Svaki brodvejski mjuzikl se, zapravo, podruguje nekom sociopatološkom fenomenu. Producenti govore o dva prevaranta, o Maksu i Leu, koji pronalaze „rupu“ u poreskom sistemu – apsurd da se za propalu predstavu zaradi mnogo više nego za uspelu. I vrteška kreće.
U okviru zadate licence, koja zahteva izvesne konstante, reditelj Radivojević i koreograf Igor Barberić, kao i aranžer muzike Ivan Ilić, pronašli su sveže momente koji vezuju ovaj klasični mjuzikl sa bolešću današnjice, poplavom menadžera i „menadžera“, hiperprodukcijom mešetara koji spretno uzimaju i iz praznih vreća.
Kao i Korus lajn, i Producenti su smešteni u teatar. „Kum“ ujdurme je Maks, ocvali producent koji je video i bolje dane. Tavori u svom ofisu, sanjajući o prošlim vremenima i lamentirajući nad njima. Dodeljujući ulogu Maksa Nebojši Dugaliću, Jug Radivojević je obavio više od poslovične polovine uspeha pozorišne predstave. Dugalić, javnosti poznat kao ozbiljan, prostudiran, probirljiv glumac, profesor glume, u Producentima pokazuje onu histrionsku, nezaobilaznu stranu glumačkog umeća. Vrstan pevač (dokazan u svom i Pingovićevom poznatom kabareu To su bili dani), Dugalić kroz Maksa daje novu dimenziju mjuzikholu – igranje dramskog karaktera u žanru koji ne zna za poniranje u dubine psihološkog realizma. Svakim svojim korakom, koreografisanim ili u mizanscenu, Dugalić je bio u istovetnoj koncentraciji i inspiraciji. Kao da je Pozorište na Terazijama dobilo pravu zvezdu ovog neprevaziđenog žanra.
Leo, mladi, frustrirani računovođa, u tumačenju Slobodana Stefanovića, Radivojeviću (i ushićenoj publici) dao je odraz u ogledalu – infantilnost šoubiza se učinila smrtonosnom po ljudsku inteligenciju, dok nije došla ljubav! Još jedna misterija uspeha mjuzikla kao žanra – melodrama, živa bila!
Slobodan Stefanović je odlično, i više od toga, igrao, pevao, glumio, sparingovao, pa čak davao i ton izvesne smešne patologije, u koju se, bez sumnje, uklopio i Andrija Milošević, kao naci Franc, zaljubljen u svoje ptice. A onda, kao ishod „velikog praska“, željene najgore predstave na Brodveju, dolaze i neočekivani Nikola Simić u večernjoj haljini (kao gej reditelj Rodžer) i njegova Karmen (neodoljiv Miroljub Turajlija). Jelena Jovičić (Ula), sa lakoćom je zaplela niske strasti modernog principa „kupi me, prodaj me“, na sceni i u životu, ženskim čarima.
O dobrom mjuziklu se uvek govori u superlativu. Kada je Mel Bruks sedamdesetih godina prošlog veka snimio film po ovoj ideji, a onda ga postavio i kao mjuzikl na Brodveju (sa Metjuom Broderikom i Natanom Lejnom) nije mnogo rizikovao. Naličje svetlosti pozornice, simpatični karakteri, podsmešljivo poigravanje sa klovnovima istorije kao što je Hitler, ironija starenja i lake love, sve je to zaigralo za Bruksa, a igra i za sve druge koji imaju hrabrosti da se poduhvate muzičko-scenskog projekta sa više od 170 uloga na sceni.
Dvanaest „Toni“ nagrada, milioni na blagajnama na Brodveju, desetine godina prikazivanja stoje iza Producenata. „Springtime for Hitler“, jedna od proklamovanih sto najpoznatijih scenskih muzičkih tema na svetu, i u beogradskom izvođenju će ostati dugo zapamćena.
I tako.
Mjuzikl je radost za gledaoce, a Producenti, koji u drugom delu pomalo gube ritam radnje i postaju samo zabava, što je, valjda, normalno za trosatnu psihodeliju, u Beogradu, danas, imaju i ozbiljniju poruku: pevaj ili poludi od gledanja onih koji imaju mnogo, a ne rade ništa.
Pevaj, dakle!