Pedeseti Bitef ovog septembra biće deseti o čijem je programu i koncepciji odlučivala Anja Suša – prvo sa Jovanom Ćirilovom, prošle godine samostalno, a ove godine sa Ivanom Medenicom. Ujedno, biće to i poslednji Bitef u kome je angažovana kao selektorka. Od pre nekoliko dana Anja Suša boravi u Švedskoj zbog pripreme premijere Urnebesna tama Volframa Loca u Gradskom pozorištu u Helsingborgu. Tokom poslednjih pet godina režirala je 11 predstava u Švedskoj, Danskoj, Sloveniji, Hrvatskoj i Poljskoj. U Beogradu je poslednji put režirala pre dve godine.
„VREME„: Zašto ste odustali od kreiranja Bitefovog programa?
ANJA SUŠA: Upravo zbog moje velike zauzetosti i sve težeg usklađivanja sa obavezama na Bitefu. Ova odluka je doneta racionalno i hladnokrvno. Ja nikad nisam krila nezadovoljstvo statusom koji ima Bitef poslednjih godina, gotovo hroničnim nerazumevanjem između Bitefa i instanci koje finansiraju kulturu, i svojom nemogućnošću da to promenim. Nikad nisam bila raspoložena da ovladavam strategijama mimo onih čije je merilo profesionalna kompetencija i rezultat, a koje su nažalost potrebne u našoj sredini ako hoćete da vam nešto bude „završeno“, što bi rekli Crnogorci. Naročito posle Jovanove smrti, morala sam da investiram veliku količinu energije u neke prateće aktivnosti koje ne spadaju u posao kuratora. Ta energija nije samoodrživa, potrošila se, i u jednom trenutku sam morala da se odlučim ili za nešto što mi donosi više radosti, a to je moj rediteljski rad, ili za borbu s vetrenjačama u Bitefu. Iskreno, sa punom svešću izabrala sam ovo prvo, jer mi se ovo drugo učinilo potpuno besmislenim.
Šta je posao selektora Bitefa, na koji način ste vi birali predstave?
Selektori Bitefa su oduvek primenjivali sve raspoložive metode. Danas je, naravno, to mnogo lakše nego što je bilo prvih godina Bitefa. Tada čujete za neku predstavu pa onda morate da otputujte u neki mali poljski grad da otkrijete Jeržija Grotovskog, kao što je to uradio Jovan na prvom Bitefu, ili morate da odete na mnogo festivala da biste došli do nečeg što je zanimljivo. Sada informacije mnogo brže putuju, ljudi su vrlo vešti u prezentovanju svog rada relevantnim festivalima i pojedincima. Poslednjih nekoliko godina velike pozorišne institucije i umetnici redovno putem njuzletera obaveštavaju festivale o svojim aktivnostima, što je neophodno zato što je produkcija velika. Koriste se, naravno, i preporuka i slučajno prisustvo na nekom mestu i sve druge strategije, pa i gledanje predstava na DVD-ju i putem linka, što izbegavamo i najmanje volimo, ali je nekad nemoguće videti predstavu uživo zato što se ritam pozorišta ne poklapa sa ritmom rada na selekciji. To, naravno, ima veze i sa smanjenim Bitefovim budžetom za putovanja. Vrlo često koristimo privatne boravke u inostranstvu da pogledamo predstave. Ovo govorim zato što se misli da je naš posao glamurozan, maltene putujete o trošku države, a vrlo često se u selekciji nađu predstave koje smo odgledali o sopstvenom trošku. Ali, to svi prihvatamo u cilju što boljeg rezultata.
Kvalitet tog vašeg rezultata ocenjuju kritičari i pozorišni stručnjaci, ali odlučujuću procenu donosi publika. Kakvo je vaše mišljenje o bitefovskoj publici?
Veoma je edukovana, s tim što ja mislim da ta edukovanost funkcioniše na nivou kolektivnog nesvesnog. Mislim da naša kulturna javnost nije naučila da vrednuje to što je među prvima u Evropi dobila jedan ovakav festival, koji spada u najrespektabilnije evropske festivale. Njegova reputacija je, verujte mi na reč, velika izvan granica naše zemlje, pa je Bitef jedno od najboljih naših diplomatskih sredstava. Postoji puno primera predstava velikih i respektabilnih teatarskih kuća, koje potpisuju autorske zvezde, nagrađivane na internacionalnim festivalima, koje kad dođu u Beograd, naprosto se ne susretnu sa publikom ili kritikom. To je velika enigma, gotovo na nivou onostranog. I zato kad me neko pita kako će neka predstava da prođe na Bitefu, ne mogu da odgovorim zato što je to zaista uvek u Božjim rukama. Takođe se nemali broj puta dogodilo da predstave koje imaju status autsajdera ili marginalnog pozorišnog događaja, odjeknu, postanu kultne. Sećam se takvih predstava iz vremena kada sam studirala, u mojoj generaciji se godinama prepričavala argentinska predstava cirkuskog tipa uličnog teatra Vilja vilja. A te godine je na Bitefu bilo mnogo čuvenijih imena i produkcija.
