Muzika je jedan od najmoćnijih alata

Ulrih Dreksler (1969) spada u novu smelu generaciju evropskih muzičara, koji su svoj umetnički entuzijazam uperili ka sasvim osobenoj vrsti džeza, ambiciozno otvorenog za obilje aktuelnih zvučnih uticaja. Ovaj klarinetista, saksofonista i kompozitor nemačkog porekla našao je odavno svoje kreativno utočište u Beču, u kome se oduvek sudaraju različite kulture, što izvrsno korespondira sa njegovim bogatim i privlačnim autorskim jezikom. Najsvežiji Drekslerov projekat Liminal Zone dopušta tako da sva moguća stilska ukrštanja na prelazu iz 20. u 21. vek zažive svojim punim životom, jer ga čine tri različite postave (azure, caramel i chrome), od kojih svaka nosi svoju muzičku viziju. Na 36. Beogradskom džez festivalu (20. decembra) prisustvovaćemo onom azure izdanju koje transponuje bristolski trip hop u bečki downbeat, kombinujući sve vreme moderni džez sa cool elektronikom, na radost pre svega mlađe publike.

„VREME„: Kažite nam nešto o svom ličnom poreklu i vaspitanju. Odakle dolazite, ko su bili vaši roditelji?

ULRIH DREKSLER: Evo, ukratko. Odrastao sam u jugozapadnoj Nemačkoj, na selu, blizu Štutgarta. Otac je bio građevinski inženjer, majka profesor klavira.

I, kako je izgledala Nemačka u vreme vašeg detinjstva? Čega se najradije sećate iz svog tadašnjeg kulturnog okruženja? Da li je bilo dovoljno muzike okolo – i kakve tačno?

Tih zlatnih 70-ih i 80-ih bilo je zaista sjajno. Odrastali smo sa mnogo slobode i mogućnosti za razvoj, ali takođe i sa svešću da ništa nije besplatno – ukoliko imaš neki san, dobro se potrudi oko njega. Svirao sam u lokalnom duvačkom orkestru od svoje devete godine, a zatim dobijao poduku od jednog klarinetiste iz Štutgartske državne opere, kao pripremu za studije klasične muzike. Roditelji su slušali baš puno klasike, vodili me u operu i balet, i podržavali u svemu što se tiče muzike. U to vreme želeo sam samo da je sviram: klasičnu, pop, funk’n’soul, duvačku… Nije bilo važno koju, sve dok sam mogao da muziciram.

Koje su vam tada bile najdraže knjige, filmovi i stripovi?

Gutao sam stripove: Supermena, Betmena, one Diznijeve i tako to. Voleo sam takođe stare, raskošne holivudske filmove, ali i Ratove zvezda, čitao Gospodara prstenova, i uz to mnoge knjige o životinjama, biologiji i istoriji.

Kakvi ste bili kao tinejdžer? Ko su bili vaši prijatelji u doba odrastanja i kakvi su bili vaši snovi? Šta se dogodilo sa vašim školskim drugovima, da li su postigli ono o čemu su sanjali?

Kakav sam bio? Introvertan. Muzika je za mene bila sve. Želeo sam samo da postanem sjajan klasični klarinetista i da sviram u nekom od poznatih simfonijskih orkestara. Većinu mojih prijatelja činili su takođe muzički zanesenjaci. Kao tinejdžer, svirao sam recimo u 10 ili čak 15 bendova, orkestara i sastava, a imao sam probe ili koncert gotovo svaki dan. Nije bilo mnogo vremena ni za šta drugo.

Pretpostavljamo da ste u to vreme slušali i muziku sa top–lista takođe – ko su bili vaši omiljeni pop junaci i grupe?

Depeche Mode, Duran Duran, Spandau Ballet, The Cure…

Ali, kako ste zapravo i kada konačno otkrili da je džez muzika nešto kao vaš poziv?

