Neka koštunice i mihajlovi padaju s neba, marim ja, samo neka počne i neka Bude! I Patti je bila, ta čudesna pesnikinja u telu zaigrane devojčice od šest i po banki
Četvrtak, 9. jul
Dragi dnevniče,
Arctic Monkeys
„Severtrans“ krcat klincima probušenih ušiju i noseva, ponekim sredovečnim simpatizerom i nekolicinom zbunjenih tetaka s najhladnijim zamislivim trajnama, a koje su uletele u bus ne sluteći zla, pa se sad blago panično osvrću oko sebe pitajući se hoće li bezbedno stići do svojih crvenki, sivaca i ostalih kljajićeva ovako okružene drogerašima lakomim na njihove pare, a možda čak i manijacima lakomim na njihovu čednost, iskrada se sa Beogradske autobuske stanice (BAS) nekako previše metiljavo i karakušljivo, gaseći se na svaka dva-tri metra, da bi neopozivo izdahnuo pre nego što smo došli do obližnjeg hotela Bristol. Vozač objavljuje da je to sve od njega za danas, okolo nastaje loše suzdržana pometnja, samo sam ja ‘ladan ko špricer & opasno tih, jer koristim svoje golemo autobusko iskustvo. Severtrans ima mnogo polazaka, zato sigurno imaju drugi autobus na parkiralištu, umirujem svoju saputnicu. I vaistinu, koliko za tri-četiri minuta, evo zamene, potrpavamo se u nova kola i krećemo put Ujvideka, koji nas u predvečerje dočekuje već pristojno egzitiran. Sledi rutina: brzinsko bacanje kofera u stan, odlazak po akreditaciju i neizostavan slučajni susret sa Željkom Bodrožićem: iz nekog razloga, on svake godine mora biti prva poznata osoba koju viđamo pred kapijama Exita ili unutar njih. Tako je i sada – dakle, sve je u redu, na pravom smo mestu… Nazad u grad na večeru s prijateljima, koja se oduži taman toliko da stignemo na Arctic Monkeys; žalim što propuštam Repetitor na Fjužn bini – tjah, stalno mi izmiču! – ali šta da se radi, blagoutrobije pobeđuje, kako to već i dolikuje jednom sredovečnom prdonji. A Arctic Monkeys? Paranormalan fenomen: delovali su mi kao zanimljiv bendić, ništa epohalno, ali ipak, s pažnjom sam slušao njihovu diskografiju, samo, ono što smo videli na Tvrđavi nije ništa doli traljavo odnjanjana tezga, spora, beskrvna, blazirana, nikakva. Okrećem se prijatelju, koji je njihov fan, da proverim utiske, mislim, možda ih ja naprosto ne volim dovoljno? Jok, bre, ovo je užas, kaže, poražen i zgromljen. (P. S. Te večeri su ama baš svi s kojima sam razgovarao rekli da su se smorili; sutradan ću na svim medijima čuti i čitati da je koncert bio sjajan. A možda su, ko zna, za kritičare održali drugi koncert?)
Vraćam se na Fjužn, već pristojno opivljen, u nadi da će me Majke vratiti u život. Majka je ipak majka, čak i kad je u množini, kad je bradata i ustondirana, i kad je iz Vinkovaca… I eto, Bare i ekipa ne izneveravaju: oni sviraju kao zmajevi, a Goran B. (jok Bregović) možda baš i ne zna onako baš stvarno da peva, ali ko mari: on je Pesnik, i time je rečeno sve. Bare, jakako, uglavnom trtlja i frflja nevezane gluposti u pauzama, ali ništa zato, jedne su Majke, likovima kao Bare ili Cane dozvoljeno je sve i više od toga, oni su ona fantastična vatra koja te kad prigusti leči od svega, pa i od blaziranih preizvikanih klinaca sa fensi frizuricama i arktički hladnim koncertima… Sedamdeset i pet minuta čistog panonskog antistrejt bluza, spakovanog u šarenu pilulu-lilulu Stoodstotne Energije. Dakle: Iz sve snage! A utom će i jutro, uvek drago, novosadsko: klaj-klaj niz poslednje izdanke Fruške, utrp u bus, pivozaštitni burek umesto brufena, pa spavanjac uz idilični cvrkut kamiona i autobusa na Bulevaru oslobođenja. Ležemo u sedam, uz srdačno dobro jutro radnom narodu Vojvodine.