Maločas ste opisali Bitef kao diplomatsko sredstvo, što je i tema jedne od ovogodišnjih konferencija u njegovom pratećem programu. Koji su primeri te Bitefove delatnosti?
Mislim da je proteklih deset godina Bitef upravo s aspekta te teme veoma značajan jer je u to vreme, posle ratova na području bivše Jugoslavije, odigrao ključnu ulogu u regionu kada je teatar u pitanju. To je najmanje prepoznato ovde i to upravo od aktuelnih političkih struktura koje bi trebalo da kapitalizuju tu vrstu Bitefovog nasleđa zbog bolje komunikacije sa ostatkom sveta, a pre svega sa zemljama u neposrednom okruženju. Međutim, bez obzira na takvo nasleđe, naročito poslednjih godinu i po, Bitef je žestoko kritikovan. Stalno se poteže pitanje njegove relevantnosti, njegov značaj se umanjuje bez ikakvih argumenata, izvlače se površni paušalni zaključci uvredljivi za festival koji postoji 50 godina, a na kraju krajeva i za njegove goste koji su etablirani i mimo tog festivala. Zahvaljujući negativnom opštem diskursu, odnosno „konsenzusu“ – da upotrebim reč koju je vaš list citirao u evaluaciji prošlog Bitefa – ovaj festival je povremeno trpeo veoma ozbiljne posledice. Za našu javnost je manje bitno što, recimo, britanski „Stage“ ili „Gardian“ pišu hvalospev o Bitefu, ili „Gazeta viborča“, ili druge strane publikacije. Mi više volimo da se odmeravamo u nekim lokalnim vrednosnim parametrima, bitnije nam je šta se priča u čaršiji nego u svetu. I onda su posledice pogubne. Budžet festivala se iz godine u godinu smanjivao, pa je bilo sve teže i teže organizovati ga, i to je nešto što je na kraju krajeva i mene opredelilo u odluci da prestanem time da se bavim. To umara, troši energiju na pogrešan način, a ja bih i dalje volela da ne izgubim entuzijazam prema pozorišnoj umetnosti koji je, moram priznati, malo okrnjen radom u ovim okolnostima.
Među zamerkama publike i kritičara navodio se i utisak da Bitef traži od gledalaca da im se dopadne i da prihvate sve što je novo, iako svi znamo da sve što je novo nije i dobro.
Slažem se da nije, mada pitanje je za koga nije. Jer, potrebno je biti upućen u savremenu teatarsku paradigmu da bi se procenjivalo šta valja a šta ne. Mi publici nudimo ono što je prisutno u savremenoj izvođačkoj praksi, to je zadatak Bitefa. Šta je novo i šta je dobro su neodređene kategorije i podrazumevaju pluralizam mišljenja. Mogućnost izbora je jedan od osnovnih kriterijuma na kojima je ovaj festival počivao od osnivanja do danas. Bilo bi šteta odreći se toga da bi se osvojile simpatije čaršije, za koje mislim da nikad neće biti osvojene šta god da se uradi. Jer postoji u tome nešto što ima veze sa Radomirom Konstantinovićem i sa njegovom Filozofijom palanke, nešto što nikad nisam uspela da definišem osim kao ljubomoru koju rađa osećaj inferiornosti kad vam se nametne poređenje sa vrednostima do kojih je teško dobaciti. Bitef, naime, i to radi, nameće poređenje i odmeravanje u širem referentnom okviru, i bojim se da tu domaća pozorišta često ne izlaze kao pobednici. Kad ovo kažem, mislim na institucije okamenjene u mišljenju čiji je osnovni kriterijum broj prodatih ulaznica. Pozorište koje podrazumeva bilo koju vrstu rizika, nažalost, mora, i tako je u većini zemalja, da bude dotirano. To je obaveza države. Obaveza joj je i da takvo pozorište na neki način čak i nametne publici, jer samo tako se pomeraju granice percepcije. Država mora da štiti onu vrstu kulture koja ne može da opstane na tržištu. Jer, u kulturi rijalitija, šta opstaje na tržištu? Banalna ideja o pozorištu i tržištu učinila je da je poslednjih godina nama sve teže da selektujemo domaću predstavu za Bitef. Situacija je danas gora nego što je bila pre deset godina, kada su pozorišta ipak negovala neku vrstu smelog rizika sa neizvesnim ishodom, pa je i na Bitefu bilo više srpskih predstava. Ove godine su pozvane tri, od kojih su dve sa nezavisne scene a jedna od njih je naša produkcija.
