Nastavak trgovine drugim sredstvima

Ana Tomović je režirala dramu Bertolta Brehta Majka Hrabrost i njena deca u Narodnom pozorištu, poslednju premijernu predstavu upravo završene pozorišne sezone u Srbiji. Pre godinu dana u Jugoslovenskom dramskom pozorištu režirala je predstavu Zločin i kazna, dramatizaciju Andžeja Vajde romana Fjodora Dostojevskog. Obe ove predstave se smatraju iskorakom iz aktuelnog repertoara. Prethodila im je predstava Prst albanske autorke Doruntine Baša u beogradskom Bitef teatru. Najpoznatija predstava u režiji Ane Tomović je Brod za lutke Milene Marković u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, za koju je pre četiri godine dobila Sterijinu nagradu. Ana Tomović je član novog saziva Upravnog odbora Narodnog pozorišta.

Smatra se da je Brehtova Majka Hrabrost i njena deca jedno od najznačajnijih dela dramske literature prošlog veka i jedan od najvažnijih antiratnih komada.

„VREME„: Uobičajeno je da režiju Brehtovih drama, a posebno ove, potpisuju muškarci iznad četrdeset. Vi ne zadovoljavate ove uslove, pa ipak ste se prihvatili režije Majke Hrabrost.

ANA TOMOVIĆ: Predlog za realizaciju ovog komada dolazi od direktora drame Narodnog pozorišta Spasoja Ž. Milovanovića, koji je gledao moju predstavu Brod za lutke, dopala mu se, i predložio mi da režiram Majku Hrabrost u Narodnom pozorištu. Ja se sama verovatno ne bih usudila da predložim taj komad, barem ne bih sad. Breht je pisac koga do tog trenutka nisam posebno istraživala, a takođe, nisam dotad gledala nijednu predstavu rađenu po njegovom tekstu. Na našim scenama, on se izuzetno retko postavljao i kao da postoji neki, ako mogu tako da kažem, zazor prema njemu. Pristala sam, zato što su mi i Breht i rad na velikoj sceni sa velikim ansamblom predstavljali izazov.

Za novu inscenaciju rađen je nov prevod iako već postoje prevodi Ivana Ivanjija, Slobodana Glumca, Jovana Ćirilova.

Prevodilac Olivera Milenković je uspela da sa novim prevodom potpuno osveži i osavremeni Brehtov jezik kod nas. Breht je uveo dijalekt i kolokvijalan jezik u svoje komade a zapravo i u nemačko pozorište tog vremena. Ovaj svež prevod, oslobođen akademizma i arhaičnosti prethodnih prevoda, dao nam je krila i otvorio mnoge misli iz Brehtovog teksta na nov način. Ja sam sama imala dugotrajnu pripremu, tragajući za sopstvenim razumevanjem tog komada. Otključala sam ga najviše kroz njegovu poeziju. Brehtova poezija me je približila njemu kao izuzetno osećajnom autoru koji nosi, pre svega, unutrašnju bol prema društvenom poretku čovečanstva. Njega duboko uznemiruju klasne razlike među ljudima koje su izvor nepravdi. Ima jedna divna pesma O čedomorki Mariji Farar iz njegove najranije faze.

Osetila sam da kod Brehta iza svega stoji duboki humanizam. On ima potrebu da menja nepravedno ustrojstvo sveta i u stalnoj je potrazi za boljim, pravednijim društvom u kome čovek čoveku neće biti vuk. Tu sam negde tražila i svoju Majku Hrabrost.

Kakva je vaša Majka Hrabrost, Ana Firling?

Ana Firling, pod nadimkom Majka Hrabrost, spoj je dve suprotnosti – požrtvovane majke troje dece i ratne profiterke. Ona je jedna od najkompleksnijih dramskih likova. Njene dileme su teške i egzistencijalne. Ona je već u startu predstavljena na jedan neobičan način: umesto da beži od rata sa svojom decom, ona ka njemu ide, vukući sa sobom svoju decu i svoju kantinu, da bi preživela, ali i željna zarade. Njena filozofija preživljavanja je: od bežanja nema ničeg. Ako beži, čovek će završiti gladan. Ona želi da profitira i da klasno napreduje u ratu, da iskoristi taj opšti lov u mutnom, jer svi znaju da se rat vodi zbog profita, pa da kad se rat završi nema čega da se stidi, kao što kaže. Ona je žena koja je sve preživela i svemu može da se prilagodi.

