Dvadeset godina nakon prvog izdanja, roman Radoslava Petkovića Sudbina i komentari, po oceni kritike jedan od najvažnijih romana u srpskoj književnosti poslednjih decenija XX veka i jedan od deset najboljih romana koji su dobili Ninovu nagradu, ponovo je pred čitaocima, ovoga puta u izdanju „Lagune“. To je i povod ovom razgovoru. Sudbina i komentari je četvrti roman Radoslava Petkovića. Prethode mu Put u Dvigrad, Zapisi iz godine jagoda i Senke na zidu, a slede ga romani Savršeno sećanje na smrt i Događaj godine, knjige priča Izveštaj o kugi i Čovek koji je živeo u snovima, i knjige esejističke proze Ogled o mački, O Mikelanđelu govoreći, Vizantijski internet i Upotreba vilenjaka.
„VREME„: Prvi je maj, praznik rada. Kad se kaže „rad„, na šta pomislite?
RADOSLAV PETKOVIĆ: Na dva moguća pristupa radu. Jedan je noviji, obično ga smatramo protestantskim, gde se rad na lestvici vrednosti postavlja visoko. Marks je ovo doveo do vrhunca kada je tvrdio da je rad generička suština čoveka: Marks, kojem su protivnici često pominjali jevrejsko poreklo, prevashodno je bio dobar protestant. Nije nimalo slučajno što je Angela Merkel ćerka pastora iz Istočne Nemačke, mnogi njeni stavovi dobro odražavaju to protestantsko-marksističko okruženje. Pre doba u kojem se protestantizam pojavio, rad se i nije preterano cenio. U antičko doba od slobodnog čoveka se očekivalo da ratuje, pa ako ga u ratu stigne loša sreća morao bi, kao rob, da radi. Ali da vas podsetim na sam početak Biblije: rad je Adamu i Evi, a preko njih celom ljudskom rodu, kazna zbog istočnog greha – u znoju lica svog, ješćeš hleb svoj. Ako me pitate, mnogo sam bliži ovom arhaičnijem stavu, dakle da je rad kazna za naše grehe. A da je čovek grešno biće, u to nimalo ne sumnjam.
Prvo izdanje Sudbine i komentara objavljeno je u „Stubovima kulture„, a vi ste bili pisac tog nevelikog ali važnog izdavača. „Stubovi“ više ne postoje, a „Laguna„, vaš novi izdavač, sad je najveći izdavač u zemlji. Podsetiću da je „Laguna“ mlađa od vašeg romana. Kako tumačite ovakvu vrstu promena među našim izdavačima?
Stvari su još komplikovanije jer se Sudbina i komentari nije pojavila u izdavačkoj kući „Stubovi kulture“ već u izdavačkoj kući „Vreme knjige“. Dakle: pokretač i spiritus movens celog projekta je bio Predrag Marković, ali je i „Vreme“ u tome učestvovalo dajući medijsku podršku, kao i prostorije. Kasnije, tačnije ubrzo, „Vreme“ je izašlo iz priče i, pošto su ime i logo zaštićeni, ime se moralo menjati i nastali su „Stubovi kulture“. Tog početka se sećam prilično melanholično, tada sam puno popodneva proveo u redakciji „Vremena“, pamte to neki od vaših sada najstarijih novinara. Sredinom devedesetih bilo je to jedno od retkih mesta gde sam se prijatno osećao. A bio je to, što se izdavaštva tiče, nekakav herojski početak, sećam se kako smo Peđa, Dušan Šević kao tehnički urednik i dizajner i ja proveli celu noć na prelomu moga romana – ja više iz solidarnosti, jer nisam bogzna šta o tome znao – a ujutro čekali Lasla Vegela da bi nam ispisao rečenice na mađarskom. Internet nismo imali. Mnogo šta se poslednjih decenija menjalo u našem izdavaštvu: svoju prvu knjigu sam objavio u „Prosveti“, sledeće dve u „Radu“, četvrtu u „Nolitu“. I ovih izdavača praktično više nema, ili jedva da ih ima. U jednom trenutku „Stubovi kulture“ i nisu bili tako mali ili, kako ste učtivo rekli, neveliki izdavač za srpske uslove, mislim ne samo kvalitativno već i kvantitativno, po broju naslova. Nisu bili veliki kao nekada „Prosveta“ ili „Nolit“, ali to je bio drukčiji koncept, državnih izdavača koji nisu mogli propasti dok god nije propala država. Mada, to treba istaći, bilo je tu sjajnih izdanja, recimo na „Nolitovim“ edicijama Sazvežđa te Književnost i civilizacija intelektualno su se formirale generacije. „Laguna“ je opet nov fenomen u srpskom izdavaštvu, za srpske uslove zaista veliki izdavač iza kojeg ne stoji država, dakle u okviru jednog drukčijeg koncepta, i nadam se da će i taj koncept uspeti ne samo kvantitativno već i kvalitativno.
Da li ste nešto promenili u romanu zbog novog izdanja?
Samo ponešto u ponekoj rečenici. Tada sam sasvim pogrešno napisao kako su jednog Košutovog generala, Jozefa Bema, streljali u Aradu, a on je, zapravo, pobegao u Tursku i postao general i paša. Pošto se taj deo romana pripoveda u prvom licu, stavio sam: ja sam tada mislio da su Bema streljali u Aradu, dakle jedna ironična igra pisca na račun pisca. U opravdanje greške, da podsetim, nije bilo mogućnosti da guglujete, trebalo bi tada negde iskopati neku knjigu sa tom odrednicom. A i strane knjige 1992. i 1993. nisu bile tako dostupne. No, inače nisam menjao ništa jer bih, verovatno, morao menjati mnogo, ponovo napisati roman. Montenj kaže za sebe kako su ja od onda i ja sadašnji zapravo dvojica. To ne znači da je jedan od ove dvojice pametniji, ne znači ni da je gluplji, znači samo da je drukčiji, te bi i drukčije pisao. Bolje ili gore, to nećemo saznati.
Da li smo postali zavisnici od istorije?
Istorija se nalazi na samom početku evropskog književnog stvaralaštva. Ilijada opisuje jednu opsadu koja se desila prilično davno, i u odnosu na tadašnje čitaoce i, dodajmo, slušaoce, jer su se ti stihovi glasno izgovarali, skandirali. Naravno, možemo prigovoriti da to za Grke nije bila istorija već da se radi o mitu, filozofi su to konačno i zamerali pesnicima, ali je kod njih pojam „istorije“ i nastao, te je čak postojala i boginja istorije. Naravno, pojam je bio drukčije koncipiran nego danas, ali se i u novije vreme značenje toga pojma menja i višestruko tumači.
Tu sada dolazimo do pitanja šta istorija, istoriografija tačnije, jeste: da li je to nauka koja spoznaje prošlost ili je vid metaforičnog govora o sadašnjosti. Volim rečenicu jednog mađarskog pisca, Antala Serba, koji je rekao da je istorija područje istinite laži. Priznajem, pomalo nejasno, kao i svaka metafora. Možda mi se zato i sviđa.
U slučaju istorije postoji zanimljiva metodološka zbrka između predmeta i discipline. Dakle: sociologija je, na primer, nauka o društvu, jednostavno rečeno, a istorija je nauka o istoriji. Maločas sam upotrebio reč „istoriografija“ da bih razlikovao disciplinu i predmet, ali se to čini tek retko i izuzetno. Istorija, dakle, definisana u istovetnosti priče i teme, diskursa i predmeta, što je zaista približava književnosti. Nije slučajno Aristotel tu pravio poređenja makar zato da bi podvlačio razliku.
Da li ste i vi pristalica stava da se već sve desilo? Da li zato vaši romani ne pričaju o današnjici?
Ne mislim da se sve desilo. Pojam cikličnosti koji postoji u vašem pitanju mogao bih prihvatiti pod jednim uslovom: ne radi se o kružnom, već spiralnom kretanju. Dakle, i ako se desi nešto što izgleda kao isto, opet nije isto jer se dešava na drugom mestu spirale. A da li moji romani pričaju ili ne pričaju o današnjici, vezano je za ono što smo ranije govorili, šta istorija jeste. Ja sam čak sklon mišljenju da moji romani isključivo govore o današnjici, čak i Savršeno sećanje na smrt, mada se taj roman zbiva u vremenu pada Vizantije.
Iako su romani najčitanija književna vrsta, a eseji su pri dnu lestvice čitanosti, vi ih ipak pišete. Šta eseji mogu, a romani – ne mogu?
Ocenu da su eseji nečitani mogu prihvatiti samo sa ogradom da su kod nas prilično slabo čitani, ali njihovi tiraži, recimo u Francuskoj, mogu biti i te kako značajni. Ali ja ne znam tačno šta mogu i romani i eseji, no način pisanja je drukčiji. Neka starinska distinkcija bi glasila da se roman zasniva na mimezisu, dakle nekakvom podražavanju stvarnosti, a da se u eseju pretenduje da se iskaže nekakva istina o stvarnosti. Opet, ne možete podražavati stvarnost a da nemate makar maglovitu ideju istine o njoj, čak i ako ste skeptik, te smatrate da se ne može doći ni do kakve istine. Svejedno: da bi uistinu čitao roman, čitalac, makar nakratko, mora prihvatiti da je to kao stvarno. Na primeru pozorišta se to još jasnije vidi: da biste se uživeli i, eventualno, uživali u predstavi, vi morate zaboraviti na kartonsku ili gipsanu prirodu kulisa, da su ispred vas glumci koji u znoju lica svoga zarađuju hleb svoj, i da, makar nakratko, gledate kao da se sve to pred vama uistinu zbiva. U eseju otpada to kao da, autor eseja nam direktnije tvrdi da je to što govori istina, makar to, da se opet vratim Montenju, bila istina u koju je on jednom, u posebnim okolnostima, dakle u času pisanja, verovao i nimalo ga ne obavezuje da veruje i dalje. Ili ovako: u romanu postoji manje ili više junaka, a u eseju postoji samo jedan, to jest pisac. Montenj je zato pisao da je jedino što u svojim Esejima opisuje – on sam. Montenj nije pisao eseje, sa malim e, njegova knjiga se zove Les essais, recimo Pokušaji, dobar starinski prevod glasi „ogledi“: podeljena je na poglavlja a on, za razliku od kasnijih tumača, nikada nijedno od tih poglavlja nije nazvao esejom. Taj naslov se odnosi samo na celinu knjige kao pluralia tantum i trebalo bi je već jednom prevesti na srpski, praviti izbor iz Montenjevih Eseja je isto kao praviti izbor iz Don Kihota ili Rata i mira. Montenj prividno piše o svemu i svačemu, ali kada treba da jasno kaže o čemu piše, odgovara: o sebi, isključivo. Kada pišem roman, moram da vodim računa o svojim junacima, šta oni čine i govore, treba čitaoca nekako nagovoriti da prihvati to „kao da“; kada pišem esej, toga sam oslobođen. Dakle: mnogo sam ličniji kada pišem esej.
Šta bi neka asocijacija srpskih pisaca trebalo da uradi za esnaf?
Nisam član nijedne – samo sam u PEN-u, ali verovatno niste na to mislili. Ne pada mi na pamet da im se u posao mešam.
Pre skoro četiri godine roman Sudbina i komentari objavljen je u ediciji 100 slovenskih romana pokrenutoj s namerom da se podstakne prevođenje među zemljama slovenskog govornog područja. Šta je postignuto?
Iskreno, šta se sa tim projektom dešava nemam pojma, to morate da pitate one koji su na njemu neposredno angažovani. Kada kažem da im želim svaku sreću, to nije konvencionalno, jer je u pitanju jedan značajan projekt, kao i svaki projekt koji omogućuje da književnost bude dostupna čitaocima raznih jezika. Ja sam vrlo zadovoljan jer se, u okviru ovog projekta, moj roman pojavio na slovenačkom jeziku.
Vi ste prevodilac. Kako ocenjujete prevode onih koji se late vaših knjiga?
Dosta sam prevođen na francuski, ali moje poznavanje francuskog je daleko od toga da bih se usudio da ocenjujem prevod, mada mislim da je Alen Kapon dobar i vrlo savestan prevodilac. Engleski znam bolje i mislim da je prevod jako dobar, počev od naslova. Druge jezike ne znam, najviše sam prevođen na mađarski, a verujem Gaboru Čordašu, mada mi ništa drugo i ne preostaje.
Koliko vas činjenica da je Sudbina i komentari najnagrađeniji srpski roman štiti od negativne kritike drugih vaših dela?
Nikada nisam razmišljao o tome. S jedne strane, kada čovek uđe u neke godine, recimo pređe šezdeset, ima apsolutno pravo da negativnu kritiku svoga dela smatra apsolutnom budalaštinom. Hoću reći da se tu nameće problem komunikacije, a lako je moguće da u uzajamno negativnom sudu i pisac i kritičar budu u pravu. Kada kritičar napiše za neki roman da je loš, on je, statistički gledano, verovatno u pravu: ogromna većina romana je loša ili katastrofalno loša. Ali nevolja je što se ovo pravilo odnosi na čitavu književnu produkciju te je tako, opet statistički gledano, i njegova kritika najverovatnije smeće. Neću kao dokaz da koristim negativne kritike o velikim delima, mnoga dela se hvale i slave iz krajnje pogrešnih razloga. Recimo, kada većini i obrazovanih čitalaca pomenete Prusta, oni će da vam pričaju o čaju i madlenicama, nikako o javnom WC-u. A Prust je posvetio priličan broj stranica upravo javnom WC-u na Šanzelizeu i njegovoj čuvarki i čistačici sa nadimkom Markiza – nisu kod njega jedine markize one sa zvučnim titulama. Tu se, upravo u javnom toaletu, šlogira i njegova baka. Uzgred budi rečeno, Prust čaj nije voleo, voleo je pivo, ali to ne zvuči dovoljno poetično. Inače su ga komplimenti o poetičnosti, prefinjenosti njegove proze nervirali, od prijatelja kritičara je tražio da ih ne koriste. Ali ništa nije vredelo: u Engleskoj se njegov roman počeo prevoditi još dok je izlazio i ushićeni prevodilac je stavio naslov, uzet iz jednog Šekspirovog soneta, Remembrance of Things Past, očigledno smatrajući bukvalni prevod naslova Á la recherche du temps perdu nedovoljno poetičnim. Prust mu je napisao pismo, zahvalio mu na trudu, ali mu je skrenuo pažnju na krajnje neadekvatan prevod naslova. Naime, to temps perdu i u francuskom kao i u srpskom je višeznačno i, takođe, ima značenje gubljenja vremena, dangubljenja, a Prustu, koji je inače dosta tragao za naslovom, ova višeznačnost je bila važna, jer njegovi junaci zaista često gube vreme, ne samo u metafizičkom i poetskom smislu, već ga prosto razbacuju na trivijalnosti. Ništa nije vredelo, engleski prevod je ostao pod poetskim naslovom, a više decenija kasnije i srpskom prevodiocu će smetati nedovoljan poetski duh bukvalnog prevoda te ćemo dobiti traganje za iščezlim vremenom. Dakle, Prust je kanonizovan i slavljen, pa i čitan, ali kako je rekla američka teoretičarka, njegovo delo je podvrgnuto procesu „kičerizacije“ i on je verovatno, u recepciji, najkičerizovaniji pisac. Ima i drugih umetnika kojima se slično desilo, poput Mocarta, koji je dugo i u tzv. stručnoj javnosti doživljavan kao kompozitor vedrih nota a i danas ga dobar deo i obrazovane publike doživljava kao nešto slatko poput Mocart kugli, a sve začinjeno netačnom pričom o Mocartovoj sirotinjskoj sahrani. Naravoučenije je vrlo pesimistično: neko može, sa trudom i ljubavlju, prevesti stotine stranica i malo toga razumeti.
Kad popunjavate neki formular, da li u rubrici „profesija“ napišete pisac? Ko je kod nas pisac – onaj ko piše knjige ili ko živi od pisanja knjiga?
Kada pogledate tiraže knjiga, jasno je koliko se od pisanja može živeti. Pisac dobija oko jednog evra po prodatom primerku, dakle za pristojnu platu trebalo bi da imate više knjiga godišnje i to pod uslovom da se za srpske pojmove dobro prodajete.
Da li je pisanje bežanje od stvarnosti?
Pisanje, knjige su deo stvarnosti. To ćete lako i neprijatno ustanoviti ako vam polica sa knjigama padne na glavu. Naravno, možete se buniti na ovakav primer, ali vodite računa: ona grčka reč od koje je mnogo šta poteklo, i Biblija i biblioteka, potiče od imena luke u kojoj se kupovao papirus i potom prevozio za Evropu. Pismo, kako nam arheologija tvrdi, nije nastalo iz ljudske želje da se zapisuju uzbudljive priče i mudre misli, već da se precizno popišu pšenica i masline u nekom magacinu da količina zaliha ne bi zavisila od poštenja nekog čuvara, magacionera. Setimo se Prusta i čuvajmo se naknadnih, nezasnovanih poetizacija, da ne kažemo kičerizacija.
