Nešto staro, nešto novo…

Da će Narodni muzej u Beogradu biti otvoren 28. juna, obnarodovao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Nakon obilaska radova na rekonstrukciji zgrade muzeja 6. januara, predsednik je izneo uverenje da će Narodni muzej otvoriti vrata na Vidovdan i da će građani, ali i turisti iz celog sveta, moći da vide bogatu kulturnu ponudu ove ključne ustanove srpske kulture i duhovnosti. Da će obećano sigurno biti i ostvareno, potvrdio je indirektno prošlog utorka rekavši pred medijima da ne zna tačan datum nastavka dijaloga Beograd–Priština u Briselu, ali da zna da to neće biti na Vidovdan zato što će tada biti na otvaranju Narodnog muzeja.

Šta vlast želi da postigne otvaranjem Narodnog muzeja na Vidovdan, i da li je to znak da se kosovski mit seli u istoriju i da više nema aktuelnu političku funkciju, neka su od pitanja kojima se bavila jučerašnja (sreda) „Peščanikova“ tribina „Zamrznuto Kosovo – Od Gazimestana do Narodnog muzeja“. Mi ih ovom prilikom samo citiramo, kao informaciju da je o vezi između Vidovdana i Narodnog muzeja moguće razmišljati i u tom pravcu.

Dakle: tokom ovih petnaest godina života Narodnog muzeja bez stalne postavke, bilo je nekoliko državnih obećanja i najava da će rekonstrukcija zgrade biti završena a stalna postavka otvorena, ali će se tek ovogodišnje obećanje i obistiniti. Trenutak je lep i važan, pa ga ne treba mutiti nepoverenjem i sumnjama da će muzej biti otvoren zato što je to tako rekao predsednik Vučić, a ne zato što je sve što je trebalo da se uradi urađeno, i to onako kako je trebalo da bude. (Vidi okvir) Uostalom, čekanje i odlaganje je svima dojadilo. Podsetimo se: od kako je stalna postavka Narodnog muzeja sklonjena kako bi se prepravkom zgrade omogućili adekvatni uslovi za izlaganje nacionalnog blaga, odustalo se od dva projekta rekonstrukcije Narodnog muzeja – arhitekte Milana Rakočevića i Vladimira Lojanice. U vreme ministra kulture Bratislava Petkovića najavljeno jeftinije i brže rešenje nakon koga će, kako je planirano, Narodni muzej biti otvoren tokom 2014. godine. Međutim, te 2014. su tek počeli radovi na fasadi, a otvaranje muzeja je najavljeno za 2016. godinu. Onda je te godine u maju objavljen novi plan po kome je trebalo da rekonstrukcija zgrade bude završena za 18 meseci – do kraja 2017. godine. Ovog januara je, kao što je rečeno na početku teksta, izvršenje obećanog prolongirano za Vidovdan, ali poslednji put.

Šta je urađeno?

U informaciji Narodnog muzeja piše da su na zgradi neto površine 11.240,85 kvadratnih metara na šest etaža (suteren, prizemlje i četiri sprata) izvedeni obimni građevinsko-zanatski i instalaterski radovi, a među njima i zamena dotrajalih infrastrukturnih instalacija, uvođenje novih savremenih sistema, sanacija i adaptacija krovnih površina i svih prostora namenjenih smeštaju i prezentaciji kulturnih dobara. Između detaljno navedenih radova, ističemo da su se u okviru završnih radova u zaštićenom i reprezentativnom delu centralnog stepeništa i reprezentativnog ulaznog hola sa Trga Republike pojavili ostaci pozlate stilske teksture na vencima i cvetnim rozetama, pa je tim elementima vraćen autentični izgled.

Šta će biti novo u stalnoj postavci?