Zvuči poznato? Ko je zapravo Majka Hrabrost danas?

Majka Hrabrost nije nikakav istaknuti predstavnik u koga bismo mogli da uperimo prstom. Majka Hrabrost smo zapravo svi mi, obični, mali ljudi, koji se dovijamo, preživljavamo, trpimo razne istorijske trenutke, smene vlasti, društvene nepravde, ratove u ime ovoga i onoga, sve što može da nas zadesi nas, a mi sve to trpimo i stradamo i još potpomažemo i hranimo sistem koji nas uništava.

Zbog te potrebe za sticanjem, ona gubi decu.

Kod Brehta, zaslepljenost profitom, novcem, uvek je ta koja se ispreči između Majke Hrabrost i njene dece. U prvoj sceni komada, ona se bori kao lavica da ne dozvoli da joj regrutuju sina za vojsku, ali izgubi ga u onom trenutku kada dođe do trgovine sa jednim od vojnika. Dok mu prodaje šnalu, ona gubi opreznost i drugi vojnik joj odvodi sina. U verovatno najuzbudljivijoj sceni u komadu ona mora da bira između života svog poštenog sina i svojih kola, koja za sve njih znače egzistenciju. I to što se predugo cenjkala, što nije mogla da proda kola u zamenu za njegov život, dovodi direktno do njegove smrti. Ipak, i pored svega toga ona priželjkuje da rat što duže traje da bi mogla što više da zaradi a kada izbije mir, oseća se prevarenom, jer je propala. Ovaj ovako drastično postavljen Brehtov lik sam po sebi nosi taj čuveni „fau efekat“ – ili efekat začudnosti, na kome je Breht izgradio svoju dramsku literaturu i pozorišnu teoriju: obične stvari moraju postati začudne da bismo ih sagledali drugim očima, da bismo osvestili društvene, klasne, socijalne mehanizme u kojima živimo i zapitali se: da li ovo ovako mora da bude? Na kraju, kada i poslednje njeno dete, nema Katrin, izgubi život, ona se vraća praznim kolima i kaže sebi: „Moram da se vratim nazad u posao.“ Taj poslednji momenat je istovremeno i emotivno-psihološki i društveno kritički, pa su mnoge glumice, pa i čuvena Helena Vajgel, imale problem kako da ga igraju. Ali tu je čar i lepota Brehta – što su kod njega ti pojmovi izmešani na tako divan način, koji nas istovremeno gađa u srce, ali čini i da budemo zgranuti, začuđeni pred takvom odlukom.

Po Brehtu, za razliku od Majke Hrabrosti, njena nema ćerka Katrin ima uzvišene ciljeve. Da li ima takvih među nama?

Naravno, u svakom društvu postoje pojedinci koji su poput Katrin spremni da pomognu drugima, viđamo ih svakodnevno. Sigurna sam da ne treba da podsećam na brojne mlade koji su tokom nedavnih poplava pomogli ljudima koji su ostali bez domova. Inače, Majka Hrabrost i njena ćerka Katrin su dva sukobljena principa, to je najznačajniji sukob unutar drame. Pohlepa, egoizam, profiterstvo s jedne strane i nežnost, samilost, plemenitost, požrtvovanost sa druge strane. Katrin jedina od svih likova u komadu iščekuje mir – ona je zarobljenica rata i svoje majke koja je čuva od užasa rata kao zver u kavezu ne dajući joj nikada da se realizuje, da živi, da voli. A Katrin je željna života i željna ljubavi. Tokom rata, ona biva unakažena, nakon čega sve njene nade da će ikada doživeti ljubav padaju u vodu. Ipak, Katrin je jedina istinska heroina u komadu. Ona bubnjanjem budi usnuli grad i spasava ga od napada vojske, pri čemu svesno gubi život. Ali takođe uspeva da spreči pokolj čitavog grada i na taj način čak i izmeni tok istorije. Njen čin je jedino istinsko herojstvo i odražava poruku Brehta: „Nijedna žrtva nije dovoljno velika u borbi protiv rata.“ Ovaj kvaziistorijski čin u toku jednog autentičnog istorijskog događaja, Tridesetogodišnjeg rata (1618–1648) između katolika i protestanata, u kome su smeštani likovi ovog komada – predstavlja Brehtovu poetsku i humanističku poruku.

