Ove godine na 63. Sterijinom pozorju Sterijinu nagradu za najbolji dramski tekst dobila je Minja Bogavac za tekst predstave Jami Distrikt. Pre toga Sterijinu nagradu za tekst dobila je Tanja Šljivar, a pre toga Milena Marković, a pre toga Biljana Srbljanović… i da ne dužim: za poslednje dve decenije nagradu za dramski tekst dobile su žene 14 puta (Biljana Srbljanović 6, Milena Marković 3 i po jednu Vida Ognjenović, Maja Pelević, Olga Dimitrijević, Tanja Šljivar i Minja Bogavac), muškarci 5 puta (Nebojša Romčević, Stevan Koprivica, Dušan Kovačević, Uglješa Šajtinac i Fedor Šili), a dva puta nagrada nije dodeljena. Na osnovu navedenog, reklo bi se da su žene dominantne u dramskom pisanju, međutim, reč je o jednom veoma sporom procesu koji je počeo krajem Drugog svetskog rata i koji još uvek traje.
Prve…
Konkretno, to izgleda ovako: prve Jugoslovenske pozorišne igre (festival Sterijino pozorje) održane su 1956. godine, Katedra za dramaturgiju Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu osnovana je 1960. godine, Milica Novković je prva dramska spisateljica koja je nagrađena Sterijinom nagradom 1978. godine! Da se razumemo, bilo je nekoliko spisateljica čije su drame i ranije učestvovale na Sterijinom pozorju, ali reč je ili o spisateljicama kojima drama nije prevashodno opredeljenje (Mila Marković i Mirjana Matić-Hale) ili o obradi proze (Slava Šenoa i Vanja Rupnik). Milica Novković je prva koja je prevashodno dramski pisac i diplomirala je na Katedri za dramaturgiju u Beogradu. Međutim, u trenutku kada je debitovala sa dramom Kamen za pod glavu o njoj se prevashodno govorilo kao o mladom piscu koji je na pozornicu doneo novu temu – odumiranje srpskog sela. Milica Novković je na velika vrata pozorišnog života ušla tako što je progovorila o onome o čemu dramski pisci nisu pisali, o najtvrđem, najrigidnijem, najzaostalijem delu socijalističkog društva o patrijarhalnom selu. Ovom temom je nastavila da se bavi i druga dramska spisateljica koja se pojavila (i dobila nagradu) na Pozorju – Deana Leskovar (1981. godine). Ona je u drami Slike žalosnih doživljaja takođe pisala o odumiranju, bolje reći transformaciji patrijarhalne seoske zajednice. Deana Leskovar je, takođe, prva žena dramski pisac koja se pojavila na Sterijinom pozorju dva puta (drama Tri čekića… 1989. godine). Osim zajedničke teme, ovim spisateljicama je bilo zajedničko i što su obe debitovale u Ateljeu 212 koji je vodila Mira Trailović. Da li je iko primetio da je uspešna žena pozorišni menadžer promovisala dve darovite mlade spisateljice? Ne, kao što niko nije video ništa posebno u tome da je prva žena dramski pisac nagrađena tek na 23. festivalu i 18 godina od osnivanja Katedre za dramaturgiju. U SFRJ pitanje prava i zastupljenosti žena nije bilo u fokusu, već nacionalno i klasno pitanje, i to se odražavalo i na selekcije festivala Jugoslovenskih pozorišnih igara.
