Mnogo minuta malo čega

U pokušaju da ostvari svoj, daleko bilo, testamentarni magnum opus, a da istovremeno sasvim ispravno i legitimno iskoristi golemu popularnost sada već dugovečne televizijske serije Jeloustoun i, da stvar bude dodatno zanimljiva i usložnjena, pri koncu sedme decenije života dobaci i do visova Klinta Istvuda kao evidentno najprečeg i najbližeg uzora, Kevin Kostner je u prvom delu sugerisanog filmskog serijala na vestern teme uspeo da se u izvesnom smislu dotakne i Srbije, odnosno, preciznije, ovdašnjih moda i navada u filmskom i televizijsko-serijskom mediju. Pri tome, ta impresija nema ama baš nikakve veze sa činjenicom da je jednu od najzapaženijih filmskih rola pred sam veliki proboj u prvu ligu holivudskog zvezdolikog glumišta ostvario u filmu Američki letači (American Flyers) u režiji Džona Bedema, a po scenariju Stiva Tešića (Steve Tesich), cenjenog američkog scenarističkog pera rođenog u našem Užicu.

foto: promo

Prvoizrečena impresija, gle čuda, zahteva opsežniju elaboraciju, te evo pokušaja da se to sroči i iznese na ubedljiv i, zašto da ne, ekonomičan i vrcav način; naime, nakon lako sagledljivog i premerljivog uspeha pomenute serije Jelouston (u kojoj Kostner igra ključnu rolu), a koja i sama koketira sa idejnim nasleđem vesterna i stilemama i datostima koje caruju u tom žanru i iz njega se prelivaju na ostale zabate savremenog filma ne samo/isključivo sa američkih proizvodnih adresa, Kostner je kod kuće Vorner Braders izborio priliku da osmisli, napiše, režira (i koproducira) filmski serijal okvirno nazvan Horizont: Američka saga (Horizon: An American Saga), pri čemu su zasad snimljena dva dela, pa još i gabaritna, a pominje se da su još ranije, očito neovisno od njihovog uspeha tokom izvorne, bioskopske distribucije, odobrena još dva – treći i završni, četvrti deo. Naravno, to nam daje i povoda i neupitnih osnova da i pre odgledanog prvog filma ovu Kostnerovu misiju podvedemo pod onu uvek zgodnu, a neretko i prozivačku tamošnju krilaticu vanity project (projekat koji nastaje ponajpre iz poriva nošenih taštinom), što bi u ovom konkretnom slučaju kanda koincidiralo sa pretpostavljenom željom Kostnera, zbilja zaslužno velike zvezde i autoriteta američkog i svetskog filmskog glumišta, da za sobom (u ovim baš zrelim i ozbiljnim godinama) ostavi baštinu kakva do sada nije zabeležena.

Bez previše vaganja i prenemaganja o tim i takvim naumima možemo reći da je to u načelu razumno i posledično opravdano htenje nekoga ko svakako zavređuje pažnju i čiji svaki iole ambiciozan poduhvat srčaniji filmofili definitivno imaju želje da isprate i daju mu poštenu gledalačku šansu (doduše, uz sve manje “nežne” cene ulaznica i sve manje vremena za diskutabilne i ne baš najopreznije izbore). Problem, kako to uostalom uvek i biva, na kraju je samo delo koje, jel da, može nastati iz gorenavedenih, ali i iz potpuno oprečnih pobuda, manje ili više stvaralački obojenih, uz manje ili više istinskog i iskrenog nadahnuća; udarna nevolja ovde zaista brzo postaje jasna, a tu stižemo do “spojnice” sa srpskom kinematografiijom i onim što se, između ostalog, pod nju u ovom trenutku može podvesti. Jednostavnije rečeno, Kostner je finansijerima/producentima ovim višeetapnim Horizontom u značajnoj meri “podvalio” serijski sadržaj, preciznije, serijski postavljen i struktuiran sadržaj, kao tanak izgovor za filmski (i bioskopski) ep, a da to u delo nije sproveo uz dovoljno elegancije, finese i, najposle, filmskog umeća, koje je bez daljeg prekopotrebno čak i kada se posebno iskusan i cenjen stvaralac u očigledno lagodnim profesionlnim okolnostima nađe u prilici za ovako zamašan zahvat.

