Nacista u Beloj kući

Uz Sola Beloua i Džona Apdajka, Filip Rot je jedan od onih pisaca koji su svojim delom – velikim i količinom i iznimnim književnim dosezima i društvenom relevantnošću – markirali valjda sve ono najbitnije u severnoameričkom životu u poslednjih pedesetak-šezdesetak godina. Globalnu je slavu (s nemalim odjecima čak i u našem SFRJ „svračijem zakutku“, a zahvaljujući relativno učestalom prevođenju) stekao pre svega ciklusom knjiga o Natanu Cukermanu, ne samo „erotski provokativnim“ (na šta su se svi kačili u vreme dok je to još bilo bog-zna-šta) nego i ispunjenim lucidnim opservacijama „duha vremena“, američkog društva, te jevrejskog identiteta u njemu (a tu već nije bio nimalo nežan…). Posle stanovitog zatišja, Rot je ponovo ovde vrlo prisutan, mahom zahvaljujući pohvalnoj ažurnosti Narodne knjige, koja je objavila sva njegova recentnija značajna dela, pre svega dve knjige ključne Rotove americana trilogije: Američku pastoralu i Ljudsku mrlju (onu preostalu, Udala sam se za komunistu, izdala je Paideia), plus Životinju na izdisaju i davni debitantski roman Zbogom, Kolumbo. Iz razloga koji nemaju veze s Rotom, a imaju s provincijalizacijom ovdašnje scene, te knjige uglavnom prolaze bez ikakvog kritičkog odjeka.

Zavera protiv Amerike (preveo Lazar Macura; Narodna knjiga, Beograd 2005) još je jedan karakteristični izdanak „poznog Rota“, rešenog da svede račune i podvuče crtu… Pisac se vraća u najranije godine Drugog svetskog rata, malo pre nego što se Amerika uključila u sukob; glavna pozornica zbivanja je zavodljivo „realna“ tj. „autobiografska“: pretežno jevrejski gradić u Nju Džerziju, što će reći upravo ona i onakva sredina u kojoj je Rot odrastao. Glavni su protagonisti romana upravo članovi porodice Rot, a narator se, gle čuda, zove Filip ili Fil… Samo, tu dolazimo do onog ključnog paraistorijskog zaokreta sa nesagledivim implikacijama, do odmaka od „istorijsko-realističkog“ ili autobiografsko-retrospektivnog pripovedanja bez kojeg Zavere protiv Amerike ne bi ni bilo: u svetu ovog romana, još jednog čeda podžanra knjiga iz „alternativne/nedogođene istorije“, Frenklin Ruzvelt nije osvojio treći predsednički mandat; umesto njega, u Belu kuću je zaseo republikanac Čarls Lindberg, čuveni pilot, inače antisemita i otvoreni simpatizer Hitlera (od kojeg je dobio i orden). Lindberg vodi kampanju i dobija izbore ne na otvoreno antisemitskoj agendi – osim u zlokobno namigujućem podtekstu, dakako – nego na „antiratnom“, izolacionističkom programu: „zašto da naši momci ginu po belom svetu za tuđe, uglavnom jevrejske ciljeve“… A Evropljane treba pustiti da se kuvaju u sopstvenom loncu. A Jevreji u konc-logorima? Ups, baš nam je žao, trebalo je bolje da paze, više sreće drugi put. Uzgred, Lindberg je u to vreme zaista bio jedan od najviđenijih republikanaca, i bilo je ozbiljnih predloga da on bude njihov predsednički kandidat.

Drugi svetski rat, njegov tok i ishod, veliki su izazov za maštovite romanopisce, željne da se poigraju istorijskom faktografijom, izvrnu je naglavačke i onda pokušaju da iščeprkaju šta bi u tom slučaju zatekli, i kako bi To Nešto izgledalo i mirisalo. Ne baš prijatno, bez sumnje, osim za manje probirljive kanibale. Čovek u visokom dvorcu (smešten u okupiranu Ameriku šezdesetih, podeljenu između nemačkih i japanskih kolonizatora) Filipa K. Dika i Otadžbina Roberta Harisa („insajderska“ priča iz srca naci-Berlina, u Evropi šezdesetih kojom vladaju pobednički nacisti) najpoznatiji su i najuspeliji primeri šta se može učiniti krenuvši od ovako sablasnih i morbidnih pretpostavki. Pisac Zavere protiv Amerike ne ide tako daleko: njegova će se istorija izmestiti iz „realnog“, ali na koncu će se tamo i vratiti, još na vreme da šteta ne bude baš nepopravljiva, da se Ruzvelt vrati na scenu i da Amerika stupi u rat koji će, zajedno sa starim, dobrim Saveznicima, i dobiti.

Znači li ovo da Rot ima skromnije ambicije od svojih „prethodnika“? Hm, to je diskutabilno. Pre bi se reklo da njega ne zanima stvaranje i dugoročno romaneskno održavanje i razvijanje totaliteta jednog košmarnog „alternativnog“ sveta. Ne, on Lindberga privremeno „dovodi na vlast“ ne zato da bi testirao sve mogućnosti svoje imaginacije, nego zarad ispitivanja toka i logike stvari, onda kada ove jednom krenu u lošem pravcu: onda one dobiju naglo, rušilačko ubrzanje i teško ih je zaustaviti, a kamoli curiknuti, pre totalnog sunovrata – to sada i mi ovde predobro znamo! Dakle, desničarska, hrišćansko-fundamentalistička i pronacistička udruženja vode masivnu kampanju kontaminacije umova i srdaca „običnih Amerikanaca“, tobože u ime Amerike udarajući na osnovne postulate američkog shvatanja Društva Jednakih Mogućnosti i pravde-za-sve, i Lindberg naposletku dobija izbore na (načelno sasvim razumljivom) strahu Tihe Većine od uplitanja Amerike u „evropski“ rat u kojem treba neko čak tamo iz Nebraske da okrvavi gaće za nešto što mu se lukavo i potmulo predstavlja kao Tuđa Briga.

U jednom pomalo „staromodnom“ maniru romaneskne „društvene freske“, Rot će čitaoca ubrzano provesti kroz sve najsignifikantnije slojeve te histerične „lindbergizovane“ američke zajednice, kojom iz pozadine sve neposrednije upravlja Hitlerov Berlin. No, Rot je uvek, pa i u ovom romanu, najbolji kad se drži „svog“ sveta: njegova je vizija okruženja siromašnih jevrejskih poluproletera sa istočne obale i okoline, svih tih (sub)urbanih karaktera kojima je jevrejstvo više neko maglovito sećanje na (istočno)evropske pretke i porodične običaje i rituale nego nekakav realan i snažan osećaj versko-nacionalne pripadnosti, ostvarena sa uistinu neprikosnovenom snagom i sugestivnošću. To i nije čudno: autobiografska potka ovog romana je nesporna, Rot suvereno igra na svom terenu. Uh, kako „alternativna istorija“ može sadržavati autobiografski naboj? U rotovski postavljenim odnosima i situacijama svakako može, jer ono što Rot sagledava zapravo je „stvarna“ Amerika tog vremena, ali u mračnijem izdanju: sve je tu, svi su igrači onakvi kakvi su i bili, i sve što je potrebno da se sklizne u jezu „izmišljenog“ sveta ovog romana bilo je da stvari budu malo gore nego što jesu pa da se jedan temeljni društveni konsenzus oko bazičnih vrednosti Republike raspe u paramparčad, sa Evropi više nego prepoznatljivim posledicama: rasno zasnovani korporativizam i totalitarizam (doduše, „mekši“: Rotov je dubinski amerikanizam toliko fundamentalan i jak da on ni u ovako košmarnoj viziji ne dobacuje do konc-logora, gasnih komora i sličnih genocidnih užasa, ipak rezervisanih za onaj pomahnitali Stari Svet), pobesnela gomila koja veselo linčuje Dežurnog Krivca (Jevrejina, tog mitskog Stranca čak i u zemlji Stranaca), manipulisanje patriotskim sentimentima i prirodnim ljudskim strahovima u najmračnije moguće svrhe. I sve to Rot čini ne docirajući čitaocu, nego puštajući svoje nimalo plošne junake da sami govore za sebe, da brane svoje postupke kako znaju i umeju, da se zapliću u kučine svojih grešaka, slabosti i kontradikcija, odakle će ih pisac izvaditi na sunce tek toliko da ih pokaže, da ih bolje osvetli. I ispisujući, tobože uzgred, još jedan sjajan bildungsroman malog Fila, odživljen usred pretećeg Sumraka Amerike.

Zavera protiv Amerike knjiga je velikog i širokog zahvata, jedna od onih kakve se danas malo ko usuđuje i da zamisli a kamoli da napiše (pa šta mu dobri Bog da) i utoliko joj se mogu oprostiti izvesne neravnine i prokliznuća. Kako god bilo, Filip Rot je i dalje tu, na ili pri vrhu, samo što smo se „mi“ u međuvremenu, izgleda, negde izgubili. Ju, a šta nam se to desilo? Ne bi čovek rekao, ali i o tome dosta piše u Zaveri protiv Amerike.