Nezavisna kulturna scena: Najobrazovaniji, a najsiromašniji

Panel diskusija „Izazovi kreativne industrije“ koja je održana u Privrednoj komori Srbije, rezultirala je predlozima koji se odnose na poresku politiku, a koji bi znatno pomogli u poboljšanju statusa slobodnih umetnika.

Rečeno je da je još Bernskom konvencijom identifikovana neophodnost razvoja ekonomskih mera za podršku umetničkom stvaralaštvu, da je Srbija jedna od retkih  zemalja u kojoj se porezi i doprinosi plaćaju na svaki pojedinačni prihod koji se ostvari, da je neophodno uvesti poreske olakšice za stimulaciju umetničkog stvaralaštva poput smanjenja poreske stope na promet umetničkim delima, priznavanja ulaganja u umetnička dela kao poslovni rashod kompanija i obaveznog izdvajanja za umetničko opremanje novoizgrađenih objekata.

Rečeno je i da neophodno poboljšanje statusa slobodnih umetnika – kroz regulativu.

Za nezavisnu kulturnu scenu se retko ko od državnih i društvenih institucija interesuje.

Usmereni ka javnom dobru

O tome kako živi i radi, najviše (jedino?) se zna na osnovu rezultata brojnih istraživanja Centra za empirijske studije kulture jugoistočne Evrope (CESK) , koji već gotovo 15 godina istražuje u oblasti kulture.

Foto: Media Centar

Predrag Cvetičanin, glavni istraživač CESK-a rekao je za portal SEEcult da organizacije nezavisnih kulturnih scena spadaju među najproduktivnije u poljima kulturnog stvaralaštva u Srbiji i regionu.

Opisuje ih kao „male organizacije čije je delovanje neprofitno, odnosno usmereno prema javnom dobru, i to u profitno usmerenoj kulturi. Reč je pritom o organizacijama sa najobrazovanijim članstvom, u društvu u kojem je vrednost obrazovanje devalvirana. To su  organizacije koje su najčešće kritične i u delovanju i u umetnosti u odnosu na populizam, nacionalizam i partokratski način upravljanja društvom i kulturom, pa onda i ne mogu očekivati da će ih zastupnici populističke, nacionalističke i partokratske politike podržavati. Taj položaj je dopunski otežan gotovo potpunim povlačenjem inostranih donatora, koji su tokom 1990-ih i u prvoj deceniji ovog veka značajnim sredstvima podržavali delovanje nezavisne kulturne scene.“

Bez prostora za rad

Dakle, „ne samo što ih čine visokoobrazovani kadrovi i što iz njihovih redova dolaze retki međunarodno priznati umetnici iz ovog dela Evrope, nego njihova znanja i veštine u oblasti kulturnog menadžmenta ne zaostaju za onima kojima raspolažu zaposleni u kulturnim ustanovama, dok ona u oblasti menadžmenta projektnog ciklusa (pisanja predloga projekta, rukovođenja projektima, tehnika monitoringa i evaluacije, pisanja finansijskih izveštaja za međunarodne projekte…) daleko prevazilaze sve druge aktere.“

S druge strane, rezultati analiza ukazuju da su ove organizacije tehnički izuzetno slabo opremljene – „u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji i Srbiji skoro polovina nema ni službene prostorije za rad, niti pak svoj prostor za prezentaciju kulturnih programa, a i oprema, posebno ona potrebna za realizaciju kulturnih programa, krajnje je oskudna.“

Ljudi su im jedino bogatstvo

Takođe, pokazalo se da, sa izuzetkom u Sloveniji, „ove organizacije imaju veoma male budžete, za najveći broj njih ukupan godišnji budžet ne prelazi 25.000 evra, i da veliki broj zaposlenih/angažovanih u organizacijama civilnog sektora nema bilo kakve prihode, te da od onih koji su plaćeni, više od polovine ima prihode manje od minimalnih zarada u ovim zemljama“, kaže Cvetičanin.

„Jedini resurs kojim ove organizacije raspolažu jesu, nažalost, ljudi. Veliki broj njih radi prekovremeno, bez vikenda, praznika i godišnjih odmora i za to su veoma slabo plaćeni. Pritom, da bi preživeli, često prihvataju rad na velikom broj projekata istovremeno, tako da je sagorevanje (burnout) više pravilo nego izuzetak. Ovaj problem je direktno uslovljen uslovima rada u civilnom sektoru u kulturi, te se jedino može rešiti značajnom podrškom države“, kaže Cvetičanin.

Ivovativne podukcije

Produkcije nezavisne scene su, „po pravilu, male, low-budget ili no-budget, bez mnogo korišćenih rekvizita, prilagođene za izvođenje/prezentaciju u različitim prostorima (često i u javnim prostorima – na trgovima, ulicama, u autobusima…), sa relativno malim brojem aktera, uz marketinške aktivnosti koje se uglavnom odvijaju preko socijalnih mreža i generalno nose karakteristike gerila marketinga”.

Na drugoj strani, ističe Cvetičanin, „one su, takođe po pravilu, inovativne u korišćenju umetničkih sredstava, eksperimentalne su i usmerene na istraživanje relativno nepoznatih umetničkih tema i tehnika i često, u ovim aspektima, predstavljaju poslednju reč u datim umetničkim oblastima, koje mogu stajati rame uz rame sa produkcijama iz kulturno najrazvijenijih svetskih centara.“

„Jedini resurs kojim ove organizacije raspolažu jesu, nažalost, ljudi. Veliki broj njih radi prekovremeno, bez vikenda, praznika i godišnjih odmora i za to su veoma slabo plaćeni. Pritom, da bi preživeli, često prihvataju rad na velikom broj projekata istovremeno, tako da je sagorevanje (burnout) više pravilo nego izuzetak. Ovaj problem je direktno uslovljen uslovima rada u civilnom sektoru u kulturi, te se jedino može rešiti značajnom podrškom države“, kaže Cvetičanin.

Publika koja ih prati je „malobrojna, ali izuzetno obrazovana, spremna na izazovne teme i artističke eksperimente, kao i na odsustvo komfora u prostorima u kojima se predstave/izložbe/koncerti odvijaju. Često je čine drugi umetnici“, kaže Cvetičanin.

Država se prema nezavisnoj sceni ponaša kao da je nevidljiva. A to je, ipak najveći problem.

Izvor: SEEcult