Najočiglednija besmislica je Midžićeva teza o sahrani jedne (monarhističko tradicionalističke) Jugoslavije, čiji je simbol u pozitivnom i negativnom smislu bio Crnjanski, i rođenju druge, ristićevske socijalističko-internacionalističke, da bi potom tvrdio da Jugoslavija nije ni rođena?! To je svakako zbog toga što je ristićevska generacija svojom ideološkom opijenošću u temelje te "nerođene" (nadrealističke?) Jugoslavije ukopala i uređaje njenog samouništenja
Midžićev kursistički komentar Bazduljevog eseja, u kome nastoji da zaobilaznim putem suprotstavi i izdigne vrednosti 29. novembra 1943. nasuprot mračnoj strani mladobosanskog pakta, jeste niz relativističkih nedoslednosti u čisto logičkom (non sequitur) smislu, dok se o političkoj pozadini takvog stava može slobodno diskutovati.
Najočiglednija besmislica je teza o sahrani jedne (monarhističko tradicionalističke) Jugoslavije, čiji je simbol u pozitivnom i negativnom smislu bio Crnjanski, i rođenju druge, ristićevske socijalističko-internacionalističke, da bi potom (zaobilaženje) mogao da tvrdi da Jugoslavija nije ni rođena?!
To je svakako zbog toga što je ristićevska generacija svojom ideološkom opijenošću u temelje te „nerođene“ (nadrealističke?) Jugoslavije ukopala i uređaje njenog samouništenja. Upravo su mehanizmi ravnopravnosti, emancipacije i pravdoljubivosti, pa čak i republičke državnosti, iskorišćeni pa odbačeni 1991. godine od strane republikanskih (i republičkih) komunističkih pseudoelita u cilju nacionalističkih ideja, koje su nužno ograničeno realizovane po otcepljenju, a bile bi negirane i suzbijene i u onoj Jugoslaviji tipa Crnjanskog.
Jugoslavija je dva puta rođena i dva puta ubijena, oba puta mržnjom malih razlika, velikodušno potpomognutom od proverbijalnih „Velikih sila“. Rasprava o tome šta je kome Jugoslavija danas priziva na pamet anglosaksonski izraz o bičevanju mrtvog konja.
Prozivanje Crnjanskog da nije shvatio da treba podržati Kataloniju potpuno je promašeno, kao i pominjanje zagledanosti u Franka i Staljina. Republikanska Jugoslavija je bila smrtno zaljubljena u Staljina dok tu ljubav nije sublimirala transformacijom Staljina u Broza. Da sudbina ili istorija jasno ilustruje logičke nedoslednosti, vidi se po primeru Katalonije i Franka. Po smrti Broza najglasniji argumenti za otcepljenje Slovenije bili su prvenstveno ekonomski a tek potom nacionalno-etnički (jezičko pitanje). Katalonija je najbogatiji region u Španiji, koja se posle frankove smrti i diktature transformisala u demokratsku ustavnu monarhiju. Zahtevi za samostalnost Katalonije usred prve ekonomske krize ovog veka takođe su prvenstveno ekonomski a tek posle jezički i kulturno-nacionalistički poput slovenačkih. Što kriza duže traje argumenata je sve više, i van Španije i širom Evrope. Ako se Španija i raspadne nakon što je nadživela bratstvojedinstvenu Jugoslaviju za više od dve decenije, to će barem biti na miran i nenasilan način, ali pre svega zbog istorijskog trenutka u kome se to može desiti.
U svakom slučaju, to ne opravdava impotentnost internacionalističko-utopističkog i socijalističkog jugoslovenstva Marka Ristića i njegovih današnjih pristalica koje se upravo završilo „u masovnim grobnicama i koncentracionim logorima“.
Kakva je onda razlika između tog „nerođenog jugoslovenstva“ i „čubrilovićevskih rasnih fantazija“?
Na Dan žalosti, u subotu, počeli su radovi na proširenju Bulevara vojvode Bojovića u zoni Beogradske tvrđave javlja Evropa Nostra Srbija i traži od nadležnih da hitno obustave radove
„Vreme“ je imalo uvid u zahtev u kojem Bibliotekarsko društvo Srbije upozorava da OOPR protivzakonito vodi autorska prava pisaca, a i da nije osnovan po zakonu. OOPR na to oštro odgovara
Istorija je piščeva osnovna preokupacija, stopljena sa književnošću. Ne postoji svrsishodna i velika Istorija sa velikim slovom – postoji više malih, fragmentiranih istorija u kojima se okuplja nekakav smisao kroz mnoštvo delova: ”tek ponešto postaje istorija. A sve munjevito postaje prošlost: ‘senka senka, a potom ništaʼ”. To razgrađivanje, a zatim “lepljenje” priče je važan postupak Petkovićeve poetike, njegove istoriografske metafikcije, koju bismo jednostavnije mogli nazvati igrom, maštarijom, fantastikom
Sentiš-putešestvije jubilarnog BJF završilo se s manjom flekom, ali uspešno: svi ispoštovani, publika brojnija i mlađa no ranije
Ovaj Abasijev film je, čini se, dovoljno iskren i promišljen pokušaj da ukloni Trampove šake sa lica, i onda što uverljivije prikaže portret čoveka koji i kada sam pati, ne odustaje od mogućnosti (a koja nije tek odraz alfamužjačkih i kompetitivnih poriva) da patnju nanese i drugima, makar oni spadali i u krug njegovih najbližih “satelita”
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić trebalo je da ne oklevajući ni časa ode među od bola skrhane Novosađane. Tamo mu je bilo mesto, više od svih drugih zvaničnika
Da je neka građevinska inspekcija radila svoj posao, da se pridržavalo zakona i pravila profesije, sigurno je da se tragedija na železničkoj stanici u Novom Sadu ne bi desila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