Breht je u malom čoveku video velikog čoveka istorije. Da li publika to može da oseti? Da li će naša široka javnost nenavikla na Brehtove tekstove umeti da prihvati Brehtov cilj – da pozorišna predstava pobudi malog čoveka u publici da promisli o onome što vidi i da reaguje?

Breht je napisao Majku Hrabrost neposredno pre početka Drugog svetskog rata 1939. godine maltene u jednom dahu, u roku od samo mesec dana. Prvi naslov komada bio je Užasi rata, ali ga je promenio u Majku Hrabrost i njena deca sa željom da taj tako pompezan naslov u opštoj atmosferi buđenja nacionalizma i nacionalnog ponosa bude mamac da što više ljudi pohrli u pozorište da vidi njegov komad. Verovao je da će ljudi posle gledanja predstave ustati protiv rata i ne dozvoliti da se on ikada dogodi. Nažalost, taj komad nije tada izveden, Breht je otišao u izgnanstvo, i tek po njegovom povratku u Istočnu Nemačku 1949, komad je prvi put postavljen. Breht je želeo da osvesti ljude da je rat u stvari „nastavak trgovine drugim sredstvima“, gde samo veliki profitiraju, a mali čovek, poput Majke Hrabrosti, nikada ne može da profitira, već gubi sve. Rat je najveće zlo koje može da zadesi čovečanstvo i zato se ljudi ne smeju zavlačiti u mišije rupe, poput intelektualaca u sukobima u bivšoj Jugoslaviji, moraju svim snagama ustati protiv njega. Ernest Bevin, britanski političar, 1945. godine kaže da „do sada nije postojao rat, koji nije mogao biti sprečen, ukoliko se činjenice stave mirno pred obične ljude… Običan čovek je velika zaštita od rata“. Spolja indukovane mržnje, nacionalizam, verski fanatizam, potreba da se drugi „oslobode“, da im se uvede „demokratija“, sve to ide nauštrb običnih malih ljudi koji „treba da odrade prljav posao“. I koji na kraju skapavaju, dok na njihovoj nesreći stasavaju neke nove generacije tajkuna. Breht je „svetopopravitelj“, koji je osećao da opstanak čovečanstva zavisi od borbe za promenu sistema u kakvom živimo. Ključna reč kod Brehta je „promena“. Ne treba se poistovećivati sa zadatom stvarnošću nego treba imati otklon od nje i menjati je, na dobrobit svih ljudi. Zanimljivo je da on potiče iz bogataške porodice, a odlučio se da priđe radničkoj klasi.

Gledaocu je nemoguće da se ne poistoveti sa Brehtovim rečenicama, na primer sa utiskom da rat nikad neće prestati…

On govori o ratu kao o večnom stanju ljudskog duha, kao o civilizacijskoj neminovnosti…

… kaže da su vrline pogubne, da ih niko ne ceni…

Gde su te vrline danas, gde su nestale, a posebno se iskreno pitam gde su u našem društvu te vrline nestale…

… njegovi likovi su stalno između dobrog i zlog dela…

Mislim da čovek nije srećan ni zadovoljan u svom egoizmu koji je sada opšta bolest društva, ta izolovanost, ta briga samo o sebi samom, nebriga za druge, društvena slabovidost. Poplave koje su nas zadesile, koliko god tragične bile, zapravo su probudile ovo društvo. Ljudi su pokazali humanost, požrtvovanje, borbenost. Teško je živeti srećan život bez vrlina, kaže savremeni nemački filozof Otfrid Hefe. Vrline poput čestitosti, saosećajnosti, smelosti, svesti i odgovornosti kao da su nestale iz našeg društva, iz porodice, iz nas samih i to nas čini dezorijentisanim. A mi kao ljudska bića težimo toj vertikali, tim vrlinama, jer jedino one daju smisao našim životima.

To je takođe i jedan od stavova Zločina i kazne, predstave koju ste pre godinu dana režirali u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. I Dostojevski je kao i Breht čuven po velikim mislima i važnim porukama, i on priča o moralu…

Da, ali s različitih polazišta. Zločin i kazna govori o unutrašnjem moralu čoveka, o granicama koje ne sme da prekorači unutar sebe da bi ostao čovek. On govori o nevidljivoj sili, možemo je nazvati Bog, koja u nama samima postavlja takve moralne granice. Prekoračenje tih granica je istovremeno i pitanje „ima li Boga“. Da li postoji neki viši poredak koji deluje na čoveka i njegovu svest i čini ravnotežu na ovom svetu ili je sve u čovekovim rukama, pa samim tim sve je i dozvoljeno. Zločin i kazna je religiozno-filozofsko delo gde čovek otključava osnovna pitanja o postojanju Boga i slobodne volje.