Petak, 10. jul
Već u devet bude nas vodoinstalateri, ko mi je kriv kad mesecima razvlačim neophodnu popravku u stanu, kako god, pauza između Juče i Danas stisla se u dva sata, lomatam se s Vodolijama dobar deo dana, a popodne bazamo gradom ne bismo li se održali budnima. U Zmaj Jovinoj srećemo S-a iz V. Otkud ti ovde? Evo, došao sam na Exit, ali samo na dnevnu varijantu: ne idem uveče na Tvrđavu, kaže on. Zgledamo se: to samo njemu može da padne na um – dnevna, strogo gradska smena Exita!? Posle ćemo ga se prisećati kao neobično mudrog čoveka kad god nas zabole staračke noge, ili doživimo kakvo drugo iritantno inkomodavanje.
U šest se nalazimo sa Svetlanom L. i pratećom ekipom, tu je i Laslo Vegel, idemo Gore da na Agora stejdžu održimo sada već tradicionalnu eksitovsku promociju „Peščanika“. Uvek se zapitam ima li to uopšte nekog smisla: to je, dođavola, muzički festival, kome treba naše depresivno umovanje o „društvenoj stvarnosti“? Ipak, i ove godine Agora je pristojno popunjena; mi sebe uopšte ne čujemo od okolne muzičke i paramuzičke buke, ali ljudi nas čuju, i slušaju nas.
Kafe-pauza u intimnom, prijateljskom okruženju tvrđavskog ateljea kod Kimija i Goce jedan je od neizostavnih eksitovskih rituala, jedan od dragih začina koji čine da naš privatni Exit nikada ne bude puka industrija, nego smisleno vreme provedeno sa dragim ljudima. A njih je puno svugde naokolo, bezbroj novosadskih i beogradskih prijatelja i poznanika koji izniču iz najneočekivanijih pravaca, ali i mnogo nepoznatih, koji bi da se rukuju, da nešto pitaju, da se slikaju. Strahujem već da razni fejsbuci ne osvanu puni mojih umornih bradatih portreta… Kažem posle nekome: da je Exit država, mogao bih da se kandidujem za predsednika. Uh, sva sreća da nije.
Snage i volje preostalo je za Manic Street Preachers. Koliko puta su MSP stariji od onih bezvoljnih arktičkih majmunčića? Dva? Tri? Megjutoa, velški čilci ne samo da veruju u to što rade, nego im je stalo i do toga da svaki i poslednji prokleti pojedinac u publici poveruje u to isto, i u tu svrhu učiniće šta god treba. A učinili su ono najbolje: besprekorno pošten koncert, nepretenciozno složen kao presek karijere, kako i dolikuje bendu koji prvi put dolazi u ove krajeve. O tome da James Dean Bradfield može da otpeva i telefonski imenik Geteborga, a da to zvuči kao najtoplija invazija emocija na vaše srce, da se i ne govori. Možete mi verovati na reč, jer inače nisam njihov fan. Ili možda: nisam bio njihov fan?!
Bajdvej, kažu da je ultrametalni Korn posle razvalio, da je isporučio jednu od najexplozivnijih svirki na Tvrđavi ikada. Verujem na reč.