Druge…
Idemo dalje. Milica Novković i Deana Leskovar su prve, ali one, zato što su odustale od dramskog pisanja ili pozorište od njih (bojim se da to nikada nećemo saznati), nisu uspostavile kontinuitet. Kontinuitet pojavljivanja žena u ulozi dramskih pisaca počinje devedesetih kada su se dve sasvim različite žene dramski pisci pisanjem i javnim delovanjem aktivno uključile u politički i pozorišni život. To su Vida Ognjenović i Biljana Srbljanović. Vida Ognjenović je u Je li bilo kneževe večere? briljantno dekonstruisala način na koji politika manipuliše nacionalnim mitovima, dok je Biljana Srbljanović u Beogradskoj trilogiji i Porodičnim pričama pokazala kako društvena katastrofa razara živote mladih ljudi. Ni jedna ni druga nisu posebno razmatrale položaj žene, već su u njihovim dramama ženski likovi posmatrani u širem društvenom kontekstu. Međutim, način na koji su njih dve bile prozivane i vređane tih godina nesumnjivo govori da je „javnost“ „primetila“ (za razliku od Milice Novković i Deane Leskovar) da je reč o ženama iako su one u svojim nastupima, pre svega, insistirale na tome da su odgovorni i angažovani intelektualci. Iako sasvim različite, Vidi Ognjenović i Biljani Srbljanović je zajedničko da su prve žene dramski pisci koje su imale više izvedenih komada, više puta učestvovale na Sterijinom pozorju i osvojile više Sterijinih nagrada. Ovde ne možemo a da ne postavimo pitanje da li to znači da stvarnog kontinuiteta nema bez jasnog i nedvosmislenog društvenog delovanja, odnosno da prave emancipacije nema bez ulaska u domen politike?
Treće…
Sledeći talas, na Pozorju, počinje nakon 2000. pojavom spisateljica Milene Marković, Maje Pelević, Olge Dimitrijević i Tanje Šljivar. Iako su po poetikama sasvim različite, zajedničko im je da se bave društvenom pozicijom žene, ženskim telom i problemom roda. Sintagma dramska spisateljica aktivno ulazi u društveni govor sa ovom generacijom i retroaktivno se primenjuje i na prethodne generacije čime se osvešćuje kontinuitet. U dramama Šine i Brod za lutke Milena Marković se bavi situacijom ženske maske u balkanskom društvu. U Šinama žena je uvek „Rupica“, a u Brodu za lutke umetnica stavlja na sebe više maski ali njena „bajkovita“ sudbina je uvek tragična i uslovljena time što je ona žena tj. ima telo i seksualnost žene. Maja Pelević u Pomorandžinoj kori piše o uzurpaciji ženskog tela od strane medija. Olga Dimitrijević i Tanja Šljivar su najmlađe u ovom trećem talasu. Tanja Šljivar u dramama razmatra poziciju žene i fenomen tela u društvu koje „trpi“ savremene urbane uticaje, ali suštinski ostaje patrijarhalno i zatvoreno. Debitovala je komadom Pošto pašteta. Sa trećim komadom, Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali došla je na Sterijino pozorje i dobila Sterijinu nagradu. Piše o rodnoj Banjaluci, ali joj se komadi tamo ne izvode. Zato se izvode u Beogradu i drugim evropskim gradovima. Olga Dimitrijević u svojim dramama objedinjuju i tematski zaokružuje put koje su prešle spisateljice od odnosa prema patrijarhatu, uticaja politike na život pojedinca i problem ženskog tela i ženske seksualnosti. Olga Dimitrijević u drami Moja ti pravi pun krug i vraća nas na generaciju žena koja je 1945. osvojila pravo glasa i za sebe, a i za nas. Ona unosi jedan novi, neočekivani optimizam na našu posustalu scenu i stoga je šteta što nije bila u ovogodišnjoj selekciji Pozorja.
Četvrte…
Međutim, ovogodišnje Sterijino pozorje može biti značajno zato što je na njemu nastupila najnovija, četvrta generacija dramskih spisateljica: Minja Bogavac (koja je u stvari na sredokraći između dve generacije), zatim Tijana Grumić, Mina Ćirić, Maša Radić, Neda Gojković, Galina Maksimović. One zajedno sa kolegama Petrom Mihajlovićem, Ognjenom Obradovićem, Stevanom Vranešom i Aleksandrom Jugovićem otvaraju novo poglavlje savremenog dramskog pisanja kod nas. To može biti ključni doprinos ovogodišnjeg Sterijinog pozorja, razlog zašto ćemo ga se sećati i kroz deset godina, kada sve druge nedoumice budu zaboravljene.
Procesi promene su dugi, spori i temeljni.
