Najmanji zajednički imenitelj

Kada se odmaknemo od pozorišnih centara i provokativnih rediteljskih poetika i pokušamo da sagledamo pozorišnu sliku Srbije, primetićemo da je naše pozorište i pored naleta postdramskog i raznih izvođačkih praksi, i dalje suštinski opredeljeno ka postavci dramskog teksta. U toj konstelaciji, postavka novog domaćeg dramskog teksta smatra se vrhuncem pozorišta. To je najmanji zajednički imenitelj dvaju sasvim različitih predstava dva bitno različita ansambla koje smo imali prilike da vidimo zahvaljujući projektu „Kritičarski karavan“ koji je pokrenulo Udruženje kritičara i teatrologa Srbije uz podršku Ministarstva kulture i informisanja.

U Kruševačkom pozorištu gledali smo predstavu Animals Uglješe Šajtinca u režiji Snežane Trišić o mladiću koji je stasao za ženidbu, a koji zbog skučenih materijalnih mogućnosti ne može da započne samostalan život sa Divnom (Sanja Marković), već je osuđen da mali stan deli sa roditeljima i bratom. To je siže iz koga bi se začas mogla izroditi cmoljava dramica o žrtvama tranzicije, o srpskoj porodici koja se raspada, da Uglješa Šajtinac nije uočio „nisku“ istinu (što bi rekao Andrej Končalovski): kada ljudi dugo žive u neprirodnoj životnoj situaciji, oni „poživinče“, odnosno počnu jedni druge da tretiraju kao životinje. Glavni junak Hristifor (Filip Hajduković) doživljava svoje najbliže kao životinje – bukvalno. On živi sa tatom polarnim medvedom (Bojan Veljković), bratom aligatorom (Nikola Rakić) i mamom ajkulom (Biljana Nikolić). On ih voli i hrani, ali životinje su životinje, sa svojim potrebama i interesovanjima, pa čak i težnjom da se „bore“ za svoja prava, a protivu dvonožaca koje reprezentuju sin i nesuđena snaja. Kakve sve tragikomične i apsurdne scene mogu da se izrode iz ovakve situacije možete samo da zamislite, ili još bolje da odgledate kada (i ako) ova kruševačka predstava bude izvedena u vašem gradu, a trebalo bi, jer je predstava Animals nastala na osnovu jednog od boljih srpskih savremenih pozorišnih komada.

Razlog zašto ovaj tekst nije češće izvođen u našim pozorištima je problem kako prikazati transformaciju ljudi u životinje. U samom tekstu piše da junaci imaju životinjske glave, pa se kostimograf (u ovom slučaju Marina Sremac) povela za idejom pisca, što je, u stvari, šteta. Lice glumca u savremenom dramskom teatru je njegovo glavno „oruđe“ i kada im kostimograf (uz dozvolu reditelja) stavi maske, time ih prilično ograniči u igri. Jer, na kraju krajeva, u ovom komadu i nije stvar u tome da su junaci životinje, nego u tome da mi shvatimo kako to izgleda kada sin svoju majku doživljava kao ajkulu. Na sreću, kostimografkinja Marina Sremac je napravila maske koje dozvoljavaju da makar naslutimo (ako ne i sasvim vidimo) lica glumaca. To je dragoceno, jer je jedna od jačih strana rediteljskog postupka Snežane Trišić dobar rad sa glumcima, što se videlo i prilikom postavke ovog glumački zahtevnog teksta. Zahtevnost se ogleda u tome što tri glumca u prvom delu treba da igraju životinje, a u drugom delu životinje koje su se maskirale u ljude i da pritom glumci koji igraju „samo“ ljude stilski budu ujednačeni sa kolegama koji igraju životinje. Dobro postavljeni i tačni odnosi, dobro izbalansiran pristup glumi koja daje potrebnu dozu komičnog i grotesknog u igri, ali bez proklizavanja u šmiru i estradu (za šta su vrlo podatne uloge tate-medveda, majke-ajkule i sina-aligatora) osobenost su ove predstave. To se naročito vidi u drugom delu predstave kada se „životinje“ maskiraju u ljude, ali zadržavaju životinjske karaktere. Sve skupa, Animals je predstava kojom umetnička ekipa i pozorište mogu biti zadovoljni.

foto: nikola milosavljević

Šteta je što se isto ne može reći i za predstavu Slikarke Hristine Mitić u režiji Stevana Bodrože i izvođenju Narodnog pozorišta iz Niša. Čini se da je osnovni problem u načinu na koji je nastao dramski tekst. Očigledno, tekst je prvobitno imao samo središnju priču o slikarki Džordžiji O’Kif (Evgenija Stanković), a naknadno su pridodate još dve priče – na početku predstave o devojčici Milici (Katarina Arsić) koja želi da bude slikarka a majka (Vesna Josipović) joj to ne dozvoljeva, i o Nadeždi Petrović (Jasmina Hodžić) na kraju komada. Nije jasno zašto su ove tri priče spojene u jednu celinu, kakva je veza između Džordžije i Nadežde, te zašto je priča o Nadeždi sasvim nerazvijena. Spisateljica je u jedan komad stavila dve voluminozne umetničke biografije, tako da dramski potencijalno najjače scene iz njihovih života nismo videli, već su nam samo ispričane. Reditelj Stevan Bodroža je to pokušao da nadomesti lepim slikama. Posebno je uzbudljiva scena kada se Džordžija O’Kif i ljubavnik (Aleksandar Krstić) „jure“ kroz postavljena platna, ali ta scena predugo traje i nije dovoljna da „pokrije“ brojne nedostatke dramaturgije komada. Svi bismo bili mnogo zadovoljniji da su reditelj i glumci kroz proces rada na predstavi pomogli mladoj i darovitoj spisateljici da razradi komad.

Ako savremeno pozorište i dalje teži postavci dramskog teksta, onda mora da posveti pažnju izboru teksta i njegovoj scenskoj obradi, jer dramski tekst je jak onoliko koliko je jako njegovo scensko izvođenje – ni manje ni više od toga. A ako reditelj misli da će tekst sam od sebe progovoriti na sceni, moglo bi mu se dogoditi da čuje samo ćutanje, kako je jednom prilikom napisao Piter Bruk.