Izložbeni prostor Narodnog muzeja zauzima tri etaže, odnosno 4.900 kvadratnih metara. Opisujući novu postavku stalne postavke, Gordana Grabež, izvršna direktorka Narodnog muzeja, kaže da „kao i nekad, priču o kulturno-umetničkom bogatstvu Srbije počinjemo arheološkom zbirkom. Ono što ranije nismo izlagali, fragmenti su vilice Homo hajdelbergenzisa, kost nađena na lokalitetu Mala Balanica. Zbirku paleolita i mezolita ćemo sada prvi put izložiti, prethodna postavka je počinjala od Lepenskog vira, tako da ćemo sada videti i kako se na našem prostoru živelo i pre toga. Pokazaćemo artefakta iz gornjeg i srednjeg paleolita, svi su kameni, najrazličitijih boja.“ Gordana Grabež napominje da je do pre dvadesetak godina arheološka mapa Srbije bila bela u pogledu paleolitskih lokaliteta, iako ih je bilo svuda oko nas. Jednostavno, kolege kao da nisu bile zainteresovale za taj period: to je kameni period i u njemu nećete očekivati atraktivne zlatne nalaze. Srećom, to se promenilo, pa sad i na našoj mapi ima paleolitskih lokaliteta. „Namera nam je bila da u arheološkom delu postavke pokažemo kontinuitet i diskontinuitet raznih kultura koje su rezultirale u kulturu kakvu sada živimo. Znači, nismo hteli da tražimo Srbe pre ameba i da čudnim pričama dokazujemo kontinuitet našeg postojanja na ovom kakve nalazimo u pseudonauci.“

Arheološki deo zbirke se završava kasnom antikom i čuvenim kapitelima koji su na posetiočevom putu ka prvom spratu muzeja, ka eksponatima iz srednjeg veka. Na galerijama oko prvog sprata je priča o Seobi naroda, odnosno, kaže Gordana Grabež „nastavak priče o kretanju i promenama: jedni odlaze, drugi dolaze, mešaju se i time utiču na život sredine.“ Sledi rani srednji vek, 10. vek, koji su „kolege pokušale da objasne i hronološki i tematski eksponatima koji će ilustrovati tadašnju državnu i crkvenu organizaciju. Prvi put su izloženi i predmeti koji govore o svakodnevnom životu. Crkveni sjajni predmeti nisu jedino što postoji i što je vredno u srednjem veku – predmeti koje bismo koristili mi, obični ljudi, da smo tada živeli, nisu ništa manje bitni za sliku o tom periodu. Ranije smo u stalnoj postavci pokazivali samo najbolje i najlepše, i drago mi je što smo odustali od takve vrste ograničenja.“ Takođe, nikad do sad pokazano u okviru srednjeg veka biće kamena plastika iz 12. veka, iz manastira Rakovac, koju je Narodnom muzeju trajno ustupio Muzej Vojvodine, i bakarne pločice iz istog manastira datirane između 10. i 12. veka izuzetne zanatske lepote. Lidija Ham Milovanović, PR Narodnog muzeja, ukazuje da je izlaganje kamene plastike ujedno i povod priči o saradnji naših muzeja, odnosno nameri da se neka pojava ili događaj što bolje ispričaju grupisanjem predmeta na jedno mesto. I, možda najatraktivniji deo ovog dela postavke biće u šestoj sali: predstava Novog Brda, života u srednjovekovnom gradu, pomoću predmeta koji su koristili tadašnji rudari, kovači, Sasi i svi ostali koji su živeli u ovom veoma dinamičnom mestu, a sve to u sklopu 3D animacije arhitekture grada.

Sledi deo sa srpskim slikarstvom 18. i 19. veka, a među njima će prvi put biti izložena slika Steve Todorovića, reprezentativni portret Milana Đ. Milićevića, koji je pre nekoliko godina muzeju poklonila Jovanka Grol, što je ujedno, podseća Lidija Ham, i priča o darodavcima bez kojih ovog, a verovatno ni bilo kog drugog muzeja ne bi ni bilo.

Postavka na drugom spratu podeljena je na inostrano slikarstvo i na jugoslovensku umetnost 20. veka. U ovom delu će nastojanje kustosa da zbirku, osim hronološki, predstave i pričama koje je karakterišu, verovatno biti najočiglednije. Na primer, avangardni pokreti će imati poseban izložbeni prostor, a među njima umetnički pokret „Zenit“ sa delima Moholj Nađa i El Lisickog koja do sada nisu pokazivana, odnosno pričom o saradnji naših zenitista i mađarskih umetnika.

