Kroz prozirnu magmu

Očekivanja su se ispunila: 39. Bitef je sigurno bio najbolje izdanje ovog festivala u poslednjih desetak godina. I ne samo to; u kontekstu ovogodišnjih svetskih pozorišnih festivala, Bitef se izdvojio kao jedno od vodećih dešavanja, sa zanimljivijim programom od, recimo, čuvenog Avinjonskog festivala. Tom velikom uspehu znatno su doprinele i predstave savremenog plesa i fizičkog teatra, koje su ove godine bile zastupljenije mnogo više nego ranije. Među njima se, bez dileme, izdvajaju projekti Once, solo koreografkinje i plesačice An-Tereze de Kirsmaker (Belgija) i Just for Show trupe DV8 (Engleska).

Pozornica je potpuno prazna, upaljena su sva svetla (i u publici), An-Tereza de Kirsmaker izlazi, vrlo energično zbacuje cipele, zauzima stav na sredini scene, izgovara „once“ i – zaćuti. Izvesno vreme, koje nam deluje jako dugo, ona potpuno miruje, oštro gleda u publiku i ćuti; nekome ovo može da deluje kao provokacija, neki strani kritičari su ovakav početak proglasili „pretencioznim“, a za mene lično – odmah će se videti zašto je o ovoj umetnosti moguće govoriti samo u prvom licu – to su bili trenuci koncentracije, skupljanja i atrikulisanja energije, potpune fizičke i duhovne izloženosti, pa samim tim i – ugroženosti. Celim tokom predstave Once, od ove scene pa nadalje, umetnica je potpuno izložena, te je delovala kao neki pulsirajući splet nerava, bez kože i mesa, koji reaguje i na najmanju senzaciju iz spoljnog sveta, koji i dahom možete da raskrvarite.

Izuzetna fizička i duhovna tenzija, koju je već ostvarila ova scena mirovanja, biće glavna poetička odlika predstave i u njenom daljem toku. Posle mirovanja, počinje da se rađa prvi pokret: on je kratak, nesiguran, izlomljen… Za prvim sledi drugi, s tim što svaki naredni obuhvata i delove prethodnog, te se stvara utisak da se pokreti mogu matematički razgraditi, a njihovi delovi slobodno spajati. Razgradnja pokreta i njihovo povezivanje, koje je namerno nerazgovetno i tehnički „aljkavo“, još više pojačavaju početnu tenziju, jer se stiče utisak da telo savladava otpor praznog prostora – kao da se mukotrpno probija kroz neku prozirnu magmu. Tenziji ovih početnih prizora doprinosi i to što se i dalje sve odvija pod punim svetlom, što nema muzike i što je nezaštićenost umetnice – potpuna.

Reč „once“ sa početka je, zapravo, prva reč u pesmi Once I had a Sweethaert čuvene pevačice iz šezdesetih, Džoan Baez. Ubrzo posle ovih prvih prizora, An-Tereza de Kirsmaker prilazi gramofonu i pušta stari snimak koncerta Džoan Baez, koji će biti muzička podloga narednom delu predstave. Sa muzikom i radikalnom promenom svetla (ona će se ponavljati u pravilnim razmacima) menja se i opšti štimung: isti oni pokreti su znatno mekši i povezaniji, koreografija se zaokružuje i poprima „klasične“ obrise, tenzija popušta. Odnos koreografije prema muzici i stihovima pesama je veoma protivurečan: u nekim slučajevima, umetnica gotovo pantomimski ilustruje reči, u drugima pravi ironične komentare, dok se u trećima odnosi potpuno slobodno prema muzici i stihovima, prateći samo njihovu emocionalnu podlogu. Najveći stepen stapanja muzike/pesme i scenskog koncepta ostvaruje se na kraju, kada Kirsmaker izlaže svoje golo telo da se preko njega emituju snimci rata, praćeni zvucima antiratne balade With God on Our Side.

Međutim, ova novonastala sentimentalnost i poetska snaga ne traju zauvek: u jednom trenutku, muzika se naglo stišava, Kirsmaker počinje sama da peva, pokreti se opet prekidaju i zaustavljaju, snažna napetost se vraća, osećanje izloženosti i ugroženosti takođe… Ovo iskoračenje – koje će se, u različitim varijacijama, ponavljati i kasnije – predstavlja, zapravo, glavnu poetičku odliku predstave Once. Ona se cela zasniva na sukobu sklada i haosa, kontinuiteta i diskontinuiteta, usklađenog plesa i rascepkanih pokreta, emocionalnog unošenja i intelektualne/ironijske distance. Predstava je ujedno hladna, cinična i stroga autorefleksija umetničkog rada, i potpuno emocionalno razdiranje pred tuđim pogledima, što je sve zajedno čini neshvatljivo snažnim, iskrenim, pametnim, promišljenim, nadasve uzbudljivim i gotovo ritualnim scenskim činom.