Kada sam napunio skoro 20 godina, shvatio sam da mi je klasični „korset“ jednostavno pretesan. Perspektiva u kojoj nije bilo mnogo izgleda da stvaram sopstvenu muziku, delovala mi je suviše oskudno, pa sam počeo da sviram i saksofon uz klarinet. Najpre sam svirao pop i soul, a zatim pop i džez-rok. Zapravo, nisam počeo da stvarno slušam i sviram džez sve dok nije došlo do toga da se dve godine ozbiljno pripremam za studije džeza.

Ali, da se vratimo korak unazad – zašto ste uopšte za svoj prvi instrument odabrali klarinet? Kako je zatim došlo do toga da pređete na saksofon i zašto? Da li je tačno ono što kažu – instrument na kojem svirate produžetak je vaše duše? Vibrira li vaša duša kao zvuk vašeg saksofona?

Ne sećam se zašto sam najpre želeo da sviram baš klarinet, možda zbog toga što je to prilično suptilan instrument, koji od vas ipak zahteva da date sve od sebe. Ali, onda sam kao tinejdžer shvatio da klarinet nije toliko seksi da bih našao devojku. Pa sam tako počeo da sviram saksofon, i to je radilo (smeh). Šalu na stranu, svaki instrument je samo medijum. Ako neko odlično vlada svojim instrumentom, kažemo da je on sjajan muzičar. Ali sjajan muzičar može biti i neko ko ne svira toliko dobro, ali to čini sa velikom strašću. Sama veština po sebi nije mnogo bitna. Jer, mi u stvari obraćamo pažnju na muziku koja nas emocionalno dodiruje, slušamo ljude čije nas priče zainteresuju i osećajno zaokupiraju. Instrument je samo alat.

Koji vas je zvuk zarazio u toj meri da ste pomislili kako biste mogli da i sami stvarate sopstvenu autorsku muziku?

Čudno, ali to je apsolutna tišina. Zato što je u njoj sadržana sva muzika koja je ikad odsvirana, koja se svira ili će se svirati – samo je stvar pronaći u datom trenutku tu jednu notu ili zvuk koji naprave ravnotežu između publike, prostora i mene. Svako malo uspevam da se približim tom zvuku i tada se desi čudo: muzika se jednostavno dogodi i svi u sali mogu da je osete.

foto: daniel shaked

Zašto ste se i kada tačno iselili iz Nemačke? Kakva je bila kulturna klima u Beču, zbog koje ste odlučili da se tamo nastanite? Kako ste uspeli kao umetnik u Austriji?

Kao mlad čovek, dobio sam priliku za studije u Austriji. U to vreme, nije bilo mnogo muzičkih akademija na kojima ste mogli da učite džez. Nakon sedam godina studiranja tamo, većina mojih kontakata sa Nemačkom se pokidala, pa je kompletno preseljenje u Beč postalo logična opcija. Ta prva godina u Beču bila mi je baš teška, poznavao sam tek ponekog muzičara i nisam imao mnogo prilike da sviram, ali se odjednom ispostavilo da sam bio na pravom mestu, u pravo vreme, sa pravim muzičarima i sa pravom muzikom. Jednostavno sam imao sreće.

Recite nam nešto više o svom sadašnjem projektu Liminal Zone. Možete li objasniti ime, filozofiju i umetnički cilj koji stoji iza toga? Koliko njegovih faza i verzija postoji?

Termin potiče iz psihoterapije. „Liminalnost“ je prelazni stadijum ili prostor između starog i novog iskustva, granični prag. Čitav naš život sastoji se od nekih ograničenja – trenutna globalna situacija savršen je primer kako se svet i društvo transformišu u tom smeru. U svom razvoju došao sam do tačke u kojoj sam shvatio kako ne želim da biram samo jedan žanr, pošto postoji isuviše sjajne muzike okolo. Ja lično slušam sve vrste klasike i džeza, potom world music, elektroniku, tehno, trip hop, ambijentalnu muziku, dobar pop, soul, duhovnu i filmsku muziku, neoklasicizam i minimalizam, ponekad pank ili hevi metal – Liminal Zone je suma svega toga. To je platforma za tri nezavisna projekta (Azure, Chrome i Caramel) u kojima pokušavam da kombinujem sve ove ideje i uticaje na vrlo različite načine. Poput velikog igrališta na kojem mogu da izmišljam, eksperimentišem, isprobavam i stvaram uz pomoć otprilike 25 muzičara i kreativaca. To je zbir svih stvari koje volim. U međuvremenu, na sve to dodali smo i svoju izdavačku kuću, sopstvenu programski osmišljenu koncertnu seriju, ogromnu mrežu umetnika iz svih žanrova sa kojima sarađujemo, radionice i konsultantske koncepte – tako da projekat raste li raste.

