Kada u jednoj od uvodnih pesama, “povratak kući”, lirski junak Srđana Gagića kaže: “(…) s godinama raste strah od kuće koja će se raskriliti/ kao cvet, pustiti ruke drugih da nas uberu,/ obuhvate, urone u geometriju života (…)”, onda je jasno – a na to, uostalom, i sâm naslov upućuje – da se pesnik i dalje kreće u krugu svojih opsesivnih tema – porodice, doma, zavičaja – odnosno, preciznije, da se iznova suočava sa kompleksnim i suštinski ambivalentnim osećanjima, opažajima i doživljajima koje bližnji, prvobitni prostor i vreme u njemu proizvode. A može li se ovoj temi uopšte i prilaziti bez takvog, raspolućenog osećaja: između savršeno srećnog detinjstva, koje, razume se, niko nikad nije živeo, ali čiji nam čak i privid uskraćuje iskustvo grubosti sveta i sprečava nas da odrastemo, i, s druge strane, teškog i nesrećnog, kakvo niko ne želi, jer nas kasnije lišava utehe prošlosti? Nije li dosezanje tačke životne zrelosti u Varljivoj istoriji doma, upravo stoga, prevazilaženje ove emocionalne podvojenosti? Sada nema više straha, niti one pritajene anksioznosti kada se govori o ovim temama koje su obeležile naročito prvu Gagićevu knjigu Deca u izlogu (2015), a delom i drugu Prelazno doba (2017), ali kao da nema ni utehe: utočište koje prvi dom nudi odjednom nije više dovoljno.
Pa ipak, razrešenje ovog kompleksa ne objavljuje se ni lako ni jednostavno, jer svaki odlazak iz svake kuće samerava se sa onim prvim odlaskom iz prvog doma: “počinje bez naznaka: odlazak, spremanje u kutije/ nejasnih tragova o koječemu, beskorisnih zaostavština./ poslednje zalivanje tek izniklog bilja prepuštamo drugom.// odavde se mora dalje, bez otvorenih mogućnosti,/ bez čežnje za sobama u koje prodire varljiva uteha kuhinje./ bez otvorenih vrata za povratak, pod kapak majke,/ pod pazuh oca što se u sumrak raduje ribizli,/ do kraja leta ratuje s kosovima/ oko vlasti nad okruglim plodom.// pod rukom se usitnjava istorija kuće/ i plemena od kojeg je potekla neizdrživa bol/ nalik hroničnoj upali uha. (…)” Uvodna pesma “tik iznad tla” sažima praktično sve tematske krugove koji oblikuju Varljivu istoriju doma i mogu se, neposredno ili posredno, dovesti u vezu sa domom i zavičajem. Lirski junak ovde ne govori o razlozima odlaska – nešto se dogodilo i sada se mora tražiti novo boravište – niti je reč o jednoj selidbi: kada se promeni nekoliko adresa, sve selidbe postaju slične. Ali slično ne znači i isto, te otuda ova pesma, iako nudi privid kruga, stalnog odlaženja i vraćanja, zapravo podrazumeva spiralno kretanje: i kuća, i onaj koji odlazi i vraća se, u svakom sledećem susretu makar malo su drugačiji; kao da su, paradoksalno, jedno drugom bliži makar za malo, iako se – i u ovoj pesmi, a i na ravni knjige kao celine, iz pesme u pesmu – sve vreme jedno od drugog udaljavaju.
Po srodnom obrascu strukturirana je zapravo čitava knjiga: pesme o putovanjima i one čija je tema dom idu jedne za drugima, pri čemu u prvima, u nekom iznenada iskrslom sećanju, u nekoj slici izroni dom (“(…) a negde miriše opšte mesto:/ zavičaj u kineskim patikama,/ miris našeg poluotoka što izbija kroz pazuh,/ kroz međunožje kud god da stigneš kao kužan oreol pod kojim/ zalazi mesec raspoznavanja(…)” ili “(…) razmak među prednjim zubima servirke podsećao te/ na detinjstvo, na mrak ispod mamine suknje”), a u drugima nepoznate daljine i misao o odlasku (“jednostavno je, misleći o domu mislim o daljinama/ koje su nemerljive okom(…)”). Ali ovo smenjivanje, koje je nalik na neprestano, spiralno kruženje oko neimenljivog središta, uvek podrazumeva mala odstupanja: svaka sledeća pesma o domu nudi drugačiju sliku o tom osnovnom prostoru; majka i otac su nakon svake pesme sve bliži i upečatljiviji, a istovremeno, u svakoj pesmi kao da se prvi put srećemo s njima; svaki odlazak, izlet ili putovanje počinju iz iste tačke, iako u sebi sadrže sva prethodna putovanja.
Rečena struktura ponekad se može videti i na ravni pojedinačnih pesama: manje celine u pesmama, najčešće strofe, predstavljaju široke, guste, ali i dinamične pesničke slike, ili bolje – kadrove, koji se završavaju nekom vrstom zaokruživanja rečenog, ponekad manje ili više univerzalnim iskazom, ali uvek proizašlim iz ove, konkretne lirske situacije. Naredna celina/ strofa, međutim, kao da počinje sa istog mesta, neretko i istim motivom ili rečima (“bilo je dana kada sam (…)// bilo je gluvo mesto na kojem sedim” ili “dom je nož (…)// dom je akt (…)” ili “jedna pesma (…)// jednim stihom (…)// jedna pesma (…)”), ili sa sledećom stanicom na putu, u sećanju ili misaonom toku. Sve ovo zapravo na metafizičkom planu sugeriše osećanje nemoći i nemogućnosti odlaska, govori o “žilavom korenju” kojim smo vezani za dom i porodicu, koliko god odvažni bili, koliko god sledili epohalne imperative mobilnosti.
