Moj ži­vot u šu­mi du­ho­va

Moj ži­vot u šu­mi du­ho­va

Pre ne­go što sam po­se­tio Bo­cu­a­nu, imao sam vr­lo ma­lo pred­sta­va o toj ze­mlji. Znao sam da:

1. U Bo­cu­a­ni ima ba­bu­na i di­ja­ma­na­ta…

2. … iz če­ga sam za­klju­čio da se ba­bu­ni hra­ne di­ja­man­ti­ma…

3. … i da uve­če sve­tle kao lam­pi­o­ni.

Da bih sti­gao u Bo­cu­a­nu, pre­le­teo sam pre­ko ce­le Afri­ke. Le­teo sam pre­ko Kri­ta, Asu­a­na, Kar­tu­ma i pre­šao ekva­tor le­vo od je­ze­ra Vik­to­ri­ja. U Jo­han­es­bur­gu sam ate­ri­rao u afrič­ku zi­mu iz evrop­skog le­ta i pre­šao u ma­li dvo­mo­to­rac Air Bot­swa­ne.

Avion se di­gao i – bi­lo je rav­no do kra­ja sve­ta. Bo­ja pu­sti­nje se ko­le­ba­la iz­me­đu rđe i be­le ka­fe. Sle­te­li smo na aero­drom u Ha­ba­ro­neu, ne ve­ći od ti­vat­skog. Po­red gra­da se ocr­ta­va­lo br­do Ka­li gde ži­ve ba­bu­ni.

Vo­ze­ći le­vom stra­nom, tak­si­sta me od­ve­zao u grad, ko­ji ni­sam umeo da opi­šem. Ru­ži­ča­ste jed­no­sprat­ni­ce bi­le su opa­sa­ne zi­do­vi­ma. Dvo­ri­šta su bi­la od po­me­te­ne ze­mlje. Či­ni­lo mi se da je Bor­hes ta­ko opi­sao ne­ke ku­će sa pe­ri­fe­ri­je Bu­e­nos Ajre­sa. Otu­žno su mi­ri­sa­le za­pa­lje­ne tra­ve. Li­či­lo je po­la na se­lo, po­la na Ka­li­for­ni­ju. Uve­li su me u dvo­ri­šte jed­ne ku­će, ogra­đe­ne zi­dom. Igu­a­ne su tr­ča­le po ogra­di. Po po­vr­ši­ni ba­ze­na plo­vi­lo je li­šće. Mno­go­stru­ka pal­ma je šu­šta­la na ve­tru. Mo­mak sa Flo­ri­de nam je re­kao da istu ta­kvu pal­mu ima kod ku­će i da se ona zo­ve „Be­la Raj­ska Pti­ca“. Uve­če sam mo­rao da gre­jem so­bu, po­što je u Bo­cu­a­ni u ju­lu zi­ma. Iz ne­kog ugla se ja­vljao skri­ve­ni zri­ka­vac.

Dru­štvo sa ko­jim sam sta­no­vao uglav­nom je ra­di­lo na su­zbi­ja­nju si­de, za Bot­swa­na – Har­vard Part­ner­ship. Pr­vo ve­če su me po­slu­ži­li lo­kal­nim pi­ćem – či­bu­ku, za ko­je bla­go­na­klo­ni ka­žu da li­či na ke­fir a ne­bla­go­na­klo­ni na po­vra­će­vi­nu. Ja sam se opre­de­lio za ke­fir. Is­pri­ča­li su mi da je ime ze­mlje Bo­cu­a­na. Ime je­zi­ka je Se­cu­a­na, a Ma­cu­a­na je sta­nov­nik Bo­cu­a­ne.

„To si iz­mi­slio“, re­kli su mi po­sle u Be­o­gra­du.

