Ni istok ni zapad

Predsednik Srbije boravio je u zvaničnoj i prijateljskoj poseti Narodnoj Republici Kini. To je ukratko vest koja bi obuhvatila ono što se prethodnih dana dešavalo u našoj međunarodnoj politici. Godinama unazad, sa Kinom imamo odlične odnose, a u Srbiji živi i radi veliki broj kineskih građana. Tokom nekoliko poslednjih izbora nastala je prilično nebulozna podela – oko naših saveznika u svetu. Radikali su tvrdili da su nam saveznici Rusija, Kina, Indija i Nesvrstani, naprednjaci (ili Toma Nikolić) pokušavali su da istovremeno gledaju i na Istok i na Zapad, dok su demokrate smatrale da se naša budućnost bazira na saradnji sa EU i SAD. Podela je, naravno, bila besmislena, a vremenom se pokazalo da se prijateljstvo i veoma konkretno plaća – kao u slučaju prodaje NIS–a ruskim partnerima. Predsednik Tadić je u diplomatskoj ofanzivi, vratio nas je među Nesvrstane, pa je na red stigla – Kina. Moramo priznati da su odnosi Srbije i Kine tokom devedesetih i danas delom uvek prekriveni misterijom. Setite se teorije Mire Marković o Kinezima, koje je, prema verovanju ovdašnje javnosti, uvezla kao buduće kosooke Srbe. Povremeno se ova tema aktuelizuje, kada se postavi pitanje oporezivanja domaćih trgovaca i proizvođača tekstila, ali ovde su viši ciljevi uvek nadilazili konkretna i logična pitanja. Neosporno je da nam je Kina bila saveznik po pitanju Kosova, neosporno je da se protivila NATO bombardovanju (kada je kineska ambasada na Novom Beogradu bila greškom pogođena). Ono što me zbunilo, a vezano je za turneju predsednika Tadića po Kini, jeste deja vu osećanje koje sam imao dok sam gledao i slušao izveštaje sa dalekog putovanja. Navodno je ceo svet ostao zbunjen ovim bratimljenjem Srbije i Kine, koje ide do te mere da smo postali istureno kinesko odeljenje u Evropi. Kada su ova preterivanja postala malo neprijatna – shvatio sam da je pomenuti deja vu vezan za slične izveštaje koje sam kao pionir slušao i gledao kada bi se Tito vraćao sa mnogobrojnih putovanja. Objašnjavali su nam da nije Tito potezao toliki put da bi se zez’o, nego da obiđe sve naše prijatelje u svetu koji su odajući počast njemu, u stvari, odavali priznanje našoj politici mira i miroljubive koegzistencije. Istini za volju – (što je kasnije divno prikazano u filmu Tito i ja), na snimcima smo gledali kako se Tile žešće provodi, jaše konja sa Mongolima, đuska sa urođenicima po Africi, ili sa suzicom sluša koreanske pionire koji su mu pevali Lepe ti je… Ako sada ostavimo po strani kult ličnosti, jer želim da verujem da predsednik valjda ne želi da se nadmeće sa Titom, ono što je ostalo nepromenjeno je klasično preterivanje. Lepo je kada bildujemo samopouzdanje, ali stvarno mi je teško da poverujem kako smo najbolji drugari i sa Rusijom i sa Kinom, da će po nama padati zlatna kiša i da ćemo istovremeno uskoro biti članica EU. Međutim – kad postanemo punopravni član EU, mi ćemo istovremeno biti u specijalnim odnosima sa Kinom i Rusijom, što nas dovodi u položaj superčlanice! Mi ćemo biti taj most između Istoka i Zapada, kao u dobra stara vremena.

Možda sam ja sve naopako shvatio, ali slike koje su stizale iz Kine bile su takođe neobične. Bile su nalik na video-album, pod radnim nazivom „Uspomene iz Kine, nemontirani materijal„. Prvo sam video predsednika sa ministrom Dinkićem i saradnicima kako se dive maketi grada, remek-delu modelarstva. Kao, Kinezi su podigli megalopolis na ledini, a mi smo čak korak ispred jer startujemo sa postojećom infrastrukturom. Biće valjda i most Zemun–Borča. Posle su se penjali na najviši toranj, pa su se vozili najbržim vozom, a uz to su im stalno govorili kako je Kini žešće potrebna neka vrsta ekonomskog saveznika, takoreći skladišta, u Evropi. Još da imamo more, pa da mogu da doplove do nas, al nema veze, dopremiće valjda kopnom preko Rusije.

Ovu međunarodnu idilu će donekle poremetiti pregovori sa MMF-om, jer njima dugujemo pare i tražimo još. Što se Kine tiče, setio sam se priče o delegaciji iz Leskovca koja se svojevremeno pobratimila sa jednim gradom u Kini, onomad kada su Kinezi počeli da gaje povrće oko Leskovac. Našinci otišli kod pobratima, vrnuli se doma, mrtvi ozbiljni. Provod bio extra, al taj grad imaše par miliona stanovnika, pa je delegacija sa zebnjom konstatovala – lele, ako ovim našim dođe familija u posetu – najebasmo!