Kuća snova

Bliži se kraj predizborne agonije, a političari u nedostatku inspiracije i tema kao da grabe sve i svakog ko im priđe, ljube, grle, blagosiljaju, spajaju ruke ko Marija Šerifović u Molitvi, pričaju polako ko retardirani, padaju u vatru i nacionalni trans, ratuju plakatima, preoblače se u svoje političke oponente i zbunjuju biračko telo, povlađuju ženama i majkama, grle dečicu, tapšu radnike i seljake – srpski rečeno, frka je.

Istovremeno – žena nema na listama ni formalnih 30 odsto, a ako ste žena protivkandidat, može vam se desiti da vas golu metnu na naslovnicu „Kurira“, ko Biljanu Srbljanović. Neverovatno je kako se u tabloidima zadržalo tradicionalno džibersko shvatanje da je za ženu blam kad je prikažeš golu, a frajer je baja, još ako se nabudžio. Sve u svemu, smučili su nam se plaćeni termini i spotovi, pa prebacimo tzv. lake programe, gde 12 parova gradi svoju „Kuću iz snova“.

Ovaj program nije bio zamišljen kao realiti šou, parovi su fini, normalni ljudi iz cele Srbije, različitih obrazovnih i kulturoloških profila. Ideja je bila da se radi zajednički, ali se prema propozicijama iz licence „Kuće snova“ parovi nedeljno izjašnjavaju – ko je najbolji. Onda publika putem glasanja od onih sa najmanjim brojem glasova izabere bolje, a najslabiji otpadaju. Na kraju ostanu Ona i On u svojoj Kući snova.

Prve nedelje nije bilo nominovanja, vladala je sloga, mada smo ponegde mogli da nazremo pukotine u idiličnoj slici. Kada su radovi počeli, počelo je i krljanje, koje izgleda traje do danas. Ne da nisam pobegao od politike, već je „Kuća snova“ postala realiti šou o političkoj kulturi u Srbiji, još jedna kampanja za ulazak u Kuću. Ono što stranke rade napolju ne bi li se dokopale Skupštinske Kuće, to naši takmičari rade spontano, sledeći identične principe preživljavanja u Srbiji.

Umesto bračnih parova sa raznobojnim majicama, možemo zamisliti – što je česta politikantska metafora – Srbiju kao našu kuću, pa sam počeo da zamišljam kako bi se naši političari snašli.

Zamislite Tadića ili Đilasa kako zakivaju, šaluju i zidaju. Uvozni materijali, cement iz privatizovane fabrike, najviši evropski standardi gradnje, obilazi ih Rasim i tera da stavljaju šlemove i nose rukavice. Tokom programa Tadić stalno pokazuje negde u daljinu, lep pogled na Rakovicu, takođe ima potrebu da malo duže govori kolegama i koleginicama na gradilištu. U slobodno vreme sportske aktivnosti, a one nedelje kad je on šef gradilišta – mora da se obara norma.

Čeda sa svojom ekipom stalno pita pošto je plaćen materijal i da l’ se neko ugradio u cenu. ‘Oće da radi, ali zapisuje broj registracije onog sa kamionom što dovlači materijal i pravi ljubomornim demokrate jer je mlađi. Stalno radi go do pasa, zbog devojaka. Time je automatski navukao bes kolega iz svih ostalih stranaka.

Mlađa i G17 brinu o zdravlju, pa kad nekog ujede belouška, Tomica ga šalje na skener, magnetnu rezonancu i urade mu kompletnu biohemiju, urin i stolicu. Insistiraju da je kuća prevelika, osim ako bi se donji sprat izdao kao poslovni prostor za neku banku. Pitaju za kablovsku, internet i total tv. Mlađan konačno pristaje na zadatu kvadraturu, ali da se umesto garaže napravi muzički studio.

Socijalisti i PUPS tvrde da plan ne valja, mada ga konačno prihvataju. Tvrde da kuća u radničkoj Rakovici mora da ostane otvorena za nadziđivanje. Uglavnom dobijaju da rade u kuhinji, na poštedi su, Dačić stasom figuriše za kuvara, Krkobabić kuva kafe, a Palma drži šank i pušta narodnjake i klasiku. Na večitoj su poštedi, da se neko ne povredi. Ako zafali radne snage, ‘oće oni, priteći će, nije greda. Mrkonjić privremeno suspendovan jer je hteo da bije majstore i arhitektu nazvao fićfirićem.

Nikolić i Vučić, logično, od prvog dana imaju drugačiju ideju o gradnji Kuće snova. Projekat je očajan, fali krov, vajat, garaža, mesto za kazan, materijali su loši, neko sa strane ih minira dajući pogrešna uputstva, zna se kako se gradi kuća – ne treba plan, to svaki srpski domaćin posisa sa majčinim mlekom. Vučića stalno opominju jer maše komšinicama što gledaju sa balkona, Toma traži da se napravi posebna, sigurna prostorija za Ratka i bunker, zlu ne trebalo. Osnovna ideja je da se izgradi most koji bi povezao Rakovicu sa Zemunom, a ako ostane neka parica, onda eventualno praviti kućicu zemunicu. Umesto kuće, na pola gradnje – radikali insistiraju da se napravi obdanište, ili oni odlaze sa gradilišta.

Koštunica biva provaljen da noću obilazi građevinu, jer veruje da vile noću razgrađuju ono što neimari danju izgrade. Uganuo je članak prvi dan pa samo pomaže oko armature i prenosi abrove od kuhinje do radikala. Zezaju ga Čanak i Vuk koji su na poštedi. Oni su predložili da se u dvorištu pravi spomenik, ali traju dogovori – kome i čemu. Nezadovoljstvo raste i očekuju se nominacije. Diskretno se pregovara da u Kući snova po tri para međusobno podele glasove. U tom slučaju svi imaju po dva glasa i ostaju u Kući. Kada se objave rezultati – svi se prave iznenađeni i niko nema pojma ko se domunđavao.

Evropsku uniju zastupa inženjer Siniša, koji samo konstatuje da radovi mnooogo kasne, pa za kaznu svi parovi dobijaju otkaz i bivaju nominovani. Građani Srbije 11. maja imaju jedinstvenu priliku da iskustvo jedne tv-emisije pretoče u odluku na biralištima.

Ko kaže da televizija nema veze sa životom?