„Ni­sam iz­mi­slio.“

Ni­sam iz­mi­slio ni da je Bo­cu­a­na do­bi­la ne­za­vi­snost 1966. go­di­ne a da su sle­de­će go­di­ne pro­na­đe­ni di­ja­man­ti. Ni­sam iz­mi­slio da tr­žni cen­tri iz­gle­da­ju ame­rič­ki, ali se cr­ve­na pra­ši­na br­zo odo­ma­ći na ci­pe­la­ma. Na uli­ca­ma se vi­đa­ju skupa ko­la i ele­gant­ni lju­di, ali i se­ljan­ke te­ških no­gu. Uni­for­mi­sa­ni sred­njo­škol­ci no­se pla­ve džem­pe­re i si­ve pan­ta­lo­ne. Že­ne ima­ju ka­rak­te­ri­stič­na okru­gla du­pe­ta ko­ja se, ako se ne va­ram, zo­vu „ma­ra­ho a set­sva­na“ (ma­ra­go a set­swa­na) – va­žan teh­nič­ki ter­min! Ni­sam iz­mi­slio ni da mo­ji ame­rič­ki pri­ja­te­lji sma­tra­ju Bo­cu­an­ce re­zer­vi­sa­ni­jim ali i do­bro­ćud­ni­jim od sta­nov­ni­ka Zim­bab­vea ili Ju­žne Afri­ke. Naža­lost, ni­sam iz­mi­slio ni da je, sa po­lo­vi­nom HIV-po­zi­tiv­nog sta­no­vni­štva, si­da za Bo­cu­a­nu stra­šan pro­blem. Ka­ta­stro­fi­sti ve­ru­ju da bi ce­lo sta­nov­ni­štvo mo­glo da iz­u­mre što vam, dok se osme­hu­je­te lju­di­ma na uli­ci, stva­ra ose­ćaj za­bri­nu­to­sti i ne­re­al­no­sti.

U gr­bu Bo­cu­a­ne se pro­pi­nju dve ze­bre, ko­je sim­bo­li­zu­ju be­le i cr­ne sta­nov­ni­ke te ze­mlje. Na gr­bu su i toč­ko­vi pro­gre­sa, što bi mo­gli bi­ti i di­ja­man­ti. Tu su vo­da i gla­va bi­ka. S jed­ne stra­ne – kljo­va, s dru­ge – klas ži­ta. Is­pod pi­še pu­la što zna­či i no­vac i ki­ša. Bo­cu­an­ska pu­la je do­sta ja­ka va­lu­ta. Pa­pir­ni no­vac kra­se sli­ke lju­di. Ko­va­ni no­vac na­se­lja­va­ju ži­vo­ti­nje. Na ugla­stom nov­či­ću od dve pu­le ge­ga se no­so­rog. Ele­gant­na an­ti­lo­pa ka­sa na nov­či­ću od deset the­ba, bi­vo plan­du­je na nov­či­ću od 25 the­ba, orao je uhva­tio ri­bu na onom od 50 the­ba. Na nov­cu od pet pu­la ko­ji je u sredini sre­brn a na­o­ko­lo od bron­ze, pu­zi mo­pa­ni crv. Mo­pa­ni crv se u ovom de­lu sve­ta je­de i ja sam ga, ko­nač­no, pro­bao, ali to za­slu­žu­je du­žu pri­ču.

U Bo­cu­a­ni sam su­sreo i, mo­ram re­ći oku­sio, mno­go di­vljih ži­vo­ti­nja. Na pr­vi sa­fa­ri sam oti­šao u park Mo­ko­lo­di ne­da­le­ko od sa­mog Ha­ba­ro­nea. Ko­sa na­šeg vo­di­ča li­či­la je na ži­ča­nu ma­ho­vi­nu. Taj čo­vek sa ži­ča­nom ko­som vo­dio je i Džor­dža Bu­ša kroz ovaj park. Buš je u Mo­ko­lo­di­ju vi­deo tu­ca­nje slo­no­va. Taj pri­zor je osta­vio uti­sak ne sa­mo na ame­rič­kog pred­sed­ni­ka ne­go i na no­vi­na­re i sta­vio je park na tu­ri­stič­ku ma­pu sve­ta.

