Od svoje sam majke nasledio sklonost ka pripovedačkoj mešavini fakata i legende, a od svog oca patetiku i ironiju. Za moj odnos prema književnosti nije bez značaja činjenica da je moj otac bio pisac međunarodnog reda vožnje: to je čitavo kosmopolitsko i književno nasleđe.
Moja je majka čitala romane do svoje dvadesete godine, kada je shvatila, ne bez žaljenja, da su romani „izmišljotina“ i odbacila ih jednom zauvek. Ta njena averzija prema „pustim izmišljotinama“ prisutna je latentno i u meni.
(Danilo Kiš)
Danilo Kiš danas i ovde je… kraj ove rečenice ne zavisi od njega, Kiša – on je uradio sve što je bilo do njega, i to na najbolji mogući način – nego od onoga ko na Kiša, štono reći, referiše. Pa tako Kiš može biti i dragocena referenca u stvaranju sopstvene umetnosti, a na tragu jednog senzibiliteta koji će još jako, jako dugo biti nemoguće zaobilaziti na ovim prostorima i jezicima (i daleko šire od toga), a može biti i doping-sredstvo za poštapanje sopstvenog mediokritetstva, u uzaludnom naporu ka transcendiranju narečenog. Prvih je slučajeva možda dovoljno, drugih svakako previše. Utoliko danas ima nečega pojačano rizičnog u „laćanju“ za Kišov lik i delo, pa još u drugom mediju, pozorišnom, ako su ti ne samo ambicije nego i sposobnosti dalje i bolje od odlikaškog, akademičeskog prežvakavanja opusa i života koji se samim sobom tako zadivljujuće odupiru uvek prisutnoj opasnosti da postanu još jedno mrtvosano, profesorijalno Opšte Mesto.
Nekoliko sati pre nego što ću na maloj sceni Crnogorskog narodnog pozorišta (od kojeg upravnik Janko Ljumović strpljivo i znalački gradi „regionalno“ sve referentniju kuću) pogledati njenu predstavu Post Scriptum, Varja Đukić mi priča kako joj postavljanje nekog „pravog“ dramskog dela na scenu nije baš izazovno i slabo je zanima, kako je mnogo više inspiriše transponovanje proznog izraza u teatarski medijum. Pa dobro, izazov svakako jeste, ali neretko je i utočište svakojakog pozorišnog bofla, dumam ja ispijajući ono što u Podgorici iz nekog razloga nazivaju „dojč“ kafa…
Pozorišna režija je, naravno, jedan častan zanat, a za taj se zanat Varja Đ. nije spremala, nego za onaj glumački. Valjda je zato „zanat“ i ne zanima u onom konvencionalnom značenju reči, sa svojim konvencionalnim – nije da je to išta po sebi loše! – problemima scenskog „otelovljivanja“ dramskih dijaloga i situacija; ta, naradila se na tome i kao više nego vrsna pozorišna glumica, ne? Otuda ona u svojim autorskim projektima drsko ide dalje od toga, pa kako bude…
Elem, palo je i januarsko veče na Podgoricu. Sedamdeset i dva-tri pozorišna minuta Post scriptuma u potpunosti su mi razjasnila smislenost Varjinih reči, jer onaj ovde mali Kiš („kiš“ na mađarskom i jeste „malo“), Kiš-dete sa podgoričke scene nije medijum uz čiju će nevoljnu pomoć Varja Đukić kao rediteljka i adaptatorka Kišove proze i Božo Koprivica kao dramaturg, bilo kome (ponajmanje sebi) dizati spomenik, jer da im je do toga valjda bi se pre mašili za kanonizovanog „velikog Kiša“ (takoreći – Nađa…), nego je taj vaspitno zapušteni dečak sa južnougarske puste zapravo (dakako, genijalnošću potonjeg odraslog pisca posredovan) posvećeni narator jedne zastrašujuće, a nežne priče o detinjstvu kojem nije bilo dato da se dogodi i odvije, u jednom ljudskom svetu koji je bio osuđen na propast i istrebljenje, iz „razloga“ koje je zapravo nemoguće ozbiljno razmatrati, jer bi im svako razmatranje pružilo privid makar i potencijalne, makar možebitne legitimnosti. Andi Sam je, dakle, pripovedač jedne blistave i strašne priče, da, svakako, i o ratu, o mržnji, o Holokaustu… Ali ponajpre o Eduardu Samu kao onoj zauvek odsutnoj fokusnoj tački (nemoguće, nedosegljive, izmičuće… takoreći razdražujuće) identifikacije i neprevazilazive – osim možda baš kroz njeno opsesivno ispisivanje – fascinacije. Nije to tek „banalni“, u neku ruku nedorealizovani odnos otac-sin; ne, to je ponajviše priča o Fatumu koji se pojavljuje u demonskom obličju drugog čoveka, a koji nam nasilno i „neprirodno“ oduzima ono što nam je najbliskije i najmilije – i to pre nego što bismo uopšte mogli prirodno da ga „prerastemo“.
A sve to Đukić i Koprivica postižu do „tmastosti“ snažnom, a posve delikatnom scenskom prisutnošću Varje u ulozi majke, plesača Miloša Marijana kao oca, to jest Eduarda Sama, i grupe izvanrednih klinaca na čelu sa Miloradom Radovićem. I to u maniru koji nije štrebersko „postdramski“ nego je nekako paralelno dramski, ako se može tako reći. Uz to, ne pamtim kada sam se na ovdašnjim scenama susreo sa ovako promišljenom i pametnom upotrebom audio materijala, a nije baš ni da sam se mnogo nagledao ovakve scenske poetičnosti, pri tome posve odmerene i nimalo kaćiperne, strogo posvećene osnovnom toku predstave, to jest jednoj posveti Kišu koja će biti i apsolutno „kišovska“ i nimalo epigonska istovremeno. Kako to? Lepo, idite pa gledajte! Samo pripazite, ‘oće i naglo da skoči pritisak od ovolike koncentracije nimalo egzibicionističkog pozorišnog umeća i zapravo autentično skromne posvećenosti jednom Piscu! Predstava izvan i iznad šablona, lepi incident koji bi morao da odjekne daleko izvan matične mu kuće, ako još iko za bilo šta mari, i ako nas nije sve prekrila Sveta Ravnodušnost.
