Nije sramota biti star

„Biološko starenje predstavlja univerzalan biološki proces, prirodnu fazu u životnom ciklusu svake jedinke, koja se završava smrću. To je proces koji predstavlja genetički programirano otkazivanje mehanizama koji održavaju homeostazu (stalnost unutrašnje sredine organizma)“, ovako je u srpskoj Vikipediji definisan pojam starenja. Starenje i starost jasno se razlikuju – dok je starenje prirodan i nepovratan fiziološki proces, koji kod ljudi napreduje različitom brzinom, sama starost predstavlja određeno životno razdoblje povezano s hronološkom dobi. „Kako jedan proces, prirodan i neizbežan, može da izazove gotovo univerzalno osećanje nelagode u toj meri da biva kolektivno negiran?“, pita se Irena Šimić u eseju objavljenom u katalogu izložbe „Starost“, koja u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda traje do 30. novembra, a koju je realizovala zajedno sa Kristinom Stefanović Živanović s kojom radi u okviru profesionalnog udruženja „Perionica“. Na postavci ove izložbe prikazane su slike velikog formata umetnica Jelene Bulajić i Jovanke Stanojević, zatim audio-instalacija Oriđinali i kratki film Marka Jeftića Bajne vile za koji je autor dobio Gran pri 55. Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma 2008. godine. Ovu izložbu su pre Beograda videli Subotica i Čačak.

Izložba „Starost“ osmišljena je s namerom da se ukaže na široko rasprostranjen problem diskriminacije starih u srpskom društvu. Uzroka ima mnogo, a možemo da ih tražimo u tržišnoj logici liberalnog kapitalizma koja ekonomsku moć pojedinca i sposobnost privređivanja postavlja visoko na lestvici opšteljudskih kvaliteta, pri čemu građani lišeni ove društvene funkcije gube i moć da se bore za svoja prava postajući neka vrsta „društvenog škarta“. Za regenerativnu medicinu starost će uskoro biti samo jedna od bolesti koje je moguće lečiti matičnim ćelijama, za modernu farmakologiju starac je poželjni korisnik a za politiku reprezent konzervativnog biračkog tela. Istovremeno, globalni trend opsesivnog održavanja mladalačkog izgleda, kao kolektivni mehanizam poricanja smrti, rezultira odsustvom starih lica iz predstava savremene vizuelne kulture i medija. Izložba „Starost“ predstavlja pokušaj povratka starih ljudi u javni prostor.

MAPE LICA

U razgovoru za „Vreme“, Irena Šimić kaže da su se u dosadašnjoj praksi ona i Kristina Stefanović Živanović prvo zainteresovale za neku određenu temu ili fenomen, da bi zatim razmišljale o konceptu, pa tek onda i tražile radove i umetnike koji pružaju zanimljive i raznovrsne odgovore na temu. Polazile su od teorije ka praksi. Međutim, sa „Starošću“ je bilo drugačije. Prvo su „otkrile“ monumentalne crteže Jelene Bulajić, pa se tema i sama nametnula. „Otada smo počele intenzivno da razmišljamo i o starenju, o povezanosti straha od smrti sa globalnom opsesijom mladošću i mladalačkim izgledom, o starima kao marginalizovanima koji su prinudno gurnuti u jednu proizvoljnu društvenu kategoriju koju ne objedinjuje ništa sem broja godina, iz čega proizlaze stereotipi i predrasude koji podstiču dalju diskriminaciju i nerazumevanje.“ Ova izložba i njeni prateći programi (predavanja, razgovori i projekcije filmova koji za temu imaju starost) za autorke su način da iznesu svoja razmišljanja i pokušaju da dođu do uvida, kako se ovaj tip diskriminacije održava i, ponekad, produbljuje.

Jelena Bulajić, mlada umetnica iz Novog Sada, slika portrete velikih dimenzija, koje ona zove „mape lica starih ljudi“. Kao što geografski prostori imaju karakter, tako i lica imaju svoju topografiju. Upravo zbog toga što crta mape, potrebno je toliko prostora da se verno i doslovno prenese topografija jednog lika. Jelenine slike posmatrača konfrontiraju sa konkretnim individuama, upečatljivim ličnostima koje nam ona predstavlja imenom i prezimenom. „Međutim, koliko god da smo bile opčinjene Jeleninim radovima, kada smo počele da razmišljamo o starosti kao temi izložbe, nešto je nedostajalo“, kaže Irena Šimić. „Shvatile smo da odnos koji nam Jelena prezentira nije onaj uobičajeni odnos koji mi – kad kažem mi, mislim na naše društvo – negujemo prema starima.“ Tada su odlučile da u izložbu uključe i Jovanku Stanojević, umetnicu iz Beograda. Jovanka slika takođe velike formate, ali njen model je bezimena starica koju skoro uvek predstavlja s leđa – ona slika njen potiljak, tačnije kosu. Kristina Stefanović Živanović, druga kustoskinja ove izložbe, tu jukstapoziciju dva različita rada, dve umetnice koje obrađuju sličnu temu, nazvala je „lice i naličje starosti“. Na kraju su rešile da „svojim staricama“ daju i glas i tako je film Marka Jeftića Bajne vile postao deo postavke.

Obe umetnice čiji su radovi predstavljeni ovom prilikom, odlikuju se izrazitim crtačkim umećem dovedenim skoro do savršenstva. „Portreti čine strukture preciznog minucioznog crteža i jakog izraza, navode na zaključak da talenat poput talenata velikih majstora prošlih vremena i dalje postoji, da nije ugušen savremenim stremljenjima“, piše Kristina Stefanović Živanović u svom eseju „Lice i naličje starosti“ objavljenom u katalogu izložbe. „Osim toga, dok posmatramo ove portrete, pred nama se otvara pogled u budućnost na čijem horizontu se projektuje mogućnost sopstvene starosti.“

CILJEVI

Polazeći od premise da je umetnost u neraskidivoj relaciji sa društvenim kontekstom u kome nastaje, autorke projekta smatraju da umetnost koja podstiče na kritičko promišljanje fenomena savremenog života može da postane značajan činilac u formiranju mišljenja i stavova. U isto vreme umetnost ne smatraju ni politikom ni društvenim aktivizmom, jer je njen jezik suptilan i višeslojan.

„Ako cilj u umetnosti postane odveć očigledan, onda više ne govorimo o umetnosti već o propagandi“, kaže Irena. „Naša ambicija sa ovim projektom nije bila ‘nasilna’ promena percepcije kod onih koji nisu stari i koji starost vide na jedan stereotipan i degradirajući način tako što ćemo ih optužiti za nehumanost, pozvati na odgovornost ili pokušati da izazovemo nekakav osećaj krivice. Bilo nam je bitno da pozovemo ili isprovociramo publiku da u starosti prepozna zajedničku sudbinu koja čeka sve nas. Dakle, ideja nije bila da izazovemo krivicu, već da podstaknemo identifikaciju jer se jedino na taj način može doći do empatije koja pokreće na akciju.“

Uzevši u obzir plemenite ciljeve autorki, njihov studiozan pristup poslu i otvorena srca posetilaca, očekujemo da će Bajne vile iz Jeftićevog filma biti smernica kako da ne okrećemo lice od „lica i naličja starosti“.