Toliko smo ih dugo i željno čekali, a tako da nas pređu! Čuvena engleska trupa fizičkog teatra – kako sami određuju svoj rad – DV8, počela je svoju predstavu Just for Show tačno u osam, tako da je deo publike ostao izvan sale (jasno vam je, naravno, da sam i ja bio među tim gledaocima); ubrzo su nas pustili unutra, reflektori su nas osvetlili, glumci su nam se obraćali, a mi smo, potpuno iznervirani, samo tražili gde da sednemo… U takvim uslovima, pažnja je bila slaba, vizura loša, raspoloženje još lošije, pa se malo toga moglo da oseti, shvati i doživi… Na svu sreću, bilo je dovoljno pokazatelja da je reč o značajnoj predstavi, tako da sam rešio da pogledam i reprizu, kako ne bih, u ovome prikazu u „Vremenu“, grešio dušu.

Kada se prati od samog početka, ovaj „prelazak rampe“(u vidu komunikacije sa zakasnelom publikom) ima, zaista, puni smisao, jer nas direktno uvodi u glavnu temu ove predstave – preispitivanje fenomena predstavljanja, izvođenja, prikazivanja. Predstava Just for show nije prikazivanje radi prikazivanja, kako može da se zaključi iz njenog vrlo ciničnog i dvosmislenog naslova, već je reč o prikazivanju koje sebe radikalno dovodi u pitanje. Ovo samoproblematizovanje odvija se na raznorodnim estetskim i tematskim planovima, od kojih je prvi prikazivanje za publiku, tj. odnos prave i pozorišne realnosti. Prvi prizori se odvijaju na kabaretskoj sceni, gde kolege animiraju voditeljku, pomerajući joj ruke i noge kao lutki. Ovim se jasno metaforički označava ispraznost prikazivanja – možda više medijskog nego teatarskog. Još jedan sloj ovog fenomena otkriva se na kraju, kada se krug zatvara i izvođači opet izlaze na proscenijum: sada jednu medijsku barbiku bukvalno istiskuje druga (a ista takva) – što predstavlja oštar kritički stav prema društvu brze i lake zabave – dok se predstavljačka matrica definitivno razgrađuje i to tako što svi plesači istupaju kao privatna lica.

U ovom dramaturškom i scenskom okviru, između dva izlaska na proscenijum, smenjuje se niz vizuelno fascinantnih, oniričnih i plesački besprekorno izvedenih prizora. Osim izuzetnog estetskog doživljaja koji stvaraju, ovi prizori i dalje variraju glavnu temu predstave – fenomen predstavljanja. Dotični fenomen se razlaže na svoje pojedinačne, međusobno različite aspekte: tu imamo i igru tela i njegovog odraza u ogledalu, i odnos figure i senke, i pretapanje žive scenske radnje u tehnološko (video) svedočanstvo tog prisustva. Poseban doživljaj stvara ovo doslovno preklapanje fizičkog prisustva izvođača i njegove snimljene pojave, koje ne samo da gradi visokoestetizovne slike (video rad Olivera Manzija), već relativizuje i filozofski dualitet prisustvo–odsustvo.

Najličniji aspekt ovog problema javlja se u scenama u kojima pojedinac, odnosno par doživljavaju zadovoljstvo samo ako svoju plesačku veštinu, odnosno svoju ljubavnu igru ovekoveče i fotoaparatom: drugim rečima, intimno zadovoljstvo ne postoji ako se ne može pokazati, eksponirati. U tom jezivom, medijatizovanom svetu, retke su osobe koje tragaju za onim što je iza pojavnosti, slike, imidža. Upravo je takva jedna od plesačica iz ove predstave; njoj je koreograf Lojd Njuson osmislio scenu u kojoj traži sebe, pokušava da izađe iz sebe, odere kožu, zdere personu – konkretno, da skine crvenu haljinu… Ovaj prizor, verovatno, predstavlja vrhunac kritičkog angažmana u predstavi koja, iza revijske i tehnološke atraktivnosti, pokreće ozbiljne probleme savremenog sveta.