Mera bola

Dobro se sećam odlaganja, podozrenja, čak i izvesnog zazora koje sam osećao pre čitanja prve pesničke knjige Biljane Dojčinović Sedmo nebo (2020) – redovna profesorka, “ženska sa svetske”, feministkinja, pokrenula ovo, članica onoga, pa na izmaku šeste decenije života rešila da piše poeziju, mo’š misliti! – a potom i osećanja olakšanja, kolegijalne solidarnosti, one vrste bliskosti i nečijeg podrazumevanog prisustva koje samo umetnost može oživeti, kao da su i pesnikinja i svet njene poezije sve vreme bili tu. Činilo mi se čak, posle čitanja, da sam mogao i da zamislim i napišem njenu alternativnu pesničku biografiju, stvarniju od one stvarne: prva knjiga krajem osamdesetih u Matici srpskoj (kombinacija neoavangarde i feminizma), dve-tri knjige antiratnog usmerenja tokom devedesetih, poezija i eseji u “Profemini” i “Reči”, pa na samom početku novog veka još jedna knjiga i onda prekid, rez: život, porodica, akademska karijera, rutina. Ova biografija se, u stvari, u određenoj meri poklapa i sa istinskom biografijom pesnikinje Biljane Dojčinović, jedino što nedostaju knjige, što nema te poezije u prošlosti. Ili je, barem sudeći po uvodnoj pesmi u knjizi Sedmo nebo, možda i ima, ali čitaoci za nju ne znaju: “Trideset godina nisam/ Napisala pesmu/ Ako i jesam/ Ta je istrulila/ S korama od jabuka i/ Ljuskama od krompira/ Posečena/ Nedorečena/ U kesi za smeće (…).”

...

Mnogo je toga u ovoj poeziji prošlo, prohujalo s vihorima ratova, bede, tvrdo kuvanog patrijarhata koji je žilav i ne odustaje tako lako, i čijim se obrascima nesvesno priklanjamo čak i onda kad im se odlučno odupiremo, a mnogo toga je minulo, jednostavno i nužno, sa životom takvim kakav je i kakvog smo ga živeli. Lirska junakinja ovih pesama u stalnom je prisećanju i preispitivanju: šta se moglo, ali se nije, šta je bilo a nije moralo ili trebalo da bude, da bi se, u konačnici, uvek došlo do istog, do ovog ishoda, gde je sve baš ovako kako je.

U svojoj drugoj, upravo objavljenoj knjizi Knedle za supu – a druga knjiga je kao drugi album, onaj prvi pravi ispit – ta neopozivost, svest o sopstvenoj konačnosti, o prolaženju i prolaznosti, izbijaju, čini se, još naglašenije. O tome govore ljubavne pesme “Rastanak”, ili “Trg”, u kojoj: “(…) Morala bih da ti kažem/ Da ni klupe/ Ni trga/ Ni platna u koje bi piljio/ Ni mene ovakve/ Nema/ A tebe takvog/ Nikad/ Nije ni bilo”, kao i pesme “Uzmak”, “Mračni” ili “Izdaja”: “(…) Kakva izdaja/ Maćeho Prirodo/ Kakvo bedno zakidanje/ Na ovome ili onome/ Kad je/ Po tvom računu/ Isteklo/ Doba za krepko snevanje/ Glatke osmehe i lake pobede/ Kako bedno škrtariš/ Sitničarko lažljiva.”

Tako je i u pesmi “Baba”: “Na putu ka pijaci/ prekjuče/ neki zdepasti/ ćelavi/ odavno ne/ poletarac/ saplete se/ iza mojih leđa/ ‘Te babe s kolicima’/ sitno sikće/ naravno da je dobio svoje/ glasom iz dubine stomaka (…)”, gde uprkos kočopernom stavu i sarkastičnom otklonu, ili upravo baš zbog njih, lirska junakinja obnavlja onu tipičnu, karikaturalnu predstavu o babama, odnosno o sebi koja to postaje, ali, do kraja pesme, u asocijativnom nizanju ličnosti i pojmova – od vrhovnog ženskog božanstva starih Slovena, preko Baba Višnje i imena kosmajskog sela, sve do “baba bejbi” – ona doseže do stanja spokojstva i uzvišene, nepatvorene egzsitencijalne vedrine: “(…) Baba/ Kako to dobro zvuči!” Da li ta vedrina znači pomirenost, zrelost, ili završni stih ipak, na dnu, podrazumeva (i) onu gorčinu i cinizam maksime Maksima Gorkog, na koju se referiše?

Poezija Biljane Dojčinović prepuna je ovakvih, otvorenih, višesmernih stihova i višeznačnih slika, ali koje su u svojoj osnovi neka vrsta književnog i kulturnog dijaloga, što je valjda i očekivano. Važno je, međutim, naglasiti da ti dijalozi nikada ne predstavljaju nekakvo štrebersko šepurenje, da ne podrazumevaju, dakle, detaljno poznavanje istorije svetske i domaće književnosti kako bi se u poeziji uživalo, iako ga svakako i ne isključuju – već su mnogo više skriveni, diskretni i time na neki način ličniji, intimniji, važni pre svega lirskoj junakinji pa tek onda drugima. Kao primer mogla bi se navesti pesma “Čišćenje”, u kojoj: “(…) Vlasi, ne vlati/ Ne razume ko se nije znojio/ Poguren u malenom kupatilu/ Niti ko nije klečao/ Pobožno pred otvorenom rernom/ U koju se zgodno može sakriti glava/ Ako napolju padaju bombe (…)”, u kojoj pesnikinja “otvorenom rernom” i “bombama” priziva u čitalačku svest samoubistvo Silvije Plat (koje potom, takođe višesmerno, dodatno otvara pesmu), ali priziva i sećanje na bombardovanje. Tako, odjednom, u pesmu se ugrađuje i (tamna) istorijska perspektiva i temelj u (ženskom) književnom nasleđu, a time zapravo očaj lirske junakinje dobija na dubini i tragičnosti. Ili kada pesmom “Parka”, koja govori o izvesnom Ljubiši, koga je ljubila “(…) Ima četres leta (…)”, mine stih: “Izgubila sam ovu pesmu ja”, kao odjek slavnog Disovog uvodnog stiha druge najslavnije pesme o mrtvoj dragi naše književnosti, tada se čitav lirski prizor pomeri za korak ka poljima uspomena i snova, i više nije izvesno šta je stvarno bilo, a o čemu se samo maštalo.

U sličnom, a opet i drugačijem, jer svakako bolnijem polju, nalaze se pesme o majci, jedna naspram druge, naslovna i “Sveća za moju majku”. Tako naglašena, dubinska ambivalentnost odnosa (“A ti se u sve mešaš”), i bol koji ona proizvodi kod lirske junakinje, osećaju se, uprkos praznini, kao knedle koje zauvek ostaju u grlu.

Na kraju, čini se, ostaju samo reči.

Ali nisu to samo reči, “samo stare vesti”, nego “večno vraćanje istog”, kao u jednoj od autopoetičkih pesama “Pesma”, u kojoj crvena nit može biti “(…) Posekotina ili/ Nit vodilja”. Iako je rastavni veznik, “ili” u stvari spaja na prvi pogled različita polja, te tako poezija u ovoj knjizi nesumnjivo govori o bolu, ali i o katarzi, koja se sluti na kraju tog iskustva, koje bolu daje smisao. Mera doživljenog, mera bola svakako nije nužno i garancija kvaliteta sâme pesme, ali u retkim, srećnim slučajevima poput ovog može to biti, i jeste.