Likovni teatar

Godišnja UNESKO-va nagrada (pun naziv Nagrada za promociju umetnosti) dodeljena je ove godine za oblast scenskih umetnosti, u okviru pozorišnog festivala Baltički dom, koji je održan u prvoj polovini oktobra u Sankt Peterburgu. Cilj ove prestižne nagrade je promocija značajnih umetnika čiji rad ostvaruje neki „estetski proboj“, a koji, ipak, još nisu etablirani u svetskim okvirima. Dosledno misiji UNESKA – koja se sastoji u zaštiti i promociji svetskih kulturnih vrednosti, a ne samo evropskih ili zapadnih – odluku o nagradi doneo je jedan stvarno međunarodni žiri, s predstavnicima iz Francuske (Žorž Bani, predsednik žirija, dugogodišnji predsednik Međunarodne asocijacije pozorišnih kritičara), Rusije, Bugarske, Kanade, Meksika, Srbije i Crne Gore (odakle je potpisnik ovih redova)… O značaju nagrade rečito govori i njena finansijska strana koja iznosi 20.000 dolara.

Festival Baltički dom okuplja, u prvom redu, umetnike i trupe iz ovog regiona; međutim, s obzirom na činjenicu da je baltički region (Rusija, Litvanija, Poljska) trenutno jedan od vodećih u svetu kada je u pitanju pozorišna umetnost, onda ovakav festivalski koncept znatno prevazilazi regionalni značaj. Ove godine bile su prikazane predstave iz Norveške, Rusije, Litvanije, Ukrajine i Bugarske; mnogi od njihovih autora poznati su i publici Bitefa (Ginkas, Morfov, Moguči, Nekrošijus, Koršunovas, Žoldak)… Posle lako donete odluke da se u razmatranje ne uzmu predstave Ginkasa i Nekrošijusa, jer je reč o uveliko etabliranim umetnicima, ni nastavak našeg rada nije bio mnogo težak: pošto smo odlučili da ne želimo da dodeljujemo nekakvog Oskara za najbolju predstavu, već da podržimo provokativan, polemičan i prevratnički pozorišni izraz, naš izbor je, bez velikih dilema, bio ukrajinski reditelj Andrej Žoldak, koji se u Sankt Peterburgu predstavio s dva ostvarenja.

Dodeljujući mu ovu nagradu, imali smo, u prvom redu, u vidu predstavu Mesec ljubavi, vrlo slobodnu adaptaciju poznate drame Mesec dana na selu Ivana Turgenjeva. I zaista, od izvornog teksta ovde su ostali samo kratki, adaptirani i preraspoređeni pasaži, verbalni fleševi koji su se često svodili na samo nekoliko rečenica u okviru jedne scenske slike. Spominjanje pojma „scenske slike“ najdirektnije nam ukazuje na glavnu odliku teatarske poetike koju Žoldak razvija u predstavi Mesec ljubavi: naime, ceo ovaj projekat svodi sa na niz tabloa, živih slika, koje nisu povezane nikakvom dramaturškom linijom. Naprotiv, autonomnost pojedinačnih slika jasno je naglašena time što su one međusobno oštro razdvojene zatamnjenima i otamnjenima.

Specifičnost Žoldakovog pristupa sastoji se u tome što se njegov rad razlikuje od nekih drugih oblika vizuelnog pozorišta. Ukrajinski reditelj razvija percepciju primereniju likovnim, nego scenskim umetnostima: osim spomenutog raskadriravanja putem svetla, druga tekovina štafelajskog slikarstva u njegovom radu sastoji se u dvodimenzionalnosti scenskih slika, u činjenici da se veoma retko koristi dubina pozornice u kompoziciji ovih prizora. Tako publika zaista stiče utisak da se nalazi na izložbi slika, a ne na pozorišnoj predstavi. U prilog ovoj tezi može da se navede podatak da su često aplauz na otvorenoj sceni dobijale neke veoma kratke slike – od jedva nekoliko minuta – u kojima nije bilo ni dramske radnje ni teksta, tako da su gledaoci očigledno reagovali samo na njihov likovni aspekt.

Neku vezu između scenskih slika ostvarivao je upravo taj „likovni aspekt“, jer su sve one bile stilski (likovno) usklađene: dominirala je crno-bela paleta, minimalistički izraz i neki veoma neobični prostorni odnosi koji su asocirali na nadrealističko slikarstvo (ljudske figure su neretko visile u vazduhu ili su bile okrenute naopačke). Ovakav likovni sadržaj, u kombinaciji s brižljivo biranom muzikom i stilizovanim glumačkim rešenjima, stvarao je različite emocionalne efekte, u širokom rasponu od veselosti i ironije do tuge i melanholije.

Specifična percepcija/recepcija bila je uslovljena i spomenutim nedostatkom bilo kakvog dramaturškog razvoja: pažnja publike, dakle, nije mogla da bude usmerena na rasplet radnje, na misaonu poentu koja će doći na kraju, tako da ste mogli u pojedinim trenucima potpuno da se isključite, a zatim ponovo „uđete“ u predstavu a da pri tome ništa ne izgubite. To je ona recepcija koja je karakteristična za praćenje latinoameričkih sapunica: može da se preskoči nekoliko epizoda, a da se time ništa ne propusti (predstava traje četiri sata sa čak tri pauze). Ipak, iako se ovaj namerni izostanak dramskog razvoja može pravdati na različite načine – ubedljiviji i primereniji argument od latinoameričkih sapunica pružaju rani radovi Boba Vilsona – ostaje, ipak, činjenica da je opšta struktura predstave prilično proizvoljna: ona je mogla da traje pola sata, četiri sata ili sedam sati. To bi, ujedno, bila jedna od ređih ozbiljnijih slabosti Žoldakovog autorskog koncepta.

Iako se rad Andreja Žoldaka potpuno uklapa u propozicije UNESKO-ve Nagrade za promociju umetnosti, ipak je reč o umetniku koji je sve poznatiji u Evropi: učestvovao je na nekim značajnim međunarodnim festivalima, a i Frank Kastorf ga je pozvao da radi u pozorištu Folksbine u Berlinu. Zato smo odlučili da specijalnim priznanjem izdvojimo još jednog umetnika, nekog ko bi, bar u internacionalnom kontekstu, bio „otkriće“; opet je bez mnogo dilema izbor pao na ruskog autora koji se potpisuje pseudonimom Klim, a čiji rad, zbog velike radikalnosti, nije u potpunosti priznat ni u Rusiji. Njegova predstava Zašto ljudi ne lete predstavlja drastičnu dekonstrukciju poznate drame Ostrovskog Oluja u kojoj su izmešani različiti vremenski planovi (cela predstava je kao neka rekonstrukcija „Katarininog slučaja“, koji je rezultirao njenim samoubistvom), dok je realistički prosede drame zamenjen, uz pomoć izuzetno rafinirane glume i odgovarajućih prizora, scenskim izrazom koji podseća na simbolističko pozorište jednog Meterlinka.

I glavna nagrada i specijalno priznanje otišli su u ruke najsmelijim umetnicima predstavljenim na festivalu Baltički dom. Čini mi se da taj podatak ima poseban značaj jer pokazuje da je i u savremenom, orvelovski kodiranom svetu, još uvek moguće da i etablirane institucije kao što je UNESKO naprave oštar prodor, te prepoznaju i nagrade one vrednosti koji se nalaze po strani u odnosu na bilo kakav mejnstrim.