Krkenzi kikiriki

„Sačuvaj me Bože hrvatskog novinarstva i srpske supkulture“; ovako bi, recimo, mogla glasiti jedna od aktuelnih parafraza znamenitog Krležinog slogana, oko kojeg se nedavno u Hrvatskoj povela (još jedna) burna polemika. Prvo je, naime, ironično se poigravajući s Krležom, Žarko Puhovski primetio kako je ekscentrična stvarnost relativizovala sve glupe potkontinentalne stereotipe, pa danas, recimo, Srbi bolje stoje s kulturom nego s „topništvom“, dok je u Hrvata, recimo, nekako obrnuto… Na to se, u Vjesniku, pobunio građanin Gojko Borić, patriota i Slobodni Nemislilac, duboko uvređen ovakvim atakom na hrvatsku uljudbu, onakvu kakvom je već poima zadrigla gemištarska malograđanština. Za neupućene, koji se još pitaju šta je to, zaboga, „Gojko Borić„, trebalo bi pojasniti: tako se na hrvatskom kaže „Dragoš Kalajić“ – samo što je g. Gojko manje urnebesno živopisan i mentalno razbarušen, a više nekako sterilno unjkav i kenjkav, isuviše Ozbiljan i Namrgođen za teodoranđelićevske ispade nesuvisle vickastosti; možda je, otuda, „Momčilo Selić“ ipak bolji prevod na srpski? Anyway, posle se u polemičku prepisku uključio i Igor Mandić, i perje je letelo na sve strane – omlohavljene peruške sirotog g. Gojka, dakako.

No, sve su to, okreni-obrni, tek zaludna, postapokaliptična posla svih nas koji smo dovoljno matori (od cca 30 leta pa naviše) da smo proživeli bar deo svog odraslog života u rahmetli državno-kulturološkom entitetu zvanom „es-ef-er-jot“. Otuda su „metodološki“ (ne i etički!) jugofilija i jugofobija dve strane iste medalje, i nastupajući postjugoslovenski naraštaji nemaju nijedan razlog na Zemlji da blanko „emotivno investiraju“ u jednu ili drugu. Zagrebački mesečni pop-magazin Nomad u svom je oktobarskom broju objavio „ćiriličarski“ temat ironičnog naziva „Srbi: ko nas bre zavadi“ koji bi se, s tek mrvičkom preteranog uopštavanja, mogao nazvati prvim uistinu postjugoslovenskim pogledom na susednu (pop)kulturu. Nomad, naime, uglavnom čita publika od tinejdžerskog uzrasta pa do 25-26 godina starosti, i njoj pro i kontra nostalgičarske onanije znače sve manje: za nju je „Jugoslavija“ eventualno još sećanje na eurokrem i Branka Kockicu, i to je to; nakon traumatičnih ratnih godina i dirigovane zatvorenosti ka Drugom, u poznim devedesetim je obavljena i simbolička konzumacija zabranjenog voća – koje, dakle, više i nije zabranjeno – i važna praktična overa: o čemu su to, dođavola, stalno trućali oni nešto stariji omladinci, sistematski smarajući svojom idealizacijom osamdesetih?

Nomad je, dakle, ponudio jedan od mogućih – po prirodi stvari vrlo nepotpunih i arbitrarnih – vodiča kroz srpsku pop-kulturu devedesetih, uz neizbežne reminiscencije na Ono Od Pre, a sve sa željom da se „prema Srbima primene ista merila“ – ni stroža ni blaža – nego prema Hrvatima ili (nedostižnoj, dakako) belosvetskoj pop-industriji. Tako Aleksandar Holiga zaključuje svoj putopis sa novosadskog Exita gotovo programatskom mišlju: „Srbija nije niti bratska, niti egzotična, nego zemlja kao svaka druga. Samo što se, brate, malo bolje razumemo…“. Mmda. U vrlo zanimljivom „Azbukarijumu srpske popularne kulture“ naći ćete trideset (od A do Š!) mahom lucidno napisanih – mada gdegde i sasvim čudno odabranih – „enciklopedijskih odrednica“, koje ovdašnjem čitaocu mogu biti najzanimljivije sa aspekta „povratne radoznalosti“: šta je to, dakle, što zapadno od Šida još pamte? Tu su se, nažalost, potkrale i svakakve bizarne greške, pa su tako Nenada Čanka „učlanili“ u Love Hunterse – doduše, Mumin ga toliko obožava da bi pristao i na to… – naseli na moronsku domaću izmišljotinu kako je „Sloba uvozio Kineze da masovno glasaju za njega“, proglasili Amfilohija srpskim patrijarhom (prekognicija?), ali ubedljivo najgore je prošao Miodrag Petrović Čkalja – ne samo da su naveli Pozorište u kući kao jednu od njegovih referenci, nego su ga i poslali pravo u „večna lovišta“, gde „s drugom Titom odlazi u lov i glumi u monodramama koje do suza nasmijavaju drugove Kardelja i Rankovića“. A čovek, hvala Bogu, živ! Hrvatska posla: genocidno to, pa to ti je…

Ipak, vrhunac bizarnosti je celina „Pet najboljih srpskih bendova od 1389. do 1991“, gde se na prvom mestu kočopere „Rokeri s Moravu“ (uz opširan intervju s Borisom Bizetićem)! Ako još kažem da na „top-listi“ slede Riblja čorba, Idoli, Rani mraz i Poslednja igra leptira, nema toga ko se neće krstiti, s dva, tri ili četiri prsta, nad ovakvim po-svaku-cenu-ekstravagantnim bućkurišem! No, predlažem drugačije čitanje: čini (mi) se da se radi o svojevrsnom markiranju kulturoloških stereotipa na jednoj strani, i katalogizaciji polupotisnutih asocijacija na sopstvene „nježne godine“, na drugoj. Otuda to svakako nije lista onoga što Nomadovci najčešće stavljaju u CD-plejer (to su, naime, Darkwood Dub, Oružjem Protivu Otmičara i Obojeni program, kako saznajemo iz leksikona „Srpska glazba od 1991. na ovamo“, u kojem su neke ovdašnje prave i lažne veličine i napljuvane – hja, sto ljudi, dvesta ćudi, o ukusima se ne vredi… etc. etc.), nego onoga što (im) izgleda karakterističnim, a zanemarenim.

Uz polučudan izbor pet najboljih srpskih filmova devedesetih, gde se uz neka sjajna ostvarenja pompezno šljamče i takve nedopečene celuloidne konfuzoide poput Crnog bombardera – uradak autora koji će kasnije snimiti Balkanska pravila, nesumnjivo najgori film svih vremena, nedelo koje ne možete gledati a da se ne stidite što ste živi, što udišete vazduh istog grada, što bi vas neko neupućen mogao svrstati u isti oblik života kao i one kojima je ta strahota mogla pasti na pamet – Nomad zaključuje svoj neobavezni surfing po srpskoj (pop)kulturi devedesetih (a i šire). Dakako, svaki drugi autorski izbor i vrednovanje izgledali bi bitno drugačije, ali to je manje važno. Nomadov temat izgleda kao (manje-više) sistematizovana popkulturna potvrda post–Yu normalizacije u novom, neideološkom ključu: ostaviti, dakle, zamlatama prašnjavi diskurs „braće“ ili „neprijatelja“ i pozabaviti se nečim ozbiljnijim. Krkenziranjem kikirikija, na primer!