Ovaj se poetičko-metafizički princip sprovodi i na tematsko-strukturnoj ravni knjige. Iako, naime, Varljiva istorija doma nije podeljena na cikluse, ona ima uvodnu pesmu koja, kao što je rečeno, najavljuje sve odlaske i povratke koji će uslediti, i poslednju, koja sabira šta je bilo i na sva ta lutanja stavlja privremenu tačku, dok se između njih smenjuju tematski krugovi: pesme o povratku domu i zavičaju (“povratak kući”, “hleb” i “kuhinja”), potom krug o iskustvima putovanja (“opšta mesta”, “poreklo” i “pukotina”), pa srodne, a opet različite pesme o susretu s prirodom, seoskim predelima, morem, na izletima, odmorima, književnim druženjima/ festivalima, pa potom ceo krug pesama sa jugoslovenskih, posleratnih prostora, u koji su umetnute autopoetičke pesme (“reč”, “pesma” i “jedna pesma”), a onda celina koja obuhvata pesme “dom, plavi ciklus”, “dom, linorez” i “dom, umetnost gradnje”, u kojima se dom oseća, promišlja sa strane, kao iz daljine, da bi se preko pesme “alternativna istorija doma ili o maloj smrti konjanika”, kao neke vrste preseka tematskih skupova, došlo do kruga o dečjim strahovima (“jutro, 1992.” i “green green grass of home”) i žalu za mladošću (“mlad” i “migracija”), nakon čega dolazi najobuhvatniji i psihološki najkompleksniji ciklus o ocu i majci, porodici, prijateljima, uopšte o bližnjima, koji se, uz mestimična odstupanja, proteže praktično do kraja knjige. Zanimljivo je da pretposlednju pesmu, “preko granice”, pesnik prenosi iz prethodne knjige Prelazno doba, sa jednim dopisanim stihom. Ona ima moto iz pesme “Ugar” Gorana Čolakhodžića, iz knjige Na kraju taj vrt (2015) – inače jednog od najzapaženijih debija Gagićeve generacije – a koja pak ima moto iz Projekta Poljska Ivana Šamije, čime se uspostavlja poetičko-transgeneracijska regionalna veza, ili bolje rečeno okvir, širi koordinatni sistem unutar koga treba čitati i Varljivu istoriju doma. Ovo je važno tim pre što je Gagićeva knjiga škrta na referencijalnosti, a tihi rad lektire moguće je prepoznati tek duboko u pozadini, na daljim ravnima teksta.
Pesnik, dakle, uprkos tome što je knjiga iz jednog komada, nije sasvim ukinuo podelu na cikluse, već ona nije više tako blokovska: tematske celine se u propustljivim lirskim međuprostorima, sa srodnim motivima i doživljajem sveta, prelivaju jedan u drugi. Na taj način teme su postale pokretljivije, teže uhvatljive, a slika sveta neodređenija. Istovremeno, pak, motivi doma, kuće, oca, majke, mesta sa putovanja, koji čine okosnicu knjige i javljaju se u različitim inkarnacijama, sa drugačijim emocionalnim-psihološkim intenzitetima, od radosnih do melanholičnih, pa i fatalističkih – u kontekstu triju dosadašnjih Gagićevih knjiga nameću utisak nezavršenosti i otvorenosti.
Time se zapravo dolazi do nove teme ove knjige, iako se može činiti da je ona tu još od prve Gagićeve pesme – velike teme prolaznosti i žala za mladošću. O njoj govori jedna od antologijskih pesama, “mlad”: “meni se čini – ili mi se tako samo čini –/ da nikad nisam, ili bar ne dovoljno dugo,/ zaista bio mlad. jedno je sigurno: bio sam dečak// a posle toga je sve bilo manje-više prinudno odrastanje/ da bi se postalo ovo. moralo je između dana biti i neke/ gladi i nedostižnog izobilja, neprospavanosti./ moralo se kolenima žuljati,/ ili bar snažno i duboko osećati ono što su knjige/ pisale o mladosti. morale su se čitati tuđe da bi vlastite/ ostale nenapisane. moralo je tako teško i tako poželjno/ biti mlad.// a opet: meni se čini (ili mi se samo tako čini),/ da sam uvek gutao komade života koji bi u meni/ nahranili mladost i situ je činili tromom i pospanom/ prespavljivom i neprežaljenom, do trenutka/ dok prvo jutro ne osvane bez nje.” Treba obratiti pažnju na početak prve i treće strofe, u kojima se “ili mi se samo tako čini” u prvom stihu prvo pojavljuje izdvojeno, naglašeno, kao zapitanost, da bi se u trećoj strofi povuklo u zagrade, svedočeći o mirenju i neumitnosti. Razlika na prvi pogled mala, ali za značenje i smisao pesme od krucijalne važnosti, jer pokazuje učinke vremena, u tim malim, neuhvatljivim pomacima. Pesnik se pred kraj knjige vraća ovoj temi u pesmi “o mladosti, o mladosti”, u kojoj naslovni motiv dobija apstraktno-antropomorfizovani oblik, čime taj odmak i svest o prolaznosti deluju naglašenije, a učinak vremena postaje vidljiviji.
Ove pesme, razume se, puno značenje dobijaju u kontekstu knjige, jer reč je o autentičnom lirskom junaku, koji do spoznaje o prolaženju mladosti dolazi nakon svog, jedinstvenog iskustva, nakon šume, straha, rata, odrastanja, odlaženja od kuće, stalnih selidbi, poezije. Vreme, dakle, kao i nebo, nema miljenike, i Gagić pokazuje, u nizu antologijskih pesama, u najubedljivijoj pesničkoj knjizi tekuće godine, da prava borba počinje tek sa tom spoznajom.
