Lažni filmski žurnal

Scenograf tog preduzeća, Žorž Dimenil, u svojim sećanjima, zapisao je zanimljiv detalj: prvi novinski izveštaji objavili su da su Kralj i Kraljica bili samo ranjeni u prostorijama Dvora, a zatim izbačeni kroz prozor u dvorsku baštu gde ih je sačekala i ubila grupa zaverenika. Tako je i snimljena prva verzija filma koja je odmah prikazivana u pariskim bioskopima, da bi posle dan-dva bila zamenjena drugom, presnimljenom na osnovu tačnijih novinskih izveštaja.

Tačno pre sto godina, u noći 11. juna 1903. godine (29. maja po starom, julijanskom kalendaru) grupa oficira zavernika nasilno je prodrla u Konak (Dvor) sa ciljem da ubije tadašnjeg kralja Srbije Aleksandra Obrenovića i kraljicu Dragu (Mašin) i dovede na presto dinastiju Karađorđević. Događaji tokom te noći imali su dramatičan karakter: zaverenici su ubili nekoliko kralju vernih stražara i oficira, a potom su više puta pretresli celu zgradu Dvora, ali nisu mogli da nađu kraljevski par koji je bio sakriven kraj spavaće sobe u budoaru čija su vrata bila gotovo neprimetna. Tek pred zoru, skoro slučajno, pronađen je ulaz u tu prostoriju – zaverenici su pozvali kralja da izađe i kada je ovaj otvorio vrata, desetak prisutnih zaverenika ispraznilo je svoje revolvere ubivši na licu mesta i kralja Aleksandra i kraljicu Dragu koja je bila uz njega. Njihova mrtva i obnažena tela su zatim izbacili kroz prozor u dvorski park.

Ovaj krvavi događaj šokirao je ceo svet: pre svega činjenica da je jedan krunisani vladar ubijen od strane njemu zakletih oficira a, zatim i način na koji je prevrat izveden života su lišeni kraljevski par i mnogi oficiri i političari. S druge strane bilo je i onih koji su podržavali smenu na srpskom prestolu smatrajući da je atentat samo razumljiva posledica katastrofalne politike ličnog režima kralja Aleksandra Obrenovića.

Tadašnji najveći svetski filmski producent Šarl Pate (Charles Pathé) je, poput mnogih dugih proizvođača filmova, snimao takozvane lažne filmske žurnale (actualité truqué), u stvari, kratke igrane rekonstrukcije aktuelnih događaja koje je publika prihvatala kao pravu sliku zbivanja. Tako su snimljeni i prikazivani filmovi Slike iz Burskog rata, Slike iz američko–španskog rata za Kubu, Erupcija vulkana na Martiniku i mnogi drugi. Inspiraciju za scenario producenti i autori često su nalazili u novinama, pa je tako, odmah po objavljivanju vesti o događajima u Beogradu, Šarl Pate doneo odluku da o tome snimi film. Realizaciju je poverio svome reditelju Lisienu Nongieu (Lucien Nonguet).

Film je snimljen i prikazivan pod naslovom Ubistvo srpske kraljevske porodice (Assassinat de la famille royale de Serbie), bio je dug 35 metara, odnosno njegovo prikazivanje je trajalo nešto manje od dva minuta. Nažalost, kopija ovoga filma nije sačuvana pa se sva naša znanja o njemu zasnivaju na sekundarnim izvorima – katalozima, oglasima u štampi i dve fotografije/reklamne razglednice u boji, štampane u Rumuniji (koje objavljujemo uz ovaj tekst). Identifikacija glumaca nije potpuno sigurna, ali na osnovu sačuvanih fotografija može se ipak zaključiti da je kraljicu Dragu igrala Neli Kormon (Nelly Cormon), a kralja Aleksandra Anri Etievian (Henri Etiéviant), glumci koji su se pojavljivali u više filmova „Braće Pate“.

Film je snimljen svega dan-dva posle samog događaja u ateljeu preduzeća „Braća Pate“ u Vensenu. Scenograf tog preduzeća Žorž Dimenil (Georges Dumesnil) je u svojim sećanjima zapisao zanimljiv detalj: prvi novinski izveštaji su objavili da su Kralj i Kraljica bili samo ranjeni u prostorijama Dvora, a zatim izbačeni kroz prozor u dvorsku baštu gde ih je sačekala i ubila grupa zaverenika. Tako je i snimljena prva verzija filma koja je odmah prikazivana u pariskim bioskopima, da bi posle dan-dva bila zamenjena drugom, presnimljenom na osnovu tačnijih novinskih izveštaja.

Film, nažalost, nije sačuvan, ali nam je sadržaj delimično poznat na osnovu novinskih oglasa. U riječkom „Novom listu“ (6.11.1903) dat je sledeći opis: „Prizori: Pred konakom urotni oficiri savladavaju dvorsku stražu i prodiru u dvor; savlađivanje daljih otpora kraljeve tjelesne garde i kraljevih ađutanata; urotni oficiri kralju Aleksandru podnašaju akt odstupa sa priestola, kralj Aleksandar sa jednim revolverskim metkom ubija jednog oficira urotnika; kraljica Draga uleće u odaju te moli oficire za milost; razjareni urotnici ubijaju kralja i kraljicu; Urotnici bacaju kralja i kraljicu kroz prozor u dvorsku bašću; posljednji znaci života kralja Aleksandra itd…“ Ovaj se opis podudara sa sačuvanim fotografijama iz filma. Zanimljivo je da film na neki način pravda zaverenike: oni su, prema filmu, civilizovano ponudili kralju abdikaciju na potpis, on je prvi potegao pištolj i ubio jednog oficira, pa je sasvim logično da su ostali pucali i ubili njega i kraljicu Dragu. Da li se iza ovog „onduliranja istorije“ krije francuska naklonost prema Karađorđevićima?

Film je doživeo veliki uspeh i prikazivan je u skoro svim evropskim zemljama osim, naravno, u Srbiji, gde je bio zabranjen. Šest godina kasnije, 1909, „Pate“ je snimio rimejk istoga filma koji je prikazivan pod naslovom Beogradska tragedija (La Tragédie de Belgrade); scenario je napisao renomirani francuski dramski pisac Anri Bataj (Henri Bataille), reditelj nije poznat, a glavne uloge su tumačili Šarlota Barbie (Charlotte Barbier) prvakinja pozorišta „Sara Bernar“ i Leon Arvel (Léon Arvel) iz pozorišta „Žimnaz“. Nova verzija filma imala je 255 metara (15 minuta projekcije) i prikazivana je po mnogim evropskim zemljama, ali nikada u Srbiji. Bez obzira na veliki umetnički renome scenariste i glumaca, ovaj igrani film je imao daleko manje uspeha negoli „lažni filmski žurnal“ iz 1903. godine.