Sve uvek biva jasnije kada se uprošćenije i plastičnije iznese i predoči; Horizont: Američka saga – prvo poglavlje pred ionako, nadajmo se da je tako, već dovoljno uzbuđenog i blagonaklonog gledaoca donosi svojevrstan dramaturški rusvaj u kome škripi baš mnogo toga, počev od odveć nonšalantne, neuredne i nefokusirane naracije, trapave i brzoplete karakterizacije, a da stvar bude gora, u oči brzo padaju i izvesna produkciona brzopletost i nedostatnost, neoprezno uvođenje i potonji nestanak, reklo bi se, važnih likova, nezahtevna i niskokalorična poenta, koja ne čini na čast ni brojnim vrlim pretečama unutar žanra, pa ni Kostnerovom Plesu sa vukovima, a nekim čudom, ni vidno slabijem filmu Van dometa s početka ovog veka/milenijuma, takođe njegovoj filmskoj režiji istog žanrovsko-tematskog profila… Međutim, pri svoj toj pometnji preovlađujući utisak biva i ostaje ta sličnost sa lakoćom koju srećemo kod ovdašnjih sineasta, autora i ostalih izvršilaca scenarističko-rediteljskih poslova i zaduženja kada se isti (mereno na uzorku poslednjih nekoliko godina) nađu pred zadatkom preinačavanja serijskog materijala u film, a to je skliska i izrazito nezgodna postavka pred kojom bi, kad bi bili iskreni i samosvesni, poklekli i najveći magovi filmskog pripovedanja i zanata današnjice iz Holivuda i/ili sa drugih srećnijih i berićetnijih filmskih (i serijskih) adresa. Stoga je, eto čuda, u ovom parčetu Kostnerovog Horizonta lako detektovati brojne manjkavosti koje smo ovih godina opažali i u ovdašnjim zamešateljstvima sličnog korena i slične suštine. Osim gore već predočenih, pomenimo još i trapave dramturško-pripovedne sinkope, jer je već od samog početka prilično teško razlučiti prvenstveno kada, a onda i gde se nešto zbiva, te da li je nešto flešbek ili pak radnja koja se odvija naporedo sa drugim narativnim krakom. Ovaj film dodatno opterećuju i ruže brojne opštemestaške prečice, koje pred gledaoce nisu iznete u vidu proživljenog, osmišljenog i opravdanog omaža ili pastiša klasicima i zaslužnim autorima i imenima žanra. Svemu ovome može se dodati i sumanuto dugačak niz banalnosti i ostalih truizama koji naprosto vape za štrihovanjem i ukazuju na raspričanost neretko povezivanu sa starošću, koja za sebe samu najviše mari.

Kada se sve to sabere, dolazi se do zbunjujućeg utiska – da Kostner (makar u ovom konkretnom trenutku i pri trenutnoj stvaralačkoj formi) vidno slabije razume vestern nego pre bezmalo 35 godina, kada je u sličnim kreativnim i produkcionim kapacitetima stvorio već pominjani Ples sa vukovima, mada se, barem u ovom prvom parčetu Horizonta, silno upinje da rekreira duh melanholične proaktivnosti, tog važnog sastojka priče i opšteg duha i atmosfere upravo Plesa sa vukovima. Upućeni tvrde da je vestern jedini autohtoni američki žanr, kao i da jedino u slučaju vesterna i horora, žanrova koji povremeno jesu izlazili iz mode, u čitavoj istoriji svetskog filma nema decenije bez velikih dela i poduhvata tog žanrovskog ostvarenja, a tome valja dodati i onu polumantru koja nas uči da nema velikog reditelja koji u svom opusu nema barem jedan dobar vestern i jedan dobar ratni film.

Osim toga, znameniti Sem Pekinpo je isticao da je vestern “univerzalan okvir unutar kog je moguće stvoriti i izreći komentar i o svetu danas”, kao i da je sam “stvorio tzv. vesterne zbog gneva – gneva prema šerifima koji nikada ne promašuju, maršalima koji su uvek u pravu, prema uprizorenim revolverašima… gneva zbog ‘bogova’ brzih na obaraču koji se kriju iza tih limenih zvezda na grudima ili iza jeftinog pravedničkog gneva i svoje veštine, i svoja krvava nepočinstva opravdavaju uz samosvesni smešak ili prsthvat loše filozofije”. Ničega od toga nema u ovom zbrzanom i nimalo suptilnom Kostnerovom epiku u klimavom i krajnje neubedljivom pokušaju (a i dalje za velike pare, kao i za ionako oskudno gledalačko vreme, a pomenemo da prva polovina ili možda i četvrtina traje nepotrebno dugo – pun 181 minut, sa sve televiziji primerenijom najavom prizora i događaja iz sledećeg dela), a da stvar bude gora i poraznija po Kevina Kostnera, ovde nošenog uspehom Jeloustona i ostalih mačističkih serijskih i filmskih dela iz uma i znanja Tejlora Šeridana, kreatora svega toga, narečeni Istvud, i sam sada u teškom stvaralačkom mulju, svoj je maestralni magnum opus iz miljea vesterna (naravno, film Neoprošteno) stvorio tada nekoliko godina mlađi nego što je Kostner sada, a onda je samo godinu docnije izašao sa još jednim odličnim filmom, koji se i mimo drugačije ikonografije u idejnom smislu takođe mogao prepoznati i označiti kao vestern (drugim sredstvima) – potresnom amerikana dramom Savršeni svet, u kome je glavnu ulogu tumačio upravo Kevin Kostner, ikonična figura još nekoliko drugih važnih vesterna (Silverado, Vajat Erp…).