Mark Eitzel

15. novembar, DOB/Beograd

Evo, dakle, kako to biva u svetskom rokenrolu: ako dovoljno dugo/uporno nastaviš šta god-da-si-radio, jednom dospeš i u Beograd gde te prepuna sala ljudi (bioskop Doma omladine) željno iščekuje (plativši ulaznice po 350 dinara), neretko znajući tvoje ranije radove i bolje nego što ih se sam sećaš.

Uz svakako dužno poštovanje grupi iz tzv. novog američkog roka American Music Clubu koju je drugom polovinom osamdesetih predvodio, Mark Eitzel očigledno silom prilika nastupa sam i nije se dovoljno potrudio tim povodom. Uticajni hipi-pipijevski magazin „Rolling Stone“ prekasno ga je otkrio i baš brzo zaboravio, od nepobitnog autora ne napravivši Kanta. Ostavljen na cedilu, Mark je daleko od sviračke virtuoznosti, što je s drvenom gitarom najslabiji sklop pratnje i ma kako dobrog pevanja. Amater zabavljač bez ikakve karizme (osim ako imate drugačijeg Vujakliju), Eitzel je naprosto bio veoma dosadan, neprijatnost za ljubitelje AMC-a, a višestruko prerano obećavanje poslednje pesme prianjalo je kao olakšanje sve do Proclaim Your Joy. Jadan izgovor za turneju bez sastava, možda i posledica njegove alko-raspusnosti, neretko razorne do neodgovornosti.

Dok na svojim albumima uz bend zvuči više nego OK, a povremenim izvođenjem neočekivanih standarda iskazuje vokalnu moć (Music for Courage and Confidence, 2002, New West), Mark uživo nikako nije dobacio do zasluženog nivoa Room above the Club ili In Your Life. Tačno da se gotovo svaka kvalitetna pop pesma može uspešno „spustiti“ na akustičnu gitaru, no to nikako ne mora da ide i u suprotnom smeru. Eitzelovi stihovi ne odzvanjaju u akordima, niti obrnuto; melodije mu krivudaju bez odjeka u preovlađujućoj turobnosti, a, kao, častio nas je i pregrštima „nedovršenih“ (?!) skica/tvorevina „koje je baš danas/malopre (na)pisao“. Pa, bile su još nebuloznije od onih koje je navodno doradio, a o teškoćama Američkog Načina ionako nam je odavno javio, na primer, Aerosmith.

Prečesto i tugaljivo je ovo vuklo na umetnost-radi-umetnosti, autorstvo (od/za) fatalistički pasiviziranih gubitnika, a premalo na humor nekad skriven i ispod najdužih naslova. Ne zaboravite, utehe nema, bar ne kad vam je zaista loše.

Pre tridesetak godina slična stilska vežba u jednolikosti raspoloženja i kilavljenju melodioznosti pretenciozno je nazivana slobodna forma i doživela je preterano uvažavanje u debljem i kosmatijem obliku (David Crosby), da bi se sve to brzo izduvalo. Makar i da je koncept, to ga ne čini ništa boljim.

No već i samo pominjanje Jeffa Buckleya (To the Sea) izmamilo je za većinu Markovih tačaka aplauz jači od kurtoaznog.

Kao što postoji informativni razgovor, tako ima i informativni koncert: nešto prestareli kantautor M. E. na audiciji je nategnuto izveo šačicu svojih numera ne kao live demo, nego demo uživo. Mož’ biti da kod mlade publike i prođe, samo se onda pitam da l’ smo i mi pre, recimo, četvrt veka tako lako nasedali svemu što naiđe.

Jeste, star si kad primetiš da se takve stvari u povećim razmacima već treći put ponavljaju i kad više ne zavidiš mlađima na novootkrivenim igračkicama. Ko te terao da – primerice, samo za Slobina vakta – po beogradskim rupa-klubovima uletiš u solo-akustične nastupe tipova kao Eugene Chadbourne (ex-Camper Van Beethoven), Grant Hart (ex-Husker Du), Steve Wynn (ex-Dream Syndicate). Pa sad možeš mirno da tvrdiš kako je ovo Eitzelovo bila obična tezga?

Molim?! Jok, i nije! Znam, zezao se, bio pijan. A-ha, ko što je i Zvezda bila bolja, a Lacio samo imao sreće.

Uostalom, tih dana i Noć reklamoždera se, nažalost, pretvorila u tezgu. Valjda još nije kasno da im svima kažemo kako baš tol’ka provincija ipak nismo.