Autori postavke su Irena i Igor Stepančić, dizajn studio „Blueprint“. Uključili su se, kaže Igor Stepančić, pre dva meseca kad je već postojao idejni projekat koji je trebalo razraditi. „Mi sad pokušavamo da tuđu zamisao primenimo postojećem terenu i kustosima. Žao mi je što nema vremena koliko je potrebno da se uradi sve što mislimo da treba. Ali, muzej je živo mesto i na njemu treba stalno da se radi kako bi ljudi prilikom svake sledeće posete videli nešto novo. Zato smo namerno ostavili neke detalje, biće to work in progress.“ Glavnu reč imaće, kaže Stepančić, infografika koja će povezivati prostore i činiti ih celovitim. Objašnjava da će „u svakom segmentu biti neki fokus, nešto što je naglašeno, i oko njega ostali elementi sklopljeni u celinu“ i naglašava da će slike biti „osvetljene kako treba, na način koji u posetiocu budi emociju. Raspored slika može da bude i monoton, ali svetlo je faktor koji doprinosi doživljaju. Dobro je što su i muzej i Ministarstvo i svi ostali shvatili da moramo da se na svaki način potrudimo da svetlo bude adekvatno.“

Tačno za nedelju dana, a posle petnaest godina, videće se stalna postavka našeg nacionalnog muzeja. I vrlo je moguće da će ta činjenica i prisutnost eksponata o kojima mnogi znaju samo iz priče, potisnuti sve zamerke.

Intervju – Gordana Grabež, izvršna direktorka Narodnog muzeja

Postali smo kuća

„VREME„: Rekonstrukcija i adaptacija zgrade Narodnog muzeja je preduzeta, osim zbog uslova koji su neadekvatni za izlaganje eksponata, i zbog potrebe za većim izložbenim prostorom. Međutim, površina prostora u kome će biti stalna postavka je ista kao što je i bila pre 15 godina. Zašto?

GORDANA GRABEŽ: Jeste, ali zgrada sada ne prokišnjava i ima sve ostale uslove adekvatne za muzej iako nije namenski zidana za muzej. S obzirom da je naša zgrada još 1978. godine kategorisana kao jedan od najugroženijih objekata u bivšoj Jugoslaviji, i da se do sada ništa nije desilo po tom pitanju, mislim da treba da budemo zadovoljni. Apsolutno sve što je moglo da se uradi u jednom objektu što se tiče sanacije i adaptacije, urađeno je.

Sve osim površine.

Gabarit nije menjan. Prethodni projekti su pokušavali da dobiju povećanje prostora, što je podrazumevalo iseljenje kustosa, dela zbirke, konzervatorsko-restauratorskih radionica. Ovaj projekat se bavio postojećim površinom prostora i sad smo svi tu: i kustosi, i konzervatori, i administracija i opšta služba.

Ali to je na uštrb stalne postavke, u Muzeju se nalazi 400.000 predmeta, zar ne bi bilo bolje da ih je što više u stalnoj postavci?

Da, da smo imali više prostora, i postavka bi bila veća. Ovu postavku smo napravili u skladu sa postojećim gabaritom.

Ali zašto se odustalo od projekta koji bi to omogućio, da li je razlika u ceni bila tolika da se žrtvovala potreba za većim izložbenim prostorom?

Tokom ovih 15 godina bilo je raznih momenata koji su delovali optimistički, činilo se da nam je sve na dohvat ruke, ali su se te situacije menjale, tako da smo srećni što nam je pružena mogućnost da se konačno sredimo. Kao što se zna, razni ljudi su imali razne ideje, neke su bile bolje a neke ostvarljivije, ali mi smo sve to vreme tavorili i čekali da nam krene. Sad nam je svaka promena ogromna. Sećam se, kad su nam promenjeni prozori i kad sam shvatila da u mojoj kancelariji itison više neće biti vlažan i memljiv, pomislila sam „postali smo kuća!“

Razlika u ceni?

Ovaj projekat jeste jeftiniji od prethodnog, ali ne drastično.