U vreme početaka Bitefa, Mira Trailović i Jovan Ćirilov nisu imali tih problema – i publika i društvo su bili otvoreni i prema novostima iz sveta koje je Bitef nudio, i prema riziku o kome pričate.
Postoji Jovanova teza koju je često ponavljao: da su Bitef prvo podržali političari, mislio je na tadašnju garnituru političara predvođenu Milanom Vukosom, članom tadašnje gradske vlade, zatim ga je podržala publika Beograda gladna te vrste informacija, a da su struka i kulturna javnost uvek imale potrebu da relativizuju i omalovažavaju Bitef. Mislim da je ova njegova formulacija, iako se ne može u potpunosti primeniti na današnje vreme, bazično tačna. Mislim da ni danas ne postoji suštinsko razumevanje dometa ovog festivala i njegovog značaja za kulturnu politiku i uopšte politiku ovog grada i ove zemlje, uprkos deklarativnoj podršci koju Bitef svake godine dobije na otvaranju ili na uvodnoj pres-konferenciji. Mislim da se on godinama unazad, kao uostalom i cela kultura, tretira kao neka vrsta balasta, opterećenja, nepotrebnog troška, zato što je dobit od Bitefa nematerijalna. Više ne postoji tip političara kakav je postojao sedamdesetih ili šezdesetih godina, oni su osnivali Bitef ili Avinjonski festival, više nema takvih erudita i vizionara poput Žaka Langa, koji će ove godine, možda, doći u Beograd. Bitef je nastao na vrsti tradicije talasa pobede modernista nad konzervativcima. Pobedio je diskurs savremene, progresivne kulture. A mi se sada vraćamo tradiciji, baštini, kao jedinoj relevantnoj kulturološkoj matrici koja treba da sačuva naše nacionalno biće. To je konzervativni trend koji u ime očuvanja nacionalnog identiteta podržava retrogradne vrednosti. To je potpuno pogrešno jer srednjovekovna kultura nije jedina srpska kultura, i naše savremeno stvaralaštvo veoma doprinosi očuvanju kulturnog identiteta. To su političari šezdesetih shvatili i podržali, pa ih je zato u tome sledila i publika – koja nije imala drugog izbora nego da prati ono što joj je ponuđeno kao deo „glavnog toka“, a Bitef je uvek to bio. Sada ovaj festival i još mnoge kulturne institucije suštinski ne razumeju ne samo instance na kojima se kultura promišlja i finansira, već i nekakva, nazovimo je, kulturna javnost, mada joj termin „palanka“ bolje pristaje. Mislim da je, osim ovoga, veliki problem i odsustvo solidarnosti među ljudima koji dele slične stavove i muke. Najtužnije mi je kada vidim da se i oni glože. Mislim da su propuštene mnoge šanse i da je mnogo toga izgubljeno, naročito za generaciju kojoj pripadam ja i za nekoliko narednih. Sve dok se ne dogodi neka vrsta kolektivnog osvešćivanja, sve dok ljudi ne shvate da je na sistem moguće uticati različitim mehanizmima, da se taj sistem finansira našim novcem i da zato mi imamo pravo i da nešto tražimo od njega. Dok se ne preuzme inicijativa, dok se ne osvesti da je neka vrsta samoinicijative i samoorganizacije (ali ovde ne mislim na preduzetništvo u kulturi, već na javni interes – bez nužne materijalne dobiti) neophodna da bi se nešto suštinski promenilo u kulturi, mislim da će biti ovako kako nam je. A to je loše, s tendencijom da bude još gore.
U programskom konceptu ovogodišnjeg Bitefa, koji sugeriše i njegov podnaslov „Na leđima mahnitog bika„, vi i Ivan Medenica ste najavili predstave koje će se eksplicitno ili ne baviti katastrofom izbeglica, zatvaranjem granica, podizanjem zidova, evropskim izolacionalizmom i neokolonijalnim odnosom zapadne prema drugim kulturama i društvima.
