Kafana Ljubljana

Sredinom devedesetih godina Rambo Amadeus mi je pričao o zanimljivom slovenačkom muzičaru Robertu Pešutu koji u javnosti nastupa kao Roberto Magnifico. Ubrzo sam dobio njegov album Kdo je čefur sa neobičnom mešavinom balkanskog, disko zvuka i povremenim pevanjem na engleskom sa jakim akcentom. Pesme su mu bile duhovite ali prožete cinizmom. I sa kritičkim stavom. Naime, čefur je u slovenačkom slengu posprdan izraz za došljake, pretežno iz siromašnijih republika bivše Jugoslavije. Zahvaljujući svom šarmu, Magnifico je brzo prevazišao slovenačke okvire uspevši i na evropskoj sceni. Miljenik ovdašnje publike je postao radeći muziku za filmove i serije Dragana Bjelogrlića. A ni to što je Bjelogrlić postao trn u oku aktuelnoj vlasti nije zasmetalo Robertovom hitu Pukni zoro, koji odavno mnogi svojataju.

“VREME”: Krajem prošle godine objavio si dupli vinil Zbirka uspešnic 1993–2023. Budući da si tokom tih trideset godina kombinovao različite žanrove i prolazio kroz brojne faze, kako sada gledaš na dosadašnju karijeru?

MAGNIFICO: Kada pogledam unazad, sećam se samo finih stvari. Kao u JNA. Naravno da često nije bilo OK, ali se sa osmehom sećam prošlosti. Manje prijatne stvari čovek zaboravi. A nisu ni bitne. To nas valjda oblikuje. A žanrovi… ja se njima ne bavim. Budući da sam kantautor, trudio sam se da pesmi nađem pravo odelo. Oni su čisto u funkciji muzike. Ja ne vladam nijednim žanrom. Pretenciozno bi bilo reći da sam bio u brojnim žanrovima, nego tu i tamo uzmem ponešto iz svakog žanra. Naravno, ako mi ide uz muziku i tekst.

Na koji način ćeš još obeležiti trideset godina na sceni?

Nisam mislio da ću to ikada raditi. Malo mi je patetično kad se to obeležava. Ali je dobar trenutak kad napuniš neku cifru, da završiš šta si radio i okreneš novo poglavlje. Jednostavno napraviš red u fioci. Neću obeležavati nego ću raditi kao i dosad. Posle osam godina spremam nov album. Nemam još naslov jer tek na kraju ukapiram šta sam uradio. To nisu stvari koje mogu da definišem, to dolazi iz kičme, vegetativnog nervnog sistema. Album je tako dugo čekao jer je bila i ta korona, pa sam radio više na primenjenoj muzici. Pisao sam za Jugoslovensko dramsko pozorište, za Somborsko pozorište, seriju Vera, a uradili smo i tu numeru Put sa Konstraktom za film Čuvari formule. Uz novu ploču želim da napravim seriozan koncert sa velikim orkestrom i horom i da predstavim ne samo muziku sa ploča, već i onu rađenu za filmove i pozorište. To bi trebalo da bude avgusta u ljubljanskom parku Tivoli. To će biti najveći samostalni koncert koji sam ikada radio. Pa ćemo to ponuditi organizatorima i u drugim gradovima.

U hitu Hir aj kam, hir aj go semplovao si Fejatov čoček iz repertoara Fejata Sejdića i sa njim si pre dvadeset godina postigao uspeh u Evropi. Slušaoci u inostranstvu su se očigledno u toj pesmi prepoznali?

Tada sam potpisao ugovor sa diskografskom kućom Sony i Hir aj kam, hir aj go je bio prilično veliki hit. I sada se povremeno vrti na evropskim stanicama. Ta ploča je izašla u više od šezdeset zemalja. Bila je uspešna čak i u Aziji. Pesmu je FIAT koristio u reklami, bila je u nekih pet-šest filmova. Kada je ploči istekao taj pop momenat, onda je ostala interesantna ljudima koji se bave filmom i reklamama. I tako sam se našao i kod Bjele u filmu Montevideo, Bog te video. Valjda je on osetio da moja muzika ide uz te filmske slike. Posle toga sam radio album Grande finale i to se razvuklo do dana današnjeg. Eto, takva je moja internacionalna karijera.

Povodom tvoje pesme Pukni zoro iz filma Montevideo, Bog te video Dragana Bjelogrlića, Milorad Dodik nas je svojevremeno nasmejao pričajući da je ona nastala u I svetskom ratu i da je, citiram, “to divna pjesma koju su prvi put u teškim borbama otpjevali srpski vojnici na Kajmakčalanu, u kojoj su se borili za povratak na teritoriju Srbije”. I ovog januara se na proslavi Dana Republike Srpske ta tema sa sličnim nabojem pevala. Kakav je osećaj biti autor pesme koja je, eto, stara više od sto godina?

Pa dobro, o tome je već mnogo napisano. A Milorad Dodik nije jedini koji je tako mislio. Neverovatno je da i drugi ljudi i danas smatraju da je to stara narodna. Meni je to kompliment. Sudeći po sebi, naprimer, da li znam ko je autor nekih mojih omiljenih pesama? E pa, nemam pojma. Na kraju krajeva, kad je dobra muzika, nije to ni mnogo bitno. Film i pesma su zajedno disali i desio se neplanirani uspeh. Nekako se to odigravalo samo od sebe. Ja sam poslednji ukapirao da se ona svugde izvodi. I drago mi je. Pesma je toliko veća od mene da i ja sad imam osećaj da je narodna.

Očigledno si tom pesmom pogodio duh vremena čim ljudi veruju u Dodikov mit. Primenjenom muzikom se već dugo baviš pa si prošle godine objavio album Kafana Ljubljana – muzika za pozorište & kafanu. Po kom kriterijumu si sastavio tu ploču?

To je maksi singl sa pet numera koje sam radio za predstavu Edip Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Uspeh predstave me naveo da to stavim na ploču. Uživao sam dok sam tu muziku radio pa mi je bilo žao da ostane samo na pozorišnim daskama.

Koje pesme si izvodio kad si 2010. godine nastupio na Saboru trubača u Guči? I kako si se tamo osećao?

Nikada nisam pomislio da će me neko zvati u Guču da sviramo. Tamo su ozbijni trubački bendovi. Bili su i Bregović i Šantel. Bio sam u dva navrata u Guči i bilo je čudesno. Guča je nešto posebno. I muzika i ambijent. Bila mi je velika čast, ali mi je na momenat bilo bizarno kako sam se ja tamo našao. A napravio sam da repertoar bude što bliži onome što ljudi očekuju u Guči. Odabrao sam moje stvari koje imaju tog šlifa, koje mirišu na taj zvuk, taj bit.