U somborskom Narodnom pozorištu premijerno je izvedena predstava Ćelava pevačica Ežena Joneska u režiji Ive Milošević. U Reči reditelja, rediteljka kaže da je Jonesko u Ćelavoj pevačici protestovao protiv malograđanskog buržoaskog konformizma, „govorio je da je upravo konformista, malograđanin izgubljen i dehumanizovan, okamenjen. Smatrao je da su reči malograđana samo šumovi lišeni smisla. Njegovo pozorište apsurda prikazuje svet kao nepojmljivo mesto. Koliko klišea i stereotipnih fraza mi upotrebljavamo u svakodnevnom životu, čudio se. U kojoj meri su ljudi koje u stvarnosti srećemo jedinstveni? Kao da su to bića bez lica, ličnosti bez osobenosti.“
Tri crvene zavese čine tri zida, četvrti je otvoren prema publici. Komad veštačke trave kao tepih i četiri bela kockasta taburea. Sve tri zavese otvaraju se kada neko ulazi i izlazi sa scene. Scenograf Gorčin Stojanović svet ove drame stavlja u dom Smitovih, u jednu, naravno, kabaretsku atmosferu koja daje jasan okvir našim junacima i onome što se sa scene poručuje.
U predstavi igraju: Biljana Keskenović, Dragana Šuša, Srđan Aleksić, Ninoslav Đorđević, Sofija Mijatović i Pero Stojančević. Gospodin i gospođa Smit čekaju da na večeru dođu gospodin i gospođa Martin, tu je i služavka Meri i Vatrogasni kapetan kojeg odlično igra Pero Stojančević. Čitav glumački sastav igra zrelo, sa jasnom svešću o tome kakav komad igra, kakav nam svet donosi na scenu, bez karikiranja, u nedvosmisleno apsurdnom ključu. Igraju toliko prirodno da nam verno prenose doživljaj da je scenski svet zapravo naš svet. Lako se prepoznati u toj zbrci nesuvislog govora i neslušanja, kao i u odsustvu svesti likova zbog nepostojeće refleksije koja vodi rastakanju identiteta. Svi naši junaci imaju maske na licu – rediteljka na ovaj način slika depersonalizaciju, briše posebnosti likova. Pokreće jedno od važnih Joneskovih pitanja, a to je pitanje identiteta.
Joneskov jezik je jezik apsurda – kombinuje se u novim formama sa veoma živim intruzijama drugih jezičkih struktura, govor postaje besmislen, nejasan. Kada postane nejasan, kada izgubi svrhu i smisao, jezik kao osnovna značajka identiteta svodi osobu na konfuziju kulminirajući u apsurdu. A u ovom komadu on postiže svoj klimaks.
Jonesko Ćelavu pevačicu piše vizionarski pre nešto više sedamdeset godina. Danas je svet na istom tragu, samo ubrzaniji i dezorijentisaniji.
Uvek se, ne znam zašto, začudim kada gledam ili čitam ovaj komad, kada uočim u kolikoj meri je govor naših junaka govor savremenog sveta. Kao kod Joneska – nikog od junaka savremenog sveta to ne brine, belle indifférence, izvesni indiferentan stav prema činjenici da je komunikacija sve otežanija što smo više zatrpani informacijama. To je „beli šum“ koji nam onemogućava da čujemo i razumemo Sebe i Drugog.
Rediteljka Iva Milošević to nam govori jasno, bez depresije, predstavu postavlja mudro, tako da vas nasmeje, potrese i ukaže i na to gde smo i na to kuda bismo mogli dalje. Uvodi dozu humora, koji razrešava apsurd gluve inflatorne egzistencije.
U dramaturškom smislu, tekst prati samu Joneskovu, kako u podnaslovu komada i stoji, antidramu, sveden je na tačnu meru, ritam otvara druga značenja. Jasan rediteljski postupak i namera stvaraju kontekst natplanova koji se otkrivaju u predstavi. Veoma jasno čujete pesmu koju recituje Meri služavka:
VATRA
Polikandri su blistali u šumi
Jedan se kamen zapali
Dvorac se zapali
Šuma se zapali
Ljudi se zapališe
Žene se zapališe
Ptice se zapališe
Ribe se zapališe
Voda se zapali
Nebo se zapali
Pepeo se zapali
Dim se zapali
Vatra se zapali
Sve se zapali
Zapali, zapali
Rediteljka vrlo pažljivo i nedvosmisleno ukazuje na simbol na koji je ukazao Jonesko, ona ga čita jasno, da ga publika tačno i oseti i razume – Jonesko kao simbol koristi vatru, izlazak iz apsurda je moguć kroz pročišćenje i ponovno rađanje, poput mita o Feniksu. Predstava se završava rečenicom: kome ide u račun da odužuje ovu zabunu? Vrhunski apsurd.
Jonesko komad završava tako što gospođa Martin i gospodin Martin izgovaraju replike sa početka drame. Maestralna prezentacija suštine svakog apsurda. Sve se nastavlja ciklično, slutimo unedogled.
U drami Meri govori: „… Ali ko je pravi Donald? Ko je prava Elizabet? Kome to ide u račun da odužuje ovu zabunu? Ja to ne znam. Ne treba ni da pokušavamo da saznamo. Pustimo stvari takve kakve su….“
Dramaturška obrada teksta (Iva Milošević) gradi se oko inverzije i skraćuje deo teksta na bitnu rečenicu kojom rediteljka završava predstavu. Razrešenje pitanja prepušta publici. Pri tom, u delu sa vatrom ukazuje na njega, za onog ko ima uši da čuje, rekla bih.
Kompozitor Vladimir Pejković muzikom stvara prirodno okruženje predstave. Čini neodvojivi deo sveta koji se pred nama stvara, jednako kao i kostim Biljane Grgur koji nas vodi upravo – na večeru na koju bračni par Smit čeka bračni par Martin.
Tri crvene zavese, tri zida koja se volšebno otvaraju kako bi junaci ušli na scenu ili izašli sa nje. Četiri bela taburea i jedan tepih koji je zapravo komad zelene veštačke trave. Kraj do kojeg nas Iva Milošević i čitav ansambl ove predstave vode promišljen je i moćan, u antagonizmu sa apsurdom koji se pred nama dešava i čiji smo deo.
Zašto je važno da se danas postavljaju drame apsurda? Ljudska egzistencija je apsurdna… počinje Alber Kami svoje predavanje u Alžiru. Ko sam ja? Ko si ti? Kuda to idem? Kuda svi mi idemo? Ima li svrhe preći taj Put (život)? Zadatak je umetnosti da nas beskompromisno suoči sa tim pitanjima. Somborsko Narodno pozorište je uspešno izvelo taj težak zadatak.