Želeli smo da tematizujemo događaje koji drmaju Evropu poslednjih nekoliko godina, mahnitog bika u koga se pretvorila, promišljajući antičku alegoriju Evrope koja danas i te kako ima smisla u kontekstu promišljanja sveta u kome živimo. Potpuno je jasno šta se događa: izbeglice, zatvaranje granica, i nemogućnost Evrope da reši ove probleme i spase svoju dušu. Evropsko nasleđe koje se diči humanizmom i oslanja se na tu tradiciju, ozbiljno biva dovedeno u pitanje. Zato se sve predstave na neki način bave nekim od simptoma koji potresaju Evropu, a indirektno i ostatak sveta, pa ove godine na Bitef dolazi i nekoliko predstava van evropskog kontinenta, što je bilo uobičajeno za početke festivala. Bitef nikad nije izgubio tu potrebu, ali materijalne mogućnosti to nisu dozvoljavale. Ove godine su se srećom te mogućnosti malo popravile, pa je festival uspeo da dovede predstave iz Kine, Libana i Singapura. Dakle, sve predstave su politične i u dijalogu sa realnošću, bilo da to podrazumeva bavljenje temama koje deli čitava zajednica ili su pak intimističke prirode kao što je Samo moje Ane Dubljević i Igora Koruge, i libanska predstava Jašući oblak koja na dirljiv a umetnički autentičan način govori o bratu autora predstave Rabija Mruea. Suprotno od njih, predstava Urnebesna tama bečkog Burgteatra pogađa mnoge mete i probleme zapadne civilizacije. Predstave Nad grobom glupe Evrope Sebastijana Horvata iz Hrvatske i Rodoljupci Andraša Urbana iz Srbije vrlo se eksplicitno i direktno obračunavaju sa postjugoslovenskim patologijama u Hrvatskoj, odnosno Srbiji. Obe predstave su vrlo bliske našem iskustvu.
Malo se zna o vašim inostranim režijama…
Malo se zna zato što ja oklevam u distribuciji informacija, zato što nisam sigurna kako bi one odjeknule u našem kulturnom prostoru. Osim toga, antipatično mi je kad se ljudi hvale svojim postignućima u inostranstvu koja ovde niko ne može da vidi. To je pitanje mog vaspitanja i verovatno ima veze sa mojim moralnim ubeđenjima – neukusno mi je da šaljem dopise novinama da sam imala premijeru u Švedskoj, Danskoj, nekoliko u Sloveniji… Po meni, to ima smisla samo ako neka od tih predstava dođe do Srbije. Situacija kojoj sam izložena u našoj zemlji poslednjih godina me je prinudila, iako to nisam svesno nameravala, da svoj rad više orijentišem prema drugim sredinama koji su za mene i moj rad zainteresovane. Ako ne računam dve dečje predstave i predstavu Maja i ja i Maja u Bitef teatru, mene nema kao rediteljke u Beogradu, a ima me sve manje i kao građanke, zato što je moj rad sve više vezan za neke druge sredine. Nisam zbog toga nezadovoljna, naprotiv, zato što imam priliku da se bavim pozorištem u dobrim uslovima i na mestima gde je moj rad uvažen. To je na prvom mestu Švedska, gde sad radim predstavu Urnebesna tama, za koju sam dobila poziv još pre godinu dana, dok još nismo ni seleketovali predstavu Burgteatra koju ćemo po istom tekstu videti na Bitefu. Posle toga ću raditi u gradskim pozorištima u Upsali i u Geteborgu, posebno sam ponosna što ću u Geteborgu na velikoj sceni marta iduće godine režirati Čehovljev Višnjik. Mogu da najavim i projekat koji je u povoju, saradnju sa jednim od vodećih danskih pozorišta u Kopenhagenu, sa pozorištem Republik, sledeće jeseni. U martu sam imala premijeru u Poljskoj, Fasbinderovu Krv na mačkinom vratu. Ta predstava je doživela veliki uspeh u Poljskoj, što će, možda, inspirisati i neki od domaćih festivala da se za nju zainteresuje. Druge moje predstave, naročito skandinavske, najčešće nije lako uskladiti sa ritmom ovdašnjih institucija, ali, da budem iskrena, ni sa budžetom. U šali taj svoj rad u inostranstvu nazivam tajnom karijerom, zato što je prati mali broj ljudi – najčešće mojih saradnika, kao što su Maja Mirković, Igor Gostuški, Damjan Kecojević, Zorana Petrov, Igor Vasiljev, koji i sami sve češće rade u inostranstvu i koji su fantastični u svom poslu. Osim njih, čak ni članovi moje porodice ne uspevaju da vide sve moje predstave, pa ja ponekad imam krizu identiteta i pitam se kako da definišem svoje rediteljsko postojanje u drugim koordinatama od onih u kojima još uvek prebivam, makar po adresi iz lične karte. To donosi malu konfuziju, ali da ne ispadne da lamentiram: prihvatila sam to kao nomadski stil života kakav ima većina evropskih pozorišnih umetnika. Priznajem da ono što mi u takvom životu nedostaje jeste rad na mom jeziku, jer jezik je, zapravo, dom. Osim toga, u ovom trenutku, profesionalno imam sve što mi je važno i i te kako sam svesna svoje povlašćenosti i zahvalna zbog prilika koje dobijam.