Neke vaše kolege ne žele da režiraju tekstove domaćih savremenih autora, a vi se očigledno ne slažete s takvim stavom s obzirom da ste režirali Brod za lutke Milene Marković, i predstave Filipa Vujoševića Halflajf i Ronalde, razumi me. Da li je uopšte važno odakle je autor teksta?

Režirala sam takođe i Prst Doruntine Baše, autorke sa Kosova, koji je prvi albanski komad postavljen kod nas, a koji takođe govori o upravo minulom ratu – ali iz perspektive žena, onih koje ostaju. Ova naizgled mala ženska duodrama za mene je bila izuzetno tvrd orah, a rad na njoj bio je buran, ali mi je otvorio neke nove pozorišne perspektive. Izuzetno mi je zadovoljstvo i uzbuđenje kada se susretnem sa tako jakim savremenim domaćim komadima, kao što su ovi koje ste naveli. Mislim da imamo izuzetno jake savremene pisce. Na primer, ja svaki Milenin komad iščekujem sa velikim nestrpljenjem, jer ona je savremena autorka i pesnikinja koja neprestano poziva na pozorišnu i ljudsku izuzetnost, kao i u svom poslednjem komadu, Zmajeubice.

Da li u Brehtovom stavu da je „pozorištu potrebna jaka reč i misao i dobra gluma“ čitate kritiku zabavljačkog pozorišta?

Radeći na drami Majka Hrabrost, kao svoj osnovni zadatak sam postavila da sve Brehtove misli dopru do publike. Zato smo ja i glumci imali uzbudljiv posao da pre svega naučimo da mislimo i govorimo Brehta. A gde je dobra i jasna misao, tu je i emocija povezana sa tim mislima. A te dve stvari, po meni daju dobru i istinitu glumu. Glumu oslobođenu viškova, preigravanja ili dokazivanja, naprotiv, glumu koje kao i da nema. A što se tiče kritike zabavljačkog pozorišta, ja lično pozorište doživljavam kao mesto okupljanja i zajedničkog promišljanja velikih i značajnih ljudskih tema. Ali to ne znači da je pozorište suvoparno. Naprotiv, ono pre svega treba da bude zabavno. Predstava mora da bude uzbudljiva. Zato je Breht fenomenalan: uzbuđenje, zabava, odlična priča i kroz to snažna misao, snažna poruka i kritički pogled na društvo!

Uzbudljive predstave, predstave koje zapamtite, retkost su na našem aktuelnom repertoaru.

Moj osećaj, evo iznutra vam govorim, potpuno je suprotan od vašeg. Za mene su se neke od najuzbudljivijih predstava desile u poslednje vreme: Otelo Miloša Lolića, Čarobnjak Borisa Liješevića, Radnici umiru pevajući Anđelke Nikolić, Galeb Tomija Janežiča…

Hoćete da kažete da bi trebalo, s obzirom na okolnosti, na male budžete, da budemo zadovoljni i sa nekoliko vrednih predstava?

Para realno nema, pozorišta su ponižena, neka dobijaju pare za samo jednu produkciju godišnje, što je traumatično. Ali osećam da su ova vremena, paradoksalno, izuzetno plodna za pozorište. Osećam da su ovo vremena koja pozivaju na izuzetnost. To vidim i po tome što se pozorišta okreću velikim piscima. Pozorište sabira svoje snage u želji da opstane. Evo u ovoj velikoj ansambl predstavi koju sam radila niko ni dan nije izostao, svi su bili koncentrisani na ono što rade i bilo im je važno to što rade. Niko nije bio u nekoj drugoj sferi zbog čega bi umetnost trpela. Mislim da je, koliko god bila suštinski nepovoljna klima zbog nedostka novca, ovo uzbudljiva i potencijalna klima za neke značajne pozorišne događaje.

Šta se na kraju desi sa Majkom Hrabrost? Da li izađe iz tog rata?

Mi je srećemo negde u šestoj godini tog Tridesetogodišnjeg rata, pratimo je 12 godina, a na samom kraju komada, u potpuno devastiranoj zemlji, rat i dalje traje i kraj mu se ne vidi. Ona nastavlja da vuče svoja kola, da ide za vojskama, do kraja ne shvatajući kako su njeni postupci doprineli smrti njene dece.