Kada Nolan Bondu kliče…

Sviđalo se to Nolanu, autorskoj ekipi, producentima, distributerima, po pitanju recepcije, ne nužno i ne isključivo samo kritičarske, krajnji utisak u velikoj meri pada pod teret, malo je reći, prekomernog i razmahanog hajpa koji je čitavim tokom ove mučne i neprirodno duge godine prtio stazu za sam Tenet. Neumereno draženje publike, ali pre svega Nolanovo silno upinjanje da baš njegov najnoviji rad po svaku cenu bude prvi krupan naslov na repertoaru do pre samo desetak dana mahom zakatančenih bioskopa širom planete, možda jesu vid dokazano učinkovite marketinške strategije, ali su u isti mah svakako i potežak balast pod kojim bi posrnuli i znatno kvalitetniji i potrebniji filmovi nego što je Tenet.

Nolan jeste veliko ime, nesporno jeste osoben, prepoznatljiv i pomnog praćenja vredan autor, njegovi filmovi (i u ovom, holivudskom A delu karijere) jesu zadivljujuće ambiciozni, čak i ako pričamo isključivo o kreativnom aspektu, svako njegovo delo jeste događaj po sebi… Sve to stoji kao postojan sud, dok na drugoj strani imamo utisak da se Tenet, ukoliko mu pristupimo što mirnije glave i zauzdane gledateljsko-fanovske ostrašćenosti, definitivno nije jedan od boljih mu filmova. Hajp u ovom konkretnom slučaju jeste (očekivano) preteško breme, ali Tenet, i sam po sebi, nije u ravni i u rangu najkvalitetnijih filmova Kristofera Nolana, a na koje, da stvar bude i zanimljