U Mikser Hausu u Beogradu otvorena je prošle nedelje izložba, tačnije, istraživački projekat mladog vizuelnog umetnika Bojana Krištofića (1987) intrigantnog naziva „(Est)etika nacionalizma – Dizajn za turbo-folk“. Kako stoji u najavi za ovaj događaj, projekat „nastoji da pruži celovit uvid u folk supkulturu sa naglaskom na muzički izraz koji je bio karakterističan za srpski društveni kontekst devedesetih godina i otkrije njene korene, još od začetaka „novokomponovane“ narodne muzike u bivšoj Jugoslaviji pedesetih i šezdesetih godina. Izložba prati hronologiju razvoja dizajna za turbo folk i komparativno ga prikazuje na području regiona, pri čemu je poseban akcenat stavljen na nekoliko izvođača, koji su u istoj meri i svojom muzikom i vizuelnim identitetom doprineli definisanju turbo-folka, kao što su, na primer, Svetlana Ceca Ražnatović, Severina, Indira Radić, Mile Kitić, Colonia (kao arhetipska regionalna „dens“ grupa), Dragana Mirković, Jelena Karleuša, Dino Merlin…“
RURALNO–URBANO: Nažalost, izložba koja se ovih dana može videti u Mikseru ne ispunjava ništa od onoga što u najavi obećava. Preteču turbo-folka autor smešta u 1956. godinu, u dane kada Silvana Barjaktarević, kasnije Armenulić, otkriva još uvek neafirmisanog Tomu Zdravkovića. Potom, 1969. uspon turbo-folka ilustrovan je činjenicom da Toma Zdravković ostvaruje veliki uspeh na festivalu „Ilidža“, sa pesmom „Odlazi, odlazi“, a uz omot za ovaj singl, autor kao svojevrsni antipod navodi kompleksni omot za album Arsena Dedića „Čovjek kao ja“, koji je dizajnirao Mihajlo Arsovski. Već na samom početku, pogotovo ako se ima u vidu da se u okviru izložbe pominje i film Živojina Pavlovića „Kad budem mrtav i beo“, i motiv sudara grada i sela, jasno je da ovde imamo posla sa izlizanim „ruralno-urbano“ dualitetom. Problem sa tom vrstom podele na Balkanu je pre svega u tome što je teško povući granicu gde počinje jedna, a gde se završava druga. Na primer, za predratno građanstvo, migracije posle Drugog svetskog rata bile su nešto pred čim treba zapušiti nos. Već sledeća generacija tih „novopridošlih“ gadljivo je mrštila nosić na one koji su, recimo, ostali na selu. Zadržaćemo se samo na ovom uobičajenom stereotipu, a inače, ima tog još. Drugo, pravljenje ove vrste podele nikada nije fer ni prema jednoj od strana. Ili autor veruje da možebiti Arsen Dedić s podsmehom gleda na Tomu Zdravkovića.
Najveći problem izložbe je što nijednog trenutka ne uspeva da opravda sopstveni naziv, odnosno eksplicitnu vezu između turbo-folka, njegove estetike i nacionalizma. Ima tu koječega, od Lepe Brene i Slatkog greha do Balvan revolucije. Ima i čuvene krosdreserske faze Olivera Mandića iz ranih osamdesetih. Pominje se Marko Perković Thompson, kao i tvorac termina „turbo-folk“ Rambo Amadeus. No, nema Olivera Mandića iz devedesetih, onog u maskirnoj uniformi, na ratištu, rame uz rame sa Željkom Ražnatovićem Arkanom. Podjednako nedostaju i Bora Đorđević i Toni Montano. Nema ih, jer ne spadaju u turbo-folk. Autor je, dakle, imao unapred smišljenu tezu da se veza između turbo-folka i nacionalizma podrazumeva, pa je iz dokaza za svoju tezu odstranio sve što bi moglo da je opovrgne. Kao jedini čvrst dokaz teze iz naslova stoji fotografija sa venčanja Svetlane Cece Veličković, u to vreme već etablirane turbo-folk zvezde i Željka Ražnatovića Arkana, u to vreme već etabliranog ratnog zločinca.
SVETSKO, A NAŠE: Naglasak izložbe je na estetskom momentu turbo-folka, ali njega zapravo nijednog momenta ne vidimo. Ipak, sećamo ga se, pa se i o tome može ponešto reći. Lanci, perike, crna kožna odeća, životinjski dezeni, prenaglašena šminka… Tih godina ista ova estetika karakteristična je za tzv. eurodens, na koji se turbo-folk u danima svog vrhunca debelo oslanjao. Osim toga, ni smešna frizura Radoslava Rodića Rokija iz vremena njegovog velikog hita „Žena“ (1991) nije ništa smešnija od frizure Ričarda Marksa iz vremena kad je snimio „Right Here Waiting“ (1989). Ako ćemo iskreno, još je i Rokijeva balada mnogo manje ljigava nego Marksova.
Vodeći nas kroz period od 1957. do danas, autor šalje poruku koja je potpuno kontradiktorna u odnosu na naziv čitavog projekta. Poslednja dva eksponata informišu nas o tome da je turbo-folk ikona Jelena Karleuša navukla bes konzervativnih struja pišući kolumne u kojima promoviše LGBT i, generalno, ljudska prava. Osim toga, Hanka Paldum i Dragana Mirković snimile su duet i spot. A u spotu, jedna kreće iz Beograda, druga iz Sarajeva i sreću se na Starom mostu u Mostaru. Da je autor proučio ko se prvi „izmirio“ nakon ovdašnjih ratova, znao bi da su to upravo bili narodnjaci, i to iz najčasnijih mogućih razloga. Ne da bi proširili tržište, nego zato što ih je tamo čekala publika, koja ih je i ovako i onako već slušala.
Autor pravi i jednu prilično frapantnu materijalnu grešku. Naime, Severinin album „Zdravo Marijo“ iz 2008, koji potpisuje Goran Bregović, opisuje kao „katolički intoniran“. Da je poslušao samo naslovnu numeru, bilo bi mu jasno da bi manje pogrešio da je uz ovaj album stavio epitet „satanistički“. Da ne bude zabune, „Zdravo Marijo“ nije ni to, već, ako mora neki epitet, najpre feministički i emancipatorski album. Uostalom, da je vodio računa o tome kakve etikete na šta lepi, autor projekta uz turbo-folk nikad ne bi prikačio izraz „supkultura“, pošto je od početka do kraja reč o mejnstrim pojavi unutar masovne kulture.
Najveća greška svih dosadašnjih, pa i ovog pokušaja da se fenomen turbo-folka teorijski obradi, jeste što se oni prvo vrednosno određuju prema predmetu istraživanja, a onda ga proučavaju. Jedina egzaktna stvar koja iz te pojmovne i činjenične zbrke može da se izvuče jeste da se Ceca udala za Arkana. A to ni približno nije dovoljno da se dokaže i objasni direktna veza između turbo-folka i nacionalizma koju volimo da podrazumevamo.
