti, mnogo intrigantniji, nego uobličeni proizvod u kom se pojavljuje. Strasti filma su mnogo lucidnije nego strasti na filmu, a poneki geg, mestimična glumačka minijatura i na momente dobro pogođena razdešenost tih vremena mnogo je rečitija od suvih i pamfletskih opštih mesta koje o istim tim vremenima likovi izgovaraju. Glumci su bitniji od karaktera, film je bitniji od svoje radnje, a autor ima šta da kaže – previše strasti za dobar film. Kišlovski je za sebe tvrdio da je hladan.
