Lakoća osude, težina greha

Čuveni engleski pisac fantastike Nil Gejmen suočava se ovih dana s nizom optužbi za seksualno zlostavljanje nakon što ga je osam žena optužilo u članku pod naslovom “Nema sigurne reči” koji je objavljen u listu “New York Magazine”. One iznose užasna iskustva s autorom Američkih bogova i Nordijske mitologije, optužujući ga za seksualno zlostavljanje, prisilu i nasilje. Jedna od njih je Skarlet Pavlovič, koja je radila kao dadilja za Gejmena i njegovu bivšu suprugu, muzičarku Amandu Palmer. Pisac je naknadno negirao sve optužbe, navodeći da nikada nije učestvovao u seksualnim aktivnostima bez pristanka.

Ovo je bio povod da se pozabavimo temom koja je uvek aktuelna: da li bi trebalo razdvojiti lik i delo umetnika. Koliko god se pravili da smo pravedni i neutralni, svi mi imamo u svom privatnom svetu neke velike glumce, slikare, pisce ili reditelje čija dela ne želimo da konzumiramo zbog nekog njihovog stava ili nepočinstva. Tema je pipava i zbog toga što su stvari dosta drugačije od slučaja do slučaja, od čoveka do čoveka.

Jedna prijateljica mi je nedavno rekla: “Nisam htela da idem u pozorište da gledam Branislava Lečića, a nije mi problem da gledam Gorana Jevtića. Nemam argumente da to objasnim”. Ova iskrena opaska ilustruje koliko je tema razdvajanja umetnika od dela složena i zavisi od naših ličnih osećaja i granica.

Marko Dražić, jedan od urednika Njuz Neta, kaže za “Vreme” da ako bismo konzumirali samo onu umetnost čiji su autori bili divni, bezgrešni ljudi, sebe bismo uskratili za mnoga remek-dela. “Nedavno sam na Malti gledao Karavađove slike i setio se da je on boravio u toj zemlji jer je bio u bekstvu zbog ubistva. Da li onda treba da me grize savest što mislim da je jedan od najvećih slikara ikad? Zbog svega ovoga je, makar u teoriji, važno da probamo da razdvojimo umetnikov lik i delo.”

“Ovo nije uvek lako”, dodaje on. “Svako od nas tu pravi neke kompomise, često ispadamo i licemerni jer nemamo iste aršine za sve. Imam utisak da ćemo lakše oprostiti nekom umetniku koga volimo, dok ćemo onom prema kome imamo drugačija osećanja ovo uzeti kao dodatno zlo. Kada je reč o ovoj veoma kompleksnoj temi, uvek se setim svog susreta sa piscem Filipom Davidom od pre nekoliko godina. Pitao sam ga da li, uprkos svemu, može da čita Knuta Hamsuna i on se samo osmehnuo i rekao: “Hamsun je suviše veliki pisac da bih mogao sebi da dozvolim da ga ne čitam”, zaključuje Dražić.

Kada pričamo o umetnicima koji su zgrešili i oko kojih se decenijama lome koplja da li njihova dela treba konzumirati, najčešće se iz istorije pominju oni koji su podržavali Adolfa Hitlera i fašizam. Među njima su najpoznatiji Luj-Ferdinand Selin, pisac Putovanja nakraj noći, čuveni Knut Hamsun, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, pesnik Ezra Paund koji je podržavao Musolinija, ili cenjena rediteljka Leni Rifenštal, bliska Hitlerova poznanica, koja je snimala nacističke propagandne filmove, među kojima je najpoznatiji Trijumf volje.

U posleratnom dobu slučaj poljsko-francuskog reditelja Romana Polanskog je pokrenuo nešto što će u današnje vreme postati sastavni deo “woke” kulture. Godine 1977. uhapšen je i optužen za drogiranje i silovanje 13-godišnje devojčice. Polanski je pobegao u Pariz nakon što je saznao da sudija planira da mu izrekne zatvorsku kaznu. On je i danas jedan od najboljih svetskih reditelja, ali i dalje postoji mnogo ljudi koji nisu spremni da mu oproste ružnu prošlost.

foto: promo

U savremenom dobu, društveni mediji i “woke” kultura dodatno su pojačali debatu o razdvajanju lika i dela umetnika. Jedan od najpoznatijih slučajeva je glumac Kevin Spejsi. Nakon optužbi za seksualno uznemiravanje više muškaraca, uključujući mlađe kolege, njegova karijera je praktično uništena. Spejsi je izbačen iz serije Kuća od karata u kojoj je bio ključni lik, a čak su i scene koje je snimio za film Cena života Ridlija Skota ponovo snimljene s drugim glumcem. Iako je sud kasnije odbacio neke od optužbi, naneta je nepopravljiva šteta njegovom ugledu i karijeri.

Sličan slučaj desio se i sa Majklom Džeksonom, “kraljem popa”, koji se suočavao s optužbama za pedofiliju i seksualno zlostavljanje dece. Dokumentarni film Leaving Neverland iz 2019. godine ponovo je podigao prašinu oko tih optužbi podelivši publiku na one koji ga brane kao žrtvu i one koji su ga zauvek “otkazali”. Ipak, njegova muzika ostaje globalno popularna, što pokazuje koliko je teško potpuno “ugasiti” umetnika ovog kalibra, čak i u doba snažnih moralnih osuda.

foto: georges biard

Reditelj Vudi Alen, jedan od najcenjenijih autora 20. veka, već decenijama je pod lupom javnosti zbog optužbi za zlostavljanje koje je iznela njegova usvojena ćerka Dilan Farou. Iako nikada nije osuđen, Alen je postao persona non grata u Holivudu. Njegovi poslednji filmovi jedva nalaze distributere, a neki od njegovih bivših saradnika, poput glumice Grete Gervig i glumca Kolina Firta, javno su se ogradili od njega.

Lidija Vasiljević, psihoterapeutkinja i feministkinja, kaže za naš list da je razdvajanje umetnika od njegovog privatnog “ja”, veoma kompleksno pitanje i zahteva bavljenje na različitim nivoima. “To je veoma aktuelna tema u poslednje vreme zbog mnoštva optužbi za seksualno uznemiravanje, zloupotrebe položaja, napastvovanje i silovanje. Inače, ovo vreme odlikuje izražena radikalnost “odsecanja” dojučerašnjih zvezda od njihovih osnovnih uporišta – javne sfere, što je jedan nivo kazne koja nastaje apriori i ekvivalentna je srednjovekovnom progonu optuženih izvan zidina grada. Da li su zaista krivi ili ne, često pada u drugi plan, a i ako se ustanovi da nisu krivi, šteta je već učinjena, od koje se mnogi teško oporave. Većina nas želi da zlostavljači i silovatelji budu kažnjeni. Želimo li da i dalje gledamo njihove filmove, čitamo knjige, slušamo njihovu muziku? Zavisi. Pogotovo od našeg odnosa prema pravdi, etici, ali i veri u mogućnost postojanja dobrog umetnika sa lošim ili problematičnim karakterom. Umetnost nam daje mogućnost da dešifrujemo svet, kao i sebe na nekim drugačijim i dubljim nivoima. U periodu stalnog zauzimanja strana, moramo li to da uradimo svaki put, često iz straha od odbacivanja nas samih iz nekih društvenih grupa? Mislim da ne moramo Ili bar ne moramo odmah i brzo dok ne promislimo i ne osetimo momenat i način na koji to treba da učinimo. Naravno da nije lako, ali ništa lako nam nije ni obećano. Zato se stalno pitajmo i preispitujmo. Pečat ovog vremena je pre svega ostrašćenost i medijski linč, od koga se hrani zavisnost publike”, upozorava Lidija Vasiljević.

Kada je u pitanju naša zemlja, neke od cenjenih umetnika koji su došli na udar javnosti povodom optužbi zbog seksualnih aktivnosti bez pristanka već smo spomenuli na početku teksta. Međutim, zanimljivi su slučajevi ljudi koji su zbog svojih problematičnih uverenja izgubili dosta publike. Izdvojićemo ovog puta pisca Momu Kapora i Boru Đorđevića, frontmena grupe Riblja čorba. Obojica su tokom 70-ih i 80-ih godina u celoj bivšoj Jugoslaviji uživali veliku popularnost. Ali stvari su se drastično promenile kada je izbio poslednji građanski rat jer su obojica učestvovali u negovanju nacionalizma i šovinizma do krajnjih granica. Mnogi ljudi koji su nekada obožavali duh Kaporovih romana jednostavno ga više ne čitaju, a brojni nekadašnji Borini fanovi nemaju želju da ponovo puste neku njegovu pesmu. Njih dvojica su dobar primer umetnika kod kojih je jako teško razdvojiti lik od dela, ali to ne znači i da je nemoguće.

Miljenko Jergović, poznati hrvatski i regionalni pisac, u razgovoru za “Vreme” donosi neočekivanu dimenziju koja proširuje temu izvan umetnosti na širu društvenu hipokriziju: “Mislim da je cinično baviti se takvim pitanjima samo kada je riječ o umjetnicima, a naročito piscima. Zašto bi bilo toliko važno to što je Knut Hamsun simpatizirao Hitlera, a potpuno se nevažnim smatra to što je Hitlera u isto vrijeme simpatizirao, recimo, i Henri Ford. I ne samo da ga je simpatizirao, nego ga je, čini se, i financirao, te je usput bio i gorljivi antisemit, zagovornik opasnih teorija zavjere i izdavač antisemitske literature, te je bio i jedini Amerikanac kojeg Hitler u Mein kampf–u po dobru spominje. Kako to da nikada nikome nije na um palo da po ulici razbija automobile marke Ford ili da se zalaže za bojkot i otkazivanje Forda?”

Kada je u pitanju Hamsun, u njegovim književnim delima, smatra Jergović, nema ni jedne jedine antisemitske aluzije i nijedne jedine pohvale Hitleru. “Dok je u spisima Henrija Forda uglavnom samo o tome i riječ. Pa kako onda Ford može, a Hamsun ne može? Ili kako mogu Fejsbuk i Zakerberg, a ne može neki tamo režiser, glavni glumac ili pisac koji se nekorektno odnosio prema ženama ili Afroamerikancima. Kako mogu ‘Tesla’ i Elon Mask, kako može Koko Šanel, kako može Simens, ili kako može korejski Samsung? Zašto bi se samo u slučaju umjetnika i pisaca vodilo računa o liku a ne samo o djelu, dok u svim drugim slučajevima baš nikog, ili skoro nikog, nije briga što je radio lik dok je stvarao djelo, ili kako je, čijom robovskom snagom i na kakvoj ideologiji uopće stvoreno neko djelo koje u samoposluzi ili u prodavnici automobila kupujemo”, zaključuje pisac Sarajevskog marlbora i Dvora od oraha.

Što se tiče pisca Nila Gejmena, videćemo kako će na optužbe protiv njega tokom vremena reagovati njegova čitalačka publika. Slučaj njegovog kolege iz Francuske, slavnog dendija Frederika Begbedea, koji je bio optužen za silovanje, pa je istraga obustavljena prošle godine zbog nedostatka dokaza, još je svež, pa je teško utvrditi koliko mu je sve to nanelo štete u javnosti. Umetnost se često posmatra kao vanvremenska, ali uloga autora nikad nije potpuno nevidljiva. Dok su neki umetnici “otkazani” trajno, drugi uspevaju da zadrže deo publike ili čak obnove karijere. Upravo to pokazuje koliko je pitanje razdvajanja lika i dela umetnika klizav teren.