Kako parodirati parodiju

Ima li nešto važnije od izbora koji su pred nama, a izbori su i pred drugima, recimo Francuzima i Nemcima? Važni su i izbori koji su za nama, oni su nam doneli ovo sa čim živimo, a ako opet pogledamo oko sebe, tu su i Bregzit i Tramp. Koliko je, međutim, umesna ili neumesna pozornost da se glavni promoter Bregzita zove – za Britaniju krajnje atipično, slovenski – Boris, a da Trampovo ime, štogod da predsednik Tramp učini, ipak niko ne bi trebalo da prevede sa engleskog? Sve je to kao neka čudna parodija koju niko nije napisao nego je nastala sama od sebe. Možemo li se u vreme bez smeha, pa čak i osmeha, nasmejati ovako čudnim i beznačajnim slučajnostima?

Teško da bismo se baš mnogo šalili sa nizom politički važnih imena, iako recimo Angela ne bi baš ličila na anđela, dok gospođa Tačer ne bi opravdala svoje prezime ni koliko sadašnja britanska premijerka, gospođa Mej. U nizu imena koja odlučuju o životima i sudbinama ima i krajnje smešnih, ili pretećih kao što su nazivi svakovrsnog zverinja. Jedan čudesan čovek, veliki stvaralac ponudio je sasvim drugačiji niz imena, takav da niko bez osmeha neće moći da ga ponovi. Ko se nasmeje neće se spasiti mnogih zala ovoga sveta, ali bi mogao da uprkos svemu oseti vedrinu života. Bolje je kad ima u njemu i nešto duhovito.

Niz je sastavio Stanislav Vinaver u svojoj čuvenoj knjizi parodija, jednom od najboljih događaja u istoriji srpske kulture. Gonjen najfinijim demonima koji šalu i humor pretvaraju u cinizam višeg reda, Stanislav Vinaver navodi kako su se veliki pesnici pre više od deset hiljada godina, navodno u vreme nastanka sveta po jednoj hrišćanskoj računici, zvali: „Aka, Maka, Faka, Tentobaka, Muma, Tuma, Tabuma, Bumbuma, Sinta, Finta, Paraminta, Tegda, Regda, Tadra, Garda, Avangarda, Tek, Metek, Pek, Krek, Kerefek, Rrrrr, Dan, Bogdan, Kan, Tuta, Muta, Guguta, Ggggg, Lllll, Uuuuu, Ppppp, Oooo, Sssss, Ttttt.“ Uz neka od ovih šaljivih imena Vinaver dodaje još i razjasnice, komentare i polemičke note, a svako će odmah primetiti kako se šali i na račun svoje Avangarde i profesora Bogdana Popovića, koji ju je osporavao u ime jedne ranije estetike. Osim što direktno kaže finta i kerefeka, što će svako razumeti, na kraju treba sva jednoslovna imena pročitati kao jednu reč. Ukoliko uzmemo po jedno slovo tih vajnih imena kao što je Ggggg, Lllll, Uuuuu… dobićemo – GLUPOST. Bez nje ništa ne biva, a kako je Vinaver pisao u Mislima, nema te gluposti koja nije dobra bar za nešto.

Ako ste se nasmejali od srca, pogledajte koliko je Vinaver dok se šali pronicljiv i potresno sistematičan i koliko njegova duhovitost zavisi od promišljenosti i toga kako priprema konačni efekat. Najbolja šala ima svoju logiku, biti duhovit to upravo i znači imati duha. Detalj iz neponovljive Vinaverove Pantologije (parodičan naziv pantologija je naravno dobijen od antologija), kao da je uvod u njegove neponovljive prevode Rableovog Gargantue i Pantagruela i Hašekovog Dobrog vojnika Švejka, ili Vijonovih stihova. Redak i ozdravljujući humor progovorio je u ovom čudesnom čoveku neponovljive kulture, koji je prošao dva svetska rata i ratno zarobljeništvo, upoznao dve strane totalitarne države, nacističku i boljševičku, doživeo dve domaće diktature, kraljevsku i komunističku, pretrpeo sva osporavanja i opet ostao jedinstvena pojava. Komičko izvrtanje, parodično izokretanje, cinično podrugivanje i vedro ismejavanje su znak oštrog, pronicljivog kritičkog mišljenja koje nije bilo kobno nego duhovito, što je jedna od najređih osobina u nas.

Vinaver je pisao pesme, priče, kritike, manifeste, eseje, putopise, publicističke tekstove i reportaže, vesti i izveštaje, polemike, studije, pamflete i prevodio sa više jezika. U svemu je ostavio vidan i veliki trag, pa opet kao da se nije usadio u naše pamćenje čak ni poslednjih godina kada je najzad dobio reprezentativno izdanje sabranih dela (priredio Gojko Tešić u Službenom glasniku) i novi zbornik kritičkih ogleda (uredio Predrag Petrović, objavili Institut za književnost i Biblioteka šabačka). Vinaveru bi se, naravno, imalo šta i zameriti, pre svega da je književnoistorijski značaj njegovih književnih dela nadmašio njihovo čitalačko trajanje, a naša je istorija književnosti i kulture vezana za trajnost dela u čitanju, a ne u poštovanju i pamćenju. Napokon, novinar i komentator, kritičar i polemičar, esejista i znalac, kao da je raznorodnim svojim radom još više ostavljao u senci ono što je moglo biti najvažnije. Poznavalac muzike, slikarstva, pozorišta i filozofije oslobađao se tereta znanja na način koji su teško mogli da prate oni koji nisu znali ni dovoljno, nekmoli da su hteli da prevaziđu znanje kao Vinaver. Umeo je Vinaver i da naškodi svome delu, kao kada je politički intoniranim zapisima o sovjetskoj Rusiji, koju je slikovito nazvao zemljom koja je izgubila ravnotežu, možda otežao da se vidi kako su njegove Priče koje su izgubile ravnotežu uz Isidorine Saputnike uoči Prvog svetskog rata bile znak preokreta u srpskoj književnosti. Njegova pozna zbirka pesama Evropska noć previše je ostala okrenuta unatrag da bi mogla da pokaže kako je Evropa u sve dubljoj noći i posle ratnih trauma – što je Niče znao i pre oba rata, a vredelo bi znati i danas dok mislimo da će se naš mrak u njoj razvejati sam od sebe. U konačnom ishodu, Vinavera je izneverio dar koji je imao. Veliki je paradoks da se njegova književna imaginacija nije jezički ostvarila. Reći to za najvećeg majstora jezika je riskantno, ali njegov smisao za jezik upravo ga je udaljio od one jezičke kristalizacije u kojoj umetničke vrednosti dobijaju svoju večnost. Vinaver je bolje poznavao jezik i više se poigravao njime nego što je nalazio savršenstvo u njemu – to književnost ne oprašta ni onome ko sve zna i sve može. Tako se desilo da je glavno ostavio nedovršenim, pa je ispalo da je sve što je radio bilo pomalo sporedno. I koliko god mu je sve sporedno išlo od ruke i po volji, stalno se čekalo i nije dočekalo da uradi i ono glavno: da da delo koje se ne može i ne sme zaboraviti.

Od svih njegovih bogatih i vrednih nastojanja nezaboravna je ostala Pantologija, knjiga parodija u tri navrata, u kojoj ono što Vinaver piše zavisi od tuđih dela i pesama, od onoga što se parodira koliko i od same parodije. U parodiranju, pesnik postaje delom biće onoga što se parodira. Ako bi o Stanislavu Vinaveru trebalo kazati nešto sasvim jedinstveno, ali tako da se ne nabraja sve što on jeste i nije, taj dvostruko neverovatan niz, možda bi vredelo reći da je on bio najveći pesnik tuđeg stiha. Jer, kada zatvorimo oči i pustimo da kao neki sentimentalni i potresni film pred nama proteknu Vinaverova čuda, čini se da posle svega ostaje jedna knjiga koja nema premca u srpskoj književnosti, ali ima ponekog naslednika, u parodijama Miodraga Raičevića iz njegove Muze vetrova ili gargantuovskoj erotomaniji Save Damjanova.

Svet u kojem živimo i mnogi procesi u srpskoj kulturi izgledaju kao da su parodije, a ne bi to hteli da budu. Kako parodirati parodiju, da li je to moguće i mora li da završi kao kardinalni cinizam, teško je i više nego ozbiljno pitanje. Smeh i dobroćudna duhovitost su nam, međutim, neophodni. Zato nam Vinaver toliko nedostaje da svojom ozbiljnom šalom i parodijom izbriše na trenutak težak utisak nedostojnosti i neželjenih parodija u koje se pretvorila stvarnost.

VINAVER: Karikatura Zuke Džumhura