Subota, 11. jul
Pati Smit
Voda je sada OK, ali zato nema interneta u stanu. Gle, ipak ga ima?! Lapa-topa hvata neku wireless mrežu, udrndavam „iz ležećki“ – kako inače nikada ne radim, ja sam ipak čika starog kova – kolumnu za komšijski Dnevnik, pa jurimo na neizostavni ručak na SPENS kod jedne blond frajle, pa na kafu kod Želimira i Sare, pa onda trk gore, na Jebeno Glavni Događaj Exita Ne Verujte Ništa Nikome Ko Vam Kaže Drugačije: Patti Smith, najveća poetesa rokenrola, i jedna od najznačajnijih ličnosti istog (a i šire), ukazuje nam se lično, napokon! Jošte je dan, preglomazni stejdž-mejdž (izraz jednog besnog dežurnog policajca sa ranih Exita, po svedočenju Ž. B.-a) privukao je možda tek pet hiljada Posvećenih, ali sve je to nevažno. Neka i koštunice i mihajlovi padaju s neba, marim ja, samo neka Počne i neka Bude! I Patti je bila, ta čudesna pesnikinja u telu zaigrane devojčice od šest i po banki, pa još i lično Tom Verlen s njom; i bilo je što mora biti, i Bossov čarobni poklon Because the Night, i Gloria, i People Have the Power, i Rock’n’roll Nigger, i još je mnogo sve te više nego žive istorije stalo u tih predivnih, ekstatičnih šezdesetak minuta, a izvođenje Dancing Barefoot bilo je čista epifanija, metafizičko koliko i fizičko iskustvo – sav sam se bio naježio. Rokenrol je dokaz da ima Boga. Ne, rokenrol je dokaz da nema Boga. Ne, rokenrol je dokaz da je svejedno. Patti Smith je dokaz da ništa drugo u životu nije svejedno, ako živiš uistinu i Vaistinu. Amin i Amen.
Sva sreća da nisam muzički kritičar ili takvo šta, pa sam mogao sebi da dam voljno, i da preskočim Kraftwerk. Nije da imam nešto protiv androida, vanzemaljaca i drugih manjinskih kultura, ali dođavola, ne posle Patti! Temeljito oporavljen uz hmeljne napitke, vratio sam se za nastup Mobyja: onaj hipertalentovani eklektik nikada neće biti nekakav moj intimni favorit, ali ne možeš ne odati priznanje čoveku koji se ovako suvereno, a opet nepretenciozno kreće kroz prašumu popa u najširem smislu reči, i uzima odatle sve što mu je potrebno, pa to rasklapa i iznova sklapa na posve jedinstven način. Pošto je Patti S. izvan konkurencije, onda je baš Moby imao najzreliji i najkompletniji nastup na ovogodišnjem Exitu, ako mene pitate (a drugo vam ne preostaje).
Nedelja, 12. jul
Madness
Madness, they call it Madness! Davno beše sve to, two-tone, oni smešni šemširići i crno-bela obleka, učini ti se da to danas možda neće da pije vode, bar ne uživo, pribojiš se da se sve ne svede na mamuzanje nostalgije, ali dođavola, koja nostalgija, oko nas su većinom klinci od osamnaest, dvadeset, dvadeset i pet godina, i svi su u ska-ekstazi ili na dobrom putu ka njoj! Night Boat to Cairo provozao nas je uz i niz Nil (đe „živi krokodil“) i još koekude, i bilo je sjajno, i zabavno, i ska-kutavo, i plesno, a nimalo plesnjivo, i pametno, i moćno… Jasno je da neke nove stvari od Madness nikada neće biti ni prineti onima iz ranih osamdesetih – kao što ni, recimo, obnovljeni Gang of Four ne moraju da de trude da idu mnogo dalje od prva dva albuma – ali Madness su previše dobri i previše Veliki Mali Bend da bi bilo ko normalan to shvatio kao nekakvu polupenzionersku tezgu. Čak štaviše! Što bi rekli njihovi saborci The Specials: „Enjoy Yourself, It’s Later Than You Think“!
The Prodigy su zatvorili glavni program glavne bine, zato što je baš njihov koncert od pre dve godine proglašen najboljim u nekakvoj anketi. Pa dobro, sve je to lepo, ali mene su srce i sve ostalo vukli ka Fjužnu gde su u isto vreme (pozdrav onome ko je to smislio, uz pesmu Drop Dead Fred!) nastupali The Buzzcocks. Alav i neodlučan kakav jesam, ipak ostajem na prve dve pesme The Prodigy, sve čekajući da se dovoljno smorim, a onda hitam kroz monumentalnu gužvu i stižem na Buzzcocks tek negde na polovini koncerta, grom & kakao! Pa ipak, ipak, svaki sekund tih nepunih četrdesetak minuta koje sam ulovio bio je vredan ne hodanja nego puzanja preko cele Tvrđave uzduž i popreko! Sedokosa gospoda sa pivskim trbusima slabo podsećaju na one ostrvske klince koji su poznih sedamdesetih ispaljivali svoje ljubavno-ironične teenage angst refrene, ali sve ostalo je tu: brzo, snažno, pitko bez plitkoće, trominutna streetwise filozofija u najboljem izdanju. Kako sam srećan što sam tu i što su tu! Gledaj, kako su srećni ovi ljudi oko mene – od njihovih ispisnika pa do puste maloletničadije! Uzgred, O. se kune da su The Prodigy do kraja bili odlični, a ja joj sve verujem. Mada znam da nisam pogrešio, osim u jednom: što nisam bio na Buzzcocks od početka. Ali, tako vam je to s festivalima.
Još malo muvanja okolo, nova okrepa kod K. i G. pa na drugu jutarnju „trojku“ koja nas vozi kući. A sutra predveče, kad se ispavamo, našetamo i najedemo, piči nazad u stvarnost, u beogradsku sekciju života. Za njima gore ostaju tone ambalaže i nepotrošeni bladi tokeni (nama su ostala tri), za nama dole, u gradu, ostaju paraporodične svađe i ostavinske rasprave oko Exita i NS art scene, i tako to, sve same žanr-scene iz života u Srbiji… A Patti je posle otišla u Zagreb, gde je na njenom koncertu viđen i Arsen Dedić, mada već star i bolestan. Pa vi posle nešto recite!
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Ove subote ujutro počelo je rušenje još dve lepe vile na Neimaru, zidane početkom prošlog veka: u Hadži Milentijevoj 72 i 47. Predlog da Neimar postane zaštićena prostorna celina je predat još pre dve i po godine
Igraču upravo objavljene besplatne video-igre „Fantomi: Most ostaje“ je lako da se poistoveti sa njenom pričom zato što je živi i u realnosti: Savski most su napali maskirani huligani, brojni su i moćni. Igrač se protiv takve sile bori nepristajanjem, pravdom i sličnim nepobedivim vrednostima
Pozorišna godina okončana je podignutim crvenim šakama u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. I članovi Beogradske filharmonije su koncert završili porukom podrške studentima, crvenih šaka visoko u vazduhu
Poslednja premijera u 2024. je „Sveti Georgije ubiva aždahu“ Dušana Kovačevića u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, drama za koju reditelj Milan Nešković kaže da je „možda najlepše napisana melodrama na srpskom jeziku“
Na sednici koja je završena u noći između četvrtka i petka, odbornici vladajuće koalicije u Nišu izabrali su Marka Stošića, profesora fizičkog iz Doljevca, i bibliotekarku Anu Savić za v.d. direktore Narodnog muzeja i Narodnog pozorišta
Ovi praznični dani su drugačiji – ne smiruju se ni studenti, ne smiruju se ni građani. Grad u kojem se 1. novembra desila strašna tragedija još uvek je prepun adrenalina, i gneva, i nade. Kao da su praznici u drugom planu, a otpor je vidljiv na svakom koraku
Šta spaja Vučića i Jelenu Karlešu? Zašto je pevačica ispunila sve zadate elemente naprednjačke retorike? I koliko van granica Srbije moraju biti čudni i smešni višesatni monolozi koje njen predsednik drži svakog bogovetnog dana
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!