Kada sam, ima tome deset godina, upoznao Dragu Dedovića, nisam poznavao njegovu poeziju.
On je tada u Beogradu vodio ogranak jedne strane fondacije, a ja još nisam bio poznat kao protivnik nevladinog sektora koji obavlja poslove za vlade drugih država.
Ali, iako anoniman protivnik, protivnik sam bio.
Upoznao nas je zajednički prijatelj Vlada Pištalo, sedeli smo u bašti kafane „Stara Hercegovina“.
Drago je dosta govorio i govorio je uopšteno, koristeći filozofski diskurs – a ni jedno ni drugo – ni uopštenost ni filozofski diskurs, dakle, nisu stvari koje mi za kafanskim stolom naročito prijaju.
Ono čime me je kupio na prvi pogled, međutim, bio je kapacitet ispijanja piva i peperkornovska strast s kojom ga je koristio.
Pretpostavljam da su moji pivski kapacitet i strast na Dragu ostavili sličan utisak jer smo nastavili da se družimo.
Da li pri narednom, ili pri nekom od narednih susreta, razmenili smo knjige.
I tada sam upoznao Draginu poeziju.
Ne smatram sebe za poeziju dovoljno stručnim da tvrdim kako nijedna pesma koja mi se ne dopada i ne vredi, ali sam siguran da pesma koja me obori s nogu ne može da ne bude dobra.
A pesnik koji je napisao pesmu koja me je oborila s nogu, za mene je veliki pesnik.
Dragin Kavasaki za Vukmana Dedovića me je oborio s nogu.
Priču o bajkeru koji svog upokojenog oca vozi na kavasakiju, odajući mu tako najveću posmrtnu počast koja u njegovom kosmosu postoji – a teško je da je veću, dirljiviju i ujedno dostojanstveniju posmrtnu počast i moguće zamisliti – Drago u ovoj pesmi vezuje za smrt svog oca, bez kog je odrastao i na kom je, kada ga je upoznao, prepoznao sestrine oči. Kao mlad, Dragin otac je bio korisnik usluga nemačkog nacističkog logora, pa ga Drago, upokojenog, smešta na poetski kavasaki i vozi nemačkim auto-putevima, da mu pokaže kako ta zemlja izgleda sa druge strane logorske žice!
Nadam se da sam, namerno je nanovo ne pročitavši, već je interpretirajući po sećanju, na nezgrapan, prozni način, uspeo da nagovestim barem nešto od tragike i genijalne ironije, tačnije genijalnih ironija koje ova pesma u sebi krije.
Pročitavši je, naslutio sam istovremeno šta se sve krije u tom grmaljskom telu koje uništava krigle piva, veselo, kao dobroćudni dušmanin.
Susrevši se sa Kavasakijem, Dragu sam počeo da doživljavam i kao velikog pesnika i kao prijatelja.
Od tada u kafani vodimo razgovore koji uglavnom nisu opšteg tipa.
I od tada čitam sve pesme koje objavi, a Kavasaki se uvek ispostavlja kao ključ kojim pokušavam da neka od njihovih vrata odškrinem, ne bih li provirio u one Ingardenove slojeve koji se kriju iza znakova na papiru i zvukova na koje ti znakovi upućuju, iza transparentnog značenja reči koje ti znakovi i ti zvukovi tvore i iza misaonog i muzičkog sklada u koji se udružuju.
Jedna od najznačajnijih, po meni i najznačajnija osobina poezije jeste sposobnost spajanja naoko nespojivog.
Ali, da bi to spajanje bilo poezija, a ne fingiranje poezije, pesnik za njegovu verodostojnost mora da jamči sopstvenom dušom.
Drago je takav pesnik.
Sevdalinka, bluz i Šubert, balkanska prčvarnica i norveški zaliv, pivo za džezera i simfonija vulve, spajaju se u njegovim pesmama kao pokojnik i kavasaki, i kao koncentracioni logor i autostrada.
A spaja ih Dragina ljubav prema životu, kojom rascepkane delove svoje prošlosti i sadašnjosti, suprotno postulatima posmodernizma, demijurški sjedinjuje, prkoseći sudbini koja pokušava da ih rasturi u paramparčad.
Žena, opsesivna preokupacija njegove poezije, koja se pojavljuje na različitim mestima i u različitim vremenima, i koja mu je, dosledno romantičarskim postulatima, blizu i kada je daleko, otelotvorenje je te ljubavi.
Ali, ne samo u metaforičkom nego i u sasvim opipljivom smislu putene žene od krvi i mesa, u kojoj se sjedinjuju sve junakinje njegovih pesama.
U bezbrojnim ženama koje se pojavljuju u Draginim pesmama, oni koji ga poznaju mogu da prepoznaju i jednu stvarnu ženu, koja je uspela i sa kojom je uspeo da različitim, tragično prekidanim delovima svog života – podari jedinstvo.
Jedinstvo muškarca i žene, međutim, dinamična je i – što bi rekli marksisti – dijalektična stvar, pa bi Drago predmet svoje strasti i da zabradi kao Turčin i da obnaži kao makro. Kao edipovac bi da, onoliki koliki je, završi u njenoj utrobi, kao zaneseni poeta bi s njom da odleti u nebesa, kao manijak bi da je pojede, što, imajući u vidu njegov gabarit, deluje realnije od onog edipovskog plana, a kao promišljeni književnik bi da je, snagom svog stiha, vaznese i ovekoveči.
Sve navedeno, i mnogo toga što će ovom prilikom ostati prećutano, razlog je zbog kog sam srećan što imam priliku da čitam Draginu poeziju i da se družim sa najsimpatičnijim od svih agenata Novog svetskog poretka koje sam imao priliku da upoznam.
Na vijest da je mladić iz kopennhagena
ukrao očev leš iz mrtvačnice i odjahao
sa njim na motorciklu ili:
Kawasaki za Vukmana Dedovića
bio si prazna stolica
krupna majčina suza što bućne u vruću supu
i tako dvadeset godina dok te ne pronađoh
na nekoj crnogorskoj čuki: otac!
tronožno biće sa žućkastim okrnjcima u osmijehu i
sestrinim očima
pjesništvo je dabome
posljednja privatna magija sa kraja milenija
tehnika za pretvaranje bajatih novina
u porodične stihove što blješte
poput japanskih mašina
uzjaši iza tužnog dječaka matori kauboju
da ti pokažem kako zemlju iza žice
magistralom sa sjevera zastire noć
Dragoslav Dedović