Ko su vaši saradnici u ovom bendu, kako biste ih predstavili publici?

Saradnici su savršeni za Azure. Loreta Hu ima divan, krhki glas sa izvesnim keltskim prizvukom, koji više podseća na vokale velikih britanskih trip hop bendova nego na neku srednjoevropsku pevačicu. Ja sam njen najveći obožavalac. Već nekoliko godina sviram sa Rafaelom Kušnigom u raznim ansamblima. On je studirao klasičnu muziku i džez, i uvek rado isprobava nove stvari. To ga, zajedno sa njegovom nezadrživom radošću sviranja, čini savršenim bubnjarom ovog benda. Da, i Peter Cirbs jedan je od velikih heroja bečke elektronske scene. Tokom 90-ih i u novom milenijumu, Beč je bio svetska prestonica downbeata, duba i tehna. A Peter i te kako potiče iz ove tradicije. Sjajan producent, muzičar i, pre svega, živi elektronski muzičar. Što je najvažnije, sve troje su iznad svega sjajni ljudi.

Vaša muzika vodila vas je širom sveta, koja mesta su i dalje u vašem srcu kao najinspirativnija?

Postoji toliko mnogo zemalja, i u svakoj sam iskusio neke jedinstvene stvari. Osnovno čudo u muzici jeste i ostaje to što ona deluje neverbalno. Ja sam muzičar, jer volim da ljudima pružim bar malo ljubavi prema životu, i srećan sam kad oni na koncertima počnu da igraju, sanjaju, osmehuju se ili jednostavno uživaju. Tako je u celom svetu i tačno to je ono što ne smemo da dozvolimo da nam korona virus oduzme. Mi smo jedno čovečanstvo, a ne osam milijardi različitih pojedinaca. I ujedinjuju nas jednostavne stvari, bez obzira na rasu, religiju, poreklo, bogatstvo, boju kože: to su radost, saosećanje, ljubav, hrabrost, snovi, vizije, veze među ljudima.

U kom smeru ide džez muzika, po vama, kako se ona razvija u 21. veku?

Ovo pitanje ne postavlja sebi u ovom trenutku samo celokupna džez scena, već verovatno i čitav svet umetnosti. Nemam odgovor. Znam samo da svaki oblik umetnosti ima moć da poveže ljude. I to vidim kao najvažniju stvar u svetu u kojem ljudi postaju sve izolovaniji, izdvojeniji, izmanipulisani, uplašeni, nesigurni, komunicirajući sve više samo putem društvenih mreža… Ne shvatam šta sve to znači. Svako oruđe, bez obzira koliko bilo sićušno, a koje nam pomaže da sačuvamo našu ljudskost, predstavlja pravo bogatstvo. A muzika je jedan od najmoćnijih alata.

Konačno, koja bi bila vaša poruka za najmlađe ljubitelje muzike i muzičare u ovim depresivnim vremenima?

Niko od nas nije postao muzičar da bi se obogatio. Mi muzičari želimo da živimo svoje snove, svoju kreativnost, želimo da usrećimo ljude svojom muzikom, želimo da se više na emotivan, a ne toliko na intelektualan način, povežemo sa drugim umetnicima i publikom. Biti umetnik danas podrazumeva težak život, ali stvarno tvoj. Tvoj lični san. Apsolutno jedinstven. A šta je uopšte dragocenije od sopstvenog sna? Odluka je na vama.