Kružni trip sa escajgom

Jedino što može da raspali maštu i strasti „široke“ publike još jače od priča o skrivenom drevnom blagu jesu priče o – pronađenom drevnom blagu. Jedna od takvih je i ona o poznoantičkoj Sevsovoj kolekciji; ta srebrnina jeste antička, ali su priče koje su se oko nje plele veoma „moderne“ na onaj žalosni potkontinentalni način, što će reći da bi, jelte, bilo najvažnije utvrditi nekako „kome to pripada“. E, to će ići malo teže: onih kojima stvarno pripada zapravo odavno nema, a po današnjim će kriterijumima svako blago ionako pripasti onome ko najviše plati…

Misterija Sevsovog „escajga“ poslužila je Mileti Prodanoviću samo kao trigger za priču romana Kolekcija (Stubovi kulture, Beograd 2006) u kojoj će nas odvesti na kružni trip od kasnorimskih/ranovizantijskih vremena pa do današnjice (i neposredne, traumatične jučerašnjice „ovih prostora“), to jest od Balkana i Levanta pa do Londona i Minhena.

Koristeći, dakle, svakovrsnu stvarnosnu građu – istorijsku i savremenu – kao pretekst za romaneskno zaošijavanje, Prodanović razvija čak tri uporedna narativna toka: prvi, koji zaprema najviše romanesknog teksta (i zarad kojeg su preostala dva gdegde preterano skučena, bez pravog prostora za pun, zaokružen razvoj), priča je o Oseusu, sirmijumskom – to znate gde je – vlastelinu koji se vraća iz vizantijske carske službe da proživi preostale dane na svom imanju na padinama Alma Monsa, u čijoj će valovitoj pitomini, oivičenoj Velikom Rekom iza koje se proteže beskrajna, močvarama prosejana i maglom obavijena ravnica, čitalac lako prepoznati Frušku goru. Vremena su tegobna, neizvesna, prevratna; „staru veru“ na kojoj je Rim izrastao hrišćanstvo je već skoro posve potisnulo, ali je i velika Imperija sa središtem u Apeninima gotovo već otišla u nepovrat zajedno sa svojim bogovima, a novi, drugi Rim, tamo na istoku, to zapravo tek treba da postane. Oseusov prasremski zavičaj – mada je i njegova loza zapravo „izbeglička“, sa sunčanog, metropolitenskog juga – svojevrsni je limes, rub, krajnja tačka „civilizacije“; tamo negde iza reke, preko svih onih močvara, polako i nezadrživo nadolaze neljupki i nepoznati Varvari, oni koji će uskoro dokrajčiti Stari Svet i sve u njemu; koji vek zatim, tu će se naseliti i vremenom prevladati slovenska plemena, ali dobro, o tome blaženi Oseus ne zna baš ništa… Kako god, i Oseus ima svoju Tajnu, svoj životni nedomašaj koji će ga progoniti i prognati nazad u zavičaj, gde će mu nepoznata proročica preko likovnih motiva sa njegovog srebrnog posuđa, otkriti… pa, ono što vam mi ovde ipak otkriti nećemo.

Stela, nosivi lik drugog pripovednog toka, smeštenog u London današnjeg vremena, a sa reminiscencijama na balkanske devedesete, jedan je od onih karaktera kakve je presudno oblikovao Veliki Životni Brodolom etnički i biografski „bastardne“ dece SFRJ: kao kćer Slovenke i srpskog oficira JNA, odrasla u Ljubljani, Stela se obrete u kratkom, ali intenzivnom košmaru onog idiotskog „desetodnevnog rata“ u kojem su „oni kao hteli da se otcepe a mi im to kao nismo dali“; u tom ratu gine njen polubrat – s kojim tek što je razvila snažan odnos na traumatičnoj razmeđi novopronađenog sestrinstva i incestuoznosti – i to na najapsurdniji mogući način (već je primećena blago sablasna sličnost Prodanovićeve književne uobrazilje sa onim što će, baš u vreme izlaska ove knjige, postati poznato kao „slučaj Holmec“!) a ona odlazi u Beograd, životareći na marginama jednog samourušenog grada, prestonice jedne zemlje-u-nestajanju, koju nikako da odmeni Nešto Drugo, pa makar i gore, ako na bolje već nikako ne liči. Potom je udaja „iz računa“ odvodi u London, no sam taj „račun“ nije trivijalne prirode: ono što joj je potrebno jesu dobri uslovi za razvijanje njenog, hm, vrlo specifičnog kompjuterskog programa…

