Kalorijska bomba

Ima nečega istovremeno sasvim sumanutog i savršeno logičnog u tome da je najznačajniju „mađarsku“ knjigu koja se pojavila na ovogodišnjem Beogradskom sajmu knjiga – na kojem je baš Mađarska bila počasni gost, i koji je trebao biti (a pretežno nije bio) pravi raskošni praznik te značajne literature – napisao jedan Poljak, Kšištof Varga (za prikaz njegovog odličnog romana Tekila v. Vreme br. 759). Na poljskom jeziku, naravno. Sumanuto je to iz razloga očiglednih, ali zašto je ipak i logično? Pa, niti je taj Poljak tek bilo kakav zalutali Poljak, neki novovekovni naslednik lutajućih socijalističkih klipana Loleka i Boleka (no polumađar veoma zainteresovan i verziran u „mađarske stvari“), niti je njegova žanrovski teško odrediva knjiga Gulaš od turul ptice (prevela s poljskog Milica Markić; Kornet, Beograd 2012) bilo kakva knjiga, kamoli na bilo koji način prigodničarska, ponajmanje neka od onih koje bi išle niz dlaku predrasudama o mađarskoj zemlji i kulturi, bilo „pozitivno“ ili „negativno“ intoniranim. A knjiga je upravo tome posvećena: glavni su sastojci ovog Gulaša od jedne mitske ptičurine (turul je nekakva sve u svemu imaginarna leteća neman, nešto što nit’ je or’o nit je soko, ali je „nacionalna ptica“ duboko ukorenjena u simboličkom imaginarijumu; u Mađarskoj su slike i skulpture ove ‘tičurine prilično rasprostranjene, a na nju se – no kako bi drukčije – naročito „lože“ desničari). Na prvi pogled može taj autorov svestrano „hungarološki“ zamah možda zvučati odveć pretenciozno a obaška i nekako sumnjivo esencijalistički (kao nekakva potraga za mističnim „duhom nacije“, u ovom slučaju mađarske), ali Vargine su namere, a pogotovo njegov stil i način pripovedanja, svetlosnim godinama daleko od svega toga. Ovaj je Gulaš pre i iznad svega literatura; to ni na koji način nije u koliziji s naravi ovog teksta kao blagotvorno kombinovano insajdersko-autsajderskog pogleda na weltschmerz na mađarski način.

Šta je, dakle, ovaj Gulaš među koricama? Esej bez sumnje, putopisni brevijar nesumnjivo, svojevrsna fragmentarna reportaža bez dvojbe, autobiografsko štivo takođe nedvosmisleno. Precizno je lociran ne samo prostorno nego i vremenski: izvorno je objavljen 2008. godine, što će reći negde na koncu mađarske postkomunističke tranzicije „iz niotkuda u nikuda“, da i na ovaj slučaj razložno primenimo duboko istinitu dosetku Viktora Peljevina. Meandrirajući napred-nazad kroz mađarsku istoriju i savremenost, Varga pronicljivo i upućeno, a opet i beskrajno duhovito i sa ambicijama koje nikada ne prestaju da budu primarno literarne (a ne docirajuće „sveobjašnjavalačke“) razmatra i „mitska“ vremena doseljavanja Mađara, i glavinjanja Ugarske kroz vekove crno-žute monarhije, i trajno prisutnu „trijanonsku traumu“ u kojoj je nekadašnja pozamašna Ugarska svedena na današnje granice Magyarorsaga, i vreme komunizma i sovjetske okupacije, kao i unutrašnju – tako tipično i univerzalno istočnoevropsku – podeljenost društva koja je posledica svih traumatičnih istorijskih preloma, te na koncu najobilnije i najbriljantnije razmatra savremenu, merkantilno-kapitalističku Mađarsku, razapetu između kičastog i po defaultu lažnog „tradicionalizma“ i defanzivno-melanholičnih lamentacija o „ugroženom Mađarstvu“ na jednoj strani, te na drugoj strani agresivno kolonizujućeg konzumerizma koji na svoj način ubija sve što je ona mala, skrivena lepota življenja, a koju pak Varga uporno i posvećeno otkriva po zabitim, predivnim zakucima Pešte i cele Mađarske, na onoj krhkoj, savršenoj tački podjednako bezbedne udaljenosti i od kičaste laži nacionalnog pasatizma i od urnišuće uniformnosti globalizma.

Istovremeno, deo Turul ptice koji je takoreći žurnalistički aktuelan jeste i lucidna reporterska analiza narastajućeg talasa desničarskog populizma koji tih godina već uveliko preplavljuje Mađarsku, a koji će vrlo brzo nakon izlaska ove knjige rezultirati dolaskom/povratkom na vlast konzervativno-populističke stranke Fidesz Viktora Orbana i oštrim zaokretom Mađarske udesno, do te mere da nije baš jako preterano govoriti o svojevrsnoj „kulturnoj revoluciji“, dakako ultrakonzervativnog usmerenja. Jedna od njenih bezbrojnih nusposledica jeste i pustoš ovogodišnjeg mađarskog sajmovanja u Beogradu: malo je ko od značajnih mađarskih pisaca pristao da učestvuje u toj paradi, ne bojkotujući „nas“, nego sopstvenu vladu. Ako se u svojoj naivnosti pitate: ta zašto, zaboga? Ta, čemu mešati, oh, uzvišenost Umetnosti s, uh, trivijalnim prljavštinama dnevne politike? – možda će vam Varga najbolje odgovoriti kroz jedan prizor sa desničarskih demonstracija protiv socijalističko-liberalne vlade koje najavljuju svetonazor buduće vlasti, a na kojima su kao „krivci“ za sve što u Mađarskoj nije dobro imenom prozvani njeni najbolji pisci: Đerđ Konrad, Peter Esterhazi, Peter Nadaš… Eh, jeste da je to užasno, ali opet, gledano iz ove žablje-močvarne perspektive postdemokratske Srbije, ne može čovek da pomalo i ne zavidi tim Mađarima: mislim, gde li su se denuli naši nadaši i konradi i konradice sad kad su nam najpotrebniji… Ma, znam i gde su: eno ih, guraju se kod Tome Orbana u predsoblju, raspituju se mogu li kako da doprinesu. Fuj.

Nego, natrag k Gulašu. Knjiga je izašla kod „malog“ izdavača, do sada je, čini se, prošla savršeno tiho i neprimetno, ali verujte mi na reč: malo je toga čime su se jesenas ponovile ovdašnje knjižare a što vredi toliko koliko ova knjižica, ovaj gusti, hranjivi gulaš od jedne mitske ptičurine, kakve su već sve te mrgodne orlušine u ovim našim zaturenim srednjeistočnoevropskim državicama.