Iako je čine visokoobrazovani kadrovi i iako iz njihovih redova dolaze retki međunarodno priznati umetnici, nezavisna kulturna scena Srbije nema prostor za rad a ni novac, govore rezultati istraživanja Centra za empirijske studije kulture jugoistočne Evrope
Panel diskusija „Izazovi kreativne industrije“ koja je održana u Privrednoj komori Srbije, rezultirala je predlozima koji se odnose na poresku politiku, a koji bi znatno pomogli u poboljšanju statusa slobodnih umetnika.
Rečeno je da je još Bernskom konvencijom identifikovana neophodnost razvoja ekonomskih mera za podršku umetničkom stvaralaštvu, da je Srbija jedna od retkih zemalja u kojoj se porezi i doprinosi plaćaju na svaki pojedinačni prihod koji se ostvari, da je neophodno uvesti poreske olakšice za stimulaciju umetničkog stvaralaštva poput smanjenja poreske stope na promet umetničkim delima, priznavanja ulaganja u umetnička dela kao poslovni rashod kompanija i obaveznog izdvajanja za umetničko opremanje novoizgrađenih objekata.
Rečeno je i da neophodno poboljšanje statusa slobodnih umetnika – kroz regulativu.
Za nezavisnu kulturnu scenu se retko ko od državnih i društvenih institucija interesuje.
Usmereni ka javnom dobru
O tome kako živi i radi, najviše (jedino?) se zna na osnovu rezultata brojnih istraživanja Centra za empirijske studije kulture jugoistočne Evrope (CESK) , koji već gotovo 15 godina istražuje u oblasti kulture.
Predrag Cvetičanin, glavni istraživač CESK-a rekao je za portal SEEcult da organizacije nezavisnih kulturnih scena spadaju među najproduktivnije u poljima kulturnog stvaralaštva u Srbiji i regionu.
Opisuje ih kao „male organizacije čije je delovanje neprofitno, odnosno usmereno prema javnom dobru, i to u profitno usmerenoj kulturi. Reč je pritom o organizacijama sa najobrazovanijim članstvom, u društvu u kojem je vrednost obrazovanje devalvirana. To su organizacije koje su najčešće kritične i u delovanju i u umetnosti u odnosu na populizam, nacionalizam i partokratski način upravljanja društvom i kulturom, pa onda i ne mogu očekivati da će ih zastupnici populističke, nacionalističke i partokratske politike podržavati. Taj položaj je dopunski otežan gotovo potpunim povlačenjem inostranih donatora, koji su tokom 1990-ih i u prvoj deceniji ovog veka značajnim sredstvima podržavali delovanje nezavisne kulturne scene.“
Bez prostora za rad
Dakle, „ne samo što ih čine visokoobrazovani kadrovi i što iz njihovih redova dolaze retki međunarodno priznati umetnici iz ovog dela Evrope, nego njihova znanja i veštine u oblasti kulturnog menadžmenta ne zaostaju za onima kojima raspolažu zaposleni u kulturnim ustanovama, dok ona u oblasti menadžmenta projektnog ciklusa (pisanja predloga projekta, rukovođenja projektima, tehnika monitoringa i evaluacije, pisanja finansijskih izveštaja za međunarodne projekte…) daleko prevazilaze sve druge aktere.“
S druge strane, rezultati analiza ukazuju da su ove organizacije tehnički izuzetno slabo opremljene – „u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji i Srbiji skoro polovina nema ni službene prostorije za rad, niti pak svoj prostor za prezentaciju kulturnih programa, a i oprema, posebno ona potrebna za realizaciju kulturnih programa, krajnje je oskudna.“
Ljudi su im jedino bogatstvo
Takođe, pokazalo se da, sa izuzetkom u Sloveniji, „ove organizacije imaju veoma male budžete, za najveći broj njih ukupan godišnji budžet ne prelazi 25.000 evra, i da veliki broj zaposlenih/angažovanih u organizacijama civilnog sektora nema bilo kakve prihode, te da od onih koji su plaćeni, više od polovine ima prihode manje od minimalnih zarada u ovim zemljama“, kaže Cvetičanin.
„Jedini resurs kojim ove organizacije raspolažu jesu, nažalost, ljudi. Veliki broj njih radi prekovremeno, bez vikenda, praznika i godišnjih odmora i za to su veoma slabo plaćeni. Pritom, da bi preživeli, često prihvataju rad na velikom broj projekata istovremeno, tako da je sagorevanje (burnout) više pravilo nego izuzetak. Ovaj problem je direktno uslovljen uslovima rada u civilnom sektoru u kulturi, te se jedino može rešiti značajnom podrškom države“, kaže Cvetičanin.
Ivovativne podukcije
Produkcije nezavisne scene su, „po pravilu, male, low-budget ili no-budget, bez mnogo korišćenih rekvizita, prilagođene za izvođenje/prezentaciju u različitim prostorima (često i u javnim prostorima – na trgovima, ulicama, u autobusima…), sa relativno malim brojem aktera, uz marketinške aktivnosti koje se uglavnom odvijaju preko socijalnih mreža i generalno nose karakteristike gerila marketinga”.
Na drugoj strani, ističe Cvetičanin, „one su, takođe po pravilu, inovativne u korišćenju umetničkih sredstava, eksperimentalne su i usmerene na istraživanje relativno nepoznatih umetničkih tema i tehnika i često, u ovim aspektima, predstavljaju poslednju reč u datim umetničkim oblastima, koje mogu stajati rame uz rame sa produkcijama iz kulturno najrazvijenijih svetskih centara.“
„Jedini resurs kojim ove organizacije raspolažu jesu, nažalost, ljudi. Veliki broj njih radi prekovremeno, bez vikenda, praznika i godišnjih odmora i za to su veoma slabo plaćeni. Pritom, da bi preživeli, često prihvataju rad na velikom broj projekata istovremeno, tako da je sagorevanje (burnout) više pravilo nego izuzetak. Ovaj problem je direktno uslovljen uslovima rada u civilnom sektoru u kulturi, te se jedino može rešiti značajnom podrškom države“, kaže Cvetičanin.
Publika koja ih prati je „malobrojna, ali izuzetno obrazovana, spremna na izazovne teme i artističke eksperimente, kao i na odsustvo komfora u prostorima u kojima se predstave/izložbe/koncerti odvijaju. Često je čine drugi umetnici“, kaže Cvetičanin.
Država se prema nezavisnoj sceni ponaša kao da je nevidljiva. A to je, ipak najveći problem.
Izvor: SEEcult
Čuo sam da je Disney strašno blizu tome da kompletan igrani film napravi bez ljudskog dodira. Scenaristi su se probali braniti, bili su dugo u štrajku. Pravilo koje su uspeli dobiti je da veštačka inteligencija može napisati scenario, ali da onda mora ići nekom živom scenaristi koji ima pravo to doraditi i sebe potpisati. Bojim se da će doći do ogromne manipulacije, jer će naći klince koji će to potpisati
Kada mladi ljudi kroz dramski proces shvate da u “Mišolovci” nema pogrešnog odgovora, da je greška legitiman alat učenja i da niko od njih ne očekuje gotov šablon, dešava se neverovatna transformacija. Oni brzo prepoznaju da su spori rezultati do kojih dolaze sopstvenim istraživanjem i traganjem mnogo stabilniji, dublji i trajniji od bilo kakve brze spoljašnje nagrade
„Milonga strasnih senki“ je zbirka priča o tangu koje su napisali Borhes, Kortasar – ukupno 24 hispanoameričkih autora koje volimo, ali je i knjiga o njegovoj duši
Autori festivala kratkog igranog filma u Bajinoj Bašti objašnjavaju da sloganom u veoma nepovoljnoj i teškoj godini za kulturu i film kuckaju u boriće parka gde se pod zvezdama održava festival - za sreću i pametnije odluke
Manje je važno šta će pisati u službenim beleškama sa saslušanja Aleksandra Radića. Mnogo je važnije šta će večeras prolaziti kroz glave hiljada ljudi koji su o „zvučnom topu" govorili, pisali, svedočili ili tražili pomoć. Ako je odgovor: „Bože, samo da ne dođu i po mene", onda je cilj postignut
Kako je priznavši ubistvo Aleksandra Nešovića, Saša Vuković Boske vratio pažnju javnosti na Veselina Milića? Šta još upada u oči u njegovom iskazu
Ubistvo Aleksandra Nešovića u restoranu „27“ pretvara se kriminalističku misteriju koju bi mogao da reši samo Herkul Poaro
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