Sve što je iza sirmijumskog vlastelina ostalo, i nekim čudom preživelo horde i najezde koje su prozujale fruškogorskim limesom kroz pusta stoleća, njegova je kolekcija, neprocenjivo retka i vredna sa stanovišta današnjice; treći narativni tok prati grupu maskirnih đilkoša u državnoj službi – u službi dedinjskog dvora, naime – koji otimaju poznatog antirežimskog novinara ne bi li ga likvidirali za račun Tiranina, i pokopali ga na tom skrovitom mestu. Kopajući, jedan od njih nailazi na to plehano posuđe i prosleđuje ga Komandantu koji će posle mudro i diskretno krenuti do poverljivih ljudi Službe u belom svetu, ne bi li ustanovio pravu vrednost – dakako, ne muzeološku – ove kolekcije. Služba Narodu i Državi ipak je najslađa kad vajdica od nje može i konkretno da se iskaže. Razume se, to Prodanović iz odvratne stvarnosti pozajmljuje, i potom „miksuje“ slučajeve Ćuruvija i Stambolić, te infamne likove koji su upleteni u njih; kao i slovenački rat – ta bela mrlja južnoslovenske pisane istorije, „stvarne“ koliko i „fikcionalne“ – i ovaj je motiv piscu potreban zarad novog osvetljenja Vanvremenog Zla, ovaploćenog u konkretnom vremenu i prostoru, praćenog predobro nam poznatom niskošću i maroderskom demagogijom.

Odužismo s „prepričavanjem“, ali Prodanović je na malo stranica ispleo toliko likova i sudbina da kraće jedva da bi se moglo, a da se nešto uopšte kaže. Dakako, ova se tri toka moraju susresti i ispreplesti, i to jeste onaj ključni Prodanovićev poetički adut, i novina u njegovom pisanju: potisnuvši galgenhumor i eruditsku ironiju (primerenu i vremenu i tematici većine prethodnih knjiga) u drugi plan, Prodanović poseže za osvežavajućom dozom, recimo, poetske fantastike: Stelini kompjuterski eksperimenti postaju windows za enter u svet nelinearnog vremena, omogućivši joj da vidi – da prisustvuje, ako ćemo pravo – ono što se dogodilo njenom bratu, ali i da ode mnogo dalje nego što je slutila… Što, opet, ima neke, čak vrlo neposredne veze sa onim vrednim fruškogorskim kopačima u maskirnim uniformama, a bogme i sa Oseusom…

Pišući Kolekciju Mileta se Prodanović upustio u prilično rizičnu igru koja je lako mogla dosta loše – ili, još gore: mlitavo – da se završi, ali ipak nije. Ovaj roman nije bez nedostataka, ali fakat je da je autor na relativno malom prostoru (182 strane) umeo da povede, razvije i na koncu „pretopi“ tri priče od kojih bi svaka ‘ladno mogla biti osnova za samostalan roman. A šta bi tu bilo naravoučenije? Oh, ništa što ne znamo i o čemu ne pišemo već nekoliko hiljada godina: ponešto o snazi – i čudu, i urođenoj „nenormalnosti“ ljubavi koja transcendira prostor i vreme, o Zlu koje vazda oblači nove uniforme i izgovara nove pompezne Svete Reči dok ubija i mažnjava za svoj račun… I, da, o onoj uvek iznova, za svako pokolenje čarovitoj neprolaznosti umetnosti koja prolazi kroz epohe i vekove kao nož kroz puter, pa makar bila i sakrivena pod zemljom (ona jedina može i da čeka). Dakle, samo o onim stvarima o kojima se sve knjige i pišu, ili bar sve one koje uopšte vredi uzeti u ruke.