Baletsko veče „Karmen Svita – Bolero“ u koreografiji Aleksandra Ilića podseća da balet nije samo repertoarska obaveza, već živ organizam koji se preispituje kroz nove generacije igrača
Na velikoj sceni Madlenijuma opere i teatra 27. februara, posle dužeg vremena, ponovo su izvedeni baleti Karmen Svita i Bolero u koreografiji Aleksandra Ilića.
U nadi da će ubuduće biti češće na repertoaru, evo nekoliko utisaka sa poslednjeg izvođenja.
Karmen Svita
Karmen Svita, balet u jednom činu koji je 1967. godine postavio kubanski koreograf Alberto Alonso na muziku Rodiona Ščedrina, komponovanu za Maju Pliseckuju, nosi snažno istorijsko i stilsko nasleđe. Aleksandar Ilić nije namerno odstupao od originalne Alonsove koreografije, zadržavajući njenu prepoznatljivu strukturu i dramsku liniju, ali je u pojedinim segmentima uneo inovacije i lični rukopis — posebno u duetskim deonicama i u triju Zunige, Karmen i Hozea, gde je psihološka napetost dobila savremeniju artikulaciju.
U centru pažnje nesumnjivo je bila Ana Teslić, briljijantna u naslovnoj ulozi Karmen. Iako još uvek učenica baletske škole, iznela je ulogu koju tradicionalno tumače zrele primabalerine sa zadivljujućom sigurnošću. NJena Karmen nije bila površno zavodljiva, već karakterno profilisana, unutrašnje motivisana i scenski dominantna. Ispunila je sve odlike ove heroine — strast, ponos, slobodarski duh i tragičnu odlučnost.
Lev Semenov, koji se premijerno predstavio u ulozi Toraadora, nastupio je sa scenskom samouverenošću i korektnom tehnikom, mada bi se u budućim izvođenjima mogla očekivati još izraženija karakterna razrada. Nikola Bijanko kao Zuniga ponudio je čvrstu i jasnu interpretaciju. Ulogu nostalgičnog Don Hozea odigrao je Aleksandr Polupanov, gradeći lik više kroz unutrašnju setu i zadržanu emociju nego kroz eksplozivnu dramsku strast, što je dalo specifičan, pomalo melanholičan ton njegovoj interpretaciji. Feodora Grujić, u ulozi Usuda, nastupila je sa tehničkom besprekornošću i scenskom stabilnošću, donoseći neophodnu simboličku težinu predstavi.
Igrački ansambli Instituta za umetničku igru, Kompanije Balet mladih i Srednje Beogradske baletske škole, pokazao je disciplinu i posvećenost, iako bi u pojedinim segmentima bilo poželjno više energetske ujednačenosti i jasnijeg dramskog fokusa.
Bolero
Savremeni balet Bolero na muziku Morisa Ravela, nastao u saradnji koreografa Ilića sa igračima. Prateći gotovo matematičku logiku Ravelove partiture, koreografija se razvijala postupno, kao talas koji se neminovno uzdiže, sa precizno gradiranom tenzijom i sve snažnijim unutrašnjim nabojem.
Upravo ta izuzetna, gotovo hirurška preciznost u odnosu na muziku predstavlja najvišu vrednost ove postavke, dok i u repetitivnim deonicama pokret zadržava strukturnu čistotu, ritmičku disciplinu i jasno prepoznatljiv autorski pečat Aleksandra Ilića.
Poznat po svojim zahtevnim i dramaturški osmišljenim svetlosnim rešenjima, koreograf je i ovoga puta svetlo tretirao kao ravnopravnog partnera pokretu. Svetlosna slika nije bila puka scenska podrška, već živi organizam koji je disao u istom ritmu sa orkestarskim pulsom, prateći Ravelov Bolero sa istom neminovnošću, preciznošću i unutrašnjim plamenom koji postepeno zahvata čitav scenski prostor.
Jedinu mušku ulogu tumačio je Ognjen Vučinić, koji je suvereno vladao scenom i nosio centralnu liniju dramaturgije.
Uz njega su se istakle Katarina Bućić, Jovana Grujić, Katarina Ilijašević i Natalija Trifunović, kao i ansambl od gotovo dvadeset igrača, čija je postepeno pojačavana energija dovela do snažnog finalnog efekta.
Ovakve večeri podsećaju da balet nije samo repertoarska obaveza, već živ organizam koji se neprestano preispituje kroz nove generacije igrača.
Nastavljeni su radovi na adaptaciji Kolarčeve zadužbine započeti prošlog leta, kad je proširena Likovna galerija. Sad se radi prizemlje, a idućeg leta će početi adaptacija Velike koncertne dvorane
Žiri 33. Festivala evropskog filma Palić smatra da je najbolji film „Nino u raju“ , dok je publika glasala za nemački film „Ah, ta praznina, ta strašna praznina“
“Bolje vreme će doći i to je naša izabrana odluka, ali mi nemamo luksuz da to vreme čekamo. Moramo neprekidno da ga pozivamo i to je Reflektor u Srboleku. Adresa na koju pozivamo bolje vreme da dođe, da se upoznamo. Ako mu se dopadnemo, možda i ostane”
Umetnost ne može da postoji bez konteksta, ona mora da komunicira sa vremenom u kome nastaje. Odavno nije dovoljno da umetnik sedi u nekom ateljeu, u kuli od slonovače i pravi nekakve forme, već je potrebno da umetnik ipak bude javni govornik, da promoviše izvesne vrednosti, vrednosni sistem koji je vezan za humanizam. Kroz umetnički jezik, naravno – mi nismo političari, ali umetnost svakako nikad nije bila apolitična, ona je oduvek imala svoj politički aspekt
Voženo lice Aleksandar Vučić će u predizbornoj kampanji voziti staru škodu. Dok traje odmazda prema svakome ko pisne, paradni deo kampanje biće otužniji nego ikad jer se Vučić obraća svom hardkor biračkom telu
Zašto ministarka Snežana Paunović još nije smenjena? Šta to govori o njoj, režimu i Srbiji
Zlo se zavuklo pod most i tamo, zaklonjeno od svetla, ćutalo i čekalo. Kad je Vladimir Arsenijević izašao iz taksija, nad Beogradom se opet nadvila ona isto neman koja je onemogućavala izložbu Rona Haviva, sprečavala održavanje prve Parade ponosa, palila Bajrakli džamiju i Ambasadu Sjedinjenih Američkih Država i vandalizovala i centar grada tokom Parade ponosa 2010.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
