Jimi Tenor, SKC, 30. januar
Jimi Tenor je Lenny Kravitz za ljude koji nemaju para, a imaju jaku želju da budu kul. Jimi Tenor je isto tako OK, i isto tako gej, i isto tako iz Finske, i isto tako pravi prigodnu muziku za vožnju minimorisom ili bubom. Lenny Kravitz, s druge strane, nije OK, nije gej, nije iz Finske, i pravi prigodnu muziku za vožnju čirokijem iliBMW-om. Sada verovatno shvatate razlike u nijansama, kao i to koliko je muzika u prvoj vožnji bitna, a u drugoj nebitna da bi se okupirala devojčica na suvozačevom sedištu.
Svoj proboj na srpsko tržište, a slobodno se može tako reći, Jimi Tenor je napravio i istovremeno kad je osvajao Evropu. Zahvaljujući uvozničko-distributerskoj kući HMK, građani su imali priliku da se opskrbe originalnim izdanjem njegovog albuma Intervision, i to, mislim, čak i na vinilu! Jimi Tenor, kao daleki, neotkriveni rođak večitog imidža Devedesetdvojke vrlo brzo je našao stalni boravak na plej-listama ovog radija. Njegov elektroniklovani laundž kokel Princea, Burta Bacharacha i aparata za espreso izvrsno se prilagođavao jutarnjem razmrdavanju, popodnevnom beogradskom krstarenju niotkuda nikud, kao i melanholičnom sutonu u nečemu što se kod nas zove kafić. Vremenom je Jimijeva slava, kao i kvalitet njegovih albuma, zgasnula, ali je, skoro sam u to siguran, on ostao kao jedan od likova na bedžu koji ilustruju beogradski kul klub. Pored toga, on je ostao i jedan od starova Devedesetdvojke, i otuda ne čudi što su na koncertu bili skoro svi muzički saradnici tog radija.
Na koncertu su bili još i svi Jimijevi beogradski fanovi. Možda je organizator mislio da će ih biti više… Jimi se pred publikom pojavio obučen u neku vrstu orijentalne venčanice od najlona (recimo). Međutim, boljim poznavaocima lika i dela Olivera Mandića, Jimijev kostim je u najmanju ruku delovao odveć retro. Onemanshow rasporedio je naizmeničnim sviranjem sintisajzera, saksofona i upravljanjem sempler i ritam mašinom. A raditi sve to odjednom je naporan, nezanimljiv i nepraktičan ekonomski isplativ posao. Nešto kao simfonijski koncert koji ima previše pauza, jer muzičar trči od jednog do drugog instrumenta da bi odsvirao narednu deonicu. Umesto da dobijete sve odjednom, dobijate jedno po jedno. Ali, to je oduvek bio problem s elektronskim pločama koje su napravljene u spavaćoj sobi – potreban je čitav orkestar sprava i ljudi da ih posle izvede uživo (skroz uživo!).
Međutim, Jimijev samostalni nastup (po Evropi katkad vodi još dva-tri priručna muzičara) nosi i nešto od prkosnog stava superindividue koja ekstravaganciju ne traži u maksimalnom, već je nalazi u minimalnom, što, pak, može biti jedan od parametara dobrog ukusa. Čitavom kvazipozorišnom doživljaju njegovog nastupa možda bi bolje odgovarala bioskopska sala Doma omladine ili sala Beogradskog dramskog, ali za ozbiljno promišljanje nekog koncerta ovde još ima vremena.
Ne znam šta je bilo s obećanim multimedijalnim zgoditkom u vidu prikazivanja Tenorovih filmova pre koncerta, jer sam ih u duhu tradicionalne srpske odbojnosti spram pojmova multi, medija i kultura (naročito kada idu zajedno) preskočio, a čini se i svi kojima sam se obratio za informaciju o tome. A i kakva je vajda pričati o nečemu što niste videli (ni vi, ni ja).
Nastup Jimija Tenora DJ setom potpomogli su i (u svoje doba) njegovi lični promoteri – Vlada Janjić i Gordan Paunović.
“Bolje vreme će doći i to je naša izabrana odluka, ali mi nemamo luksuz da to vreme čekamo. Moramo neprekidno da ga pozivamo i to je Reflektor u Srboleku. Adresa na koju pozivamo bolje vreme da dođe, da se upoznamo. Ako mu se dopadnemo, možda i ostane”
Umetnost ne može da postoji bez konteksta, ona mora da komunicira sa vremenom u kome nastaje. Odavno nije dovoljno da umetnik sedi u nekom ateljeu, u kuli od slonovače i pravi nekakve forme, već je potrebno da umetnik ipak bude javni govornik, da promoviše izvesne vrednosti, vrednosni sistem koji je vezan za humanizam. Kroz umetnički jezik, naravno – mi nismo političari, ali umetnost svakako nikad nije bila apolitična, ona je oduvek imala svoj politički aspekt
Za mene je najbitnije da se uvek bavim stvarima koje volim, koje me zanimaju. Mislim da je to jako velika privilegija, naročito ako tome dodam i stalna putovanja, turneje i zanimljive ljude koje srećem. Naravno, sve to ima svoju cenu. Živim skromno, ali slobodno
Minja Bogavac, direktorka „Reflektor teatra“, za novi broj „Vremena“ priča o progonu tog angažovanog pozorišta i kako su rešili da naprave svoj prostor
Voženo lice Aleksandar Vučić će u predizbornoj kampanji voziti staru škodu. Dok traje odmazda prema svakome ko pisne, paradni deo kampanje biće otužniji nego ikad jer se Vučić obraća svom hardkor biračkom telu
Zašto ministarka Snežana Paunović još nije smenjena? Šta to govori o njoj, režimu i Srbiji
Zlo se zavuklo pod most i tamo, zaklonjeno od svetla, ćutalo i čekalo. Kad je Vladimir Arsenijević izašao iz taksija, nad Beogradom se opet nadvila ona isto neman koja je onemogućavala izložbu Rona Haviva, sprečavala održavanje prve Parade ponosa, palila Bajrakli džamiju i Ambasadu Sjedinjenih Američkih Država i vandalizovala i centar grada tokom Parade ponosa 2010.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