U Mo­ko­lo­di­ju, vo­dič nas je vo­zio kroz ni­šta, slič­no Her­ce­go­vi­ni, sa­mo ma­lo go­re. I tu smo vi­de­li sva­šta. Tra­va i kr­žlja­vo dr­ve­će su se neo­če­ki­va­no po­ka­za­li pu­ni ži­vo­ta. Pr­vo smo ugle­da­li bra­da­vi­ča­ve svi­nje, iz­va­lje­ne u pra­ši­ni. On­da smo na­le­te­li na slo­no­ve, pre­ši­ro­kih ko­ža, slo­no­ve klem­pa­ve i glad­ne, slo­no­ve sit­no­o­ke i pa­met­ne. Slo­no­vi su bi­li ta­ko moć­ni i ta­ko bli­zu da mi je bi­lo ne­pri­jat­no. Tr­ga­li su i je­li ne­ko tr­no­vi­to dr­vo. Slo­no­vi ina­če stal­no ne­što je­du i kad po­đu da spa­va­ju, spre­me im na­ram­ke gra­nja za uži­nu. Od sve­ga što po­je­du oni sva­re sa­mo 40 od­sto, ta­ko da se nji­ho­vim iz­me­tom, na­lik na ku­gle se­na, hra­ne bra­da­vi­ča­ve svi­nje i nil­ski ko­nji. Po­sle slo­no­va sre­li smo kri­vo­ro­ge ku­due. Na­šu vo­žnju je, pre­ko kro­šnji, nad­gle­da­la ži­ra­fa. S vi­di­kov­ca smo po­sma­tra­li je­ze­ro gde ži­vi jav­ni tu­ži­lac, ko­ji je ovu ze­mlju po­klo­nio na­ro­du Bo­cu­a­ne po­čet­kom 90-ih prošlog veka. Vo­de­ni je­len u je­ze­ru iz­gle­dao je kao džin.

Ko­nač­no, otvo­ri­li smo du­plu ka­pi­ju i, u cr­ve­nom su­mra­ku, uve­zli se u za­bran usred za­bra­na. Tu smo, po­sle krat­ke vo­žnje, pro­na­šli one ko­je smo tra­ži­li. Dva mla­da ge­par­da le­ža­la su je­dan do dru­gog, kao dve hi­me­re na plat­nu ka­kvog bel­gij­skog sim­bo­li­ste. Ge­par­di su nas po­gle­da­li set­nim i za­vod­nič­kim oči­ma i sme­sta smo se za­lju­bi­li u njih. Oči ve­li­kih ma­ča­ka bi­le su uokru­že­ne cr­nim da ih sve­tlost ne bi za­sle­plji­va­la kad lo­ve. Kr­ma­re­ći re­pom, oni do­sti­žu br­zi­nu od 140 ki­lo­me­ta­ra. Po­sle tr­ke su to­li­ko iscr­plje­ni da im kri­vo­no­ga hi­je­na če­sto ot­me plen.

„Po­mi­luj­te ih“, pred­lo­žio je vo­dič.

Po­što sam znao da su ova dva ge­par­da na­đe­ni kao be­be i da su na­vik­nu­ti na lju­de, čuč­nuo sam i po­mi­lo­vao ih. Ge­par­di su u ste­reo teh­ni­ci sna­žno pre­li sa obe mo­je stra­ne. Mi­lo­vao sam ge­par­de! Ni­sam mi­slio da je ta­ko nešto mo­gu­će na ovom sve­tu! Sme­đi oranž su­mra­ka je sve vi­še tam­neo. Kad se sa­svim smra­či­lo, od­ve­zli su nas do jed­nog pro­plan­ka gde je go­re­la lo­ma­ča. Je­li smo ro­štilj, lju­ti pa­sulj i pi­li „ži­vah­no, po­žud­no ame­rič­ko pi­vo“ ko­je uop­šte ni­je bi­lo ame­rič­ko. Pe­tro­lej­ke su vi­si­le na gra­na­ma. Po­sle ve­če­re smo se vo­zi­li kroz „buš“, onu istu šu­mu ko­ja me je u po­čet­ku pod­se­ća­la na ni­šta. Vi­rio sam is­pod ten­de i gle­dao zve­zde. Vo­zač je za­u­sta­vio ko­la i pred­lo­žio: „Haj­de da bu­de­mo ti­hi dva mi­nu­ta i da slu­ša­mo noć u šu­mi.“ Slu­šao sam noć u pu­sta­ri. Ru­ke su mi još mi­ri­sa­le na ge­par­da. Se­tio sam se Amo­sa Tu­tu­o­le i nje­go­ve knji­ge Moj ži­vot u šu­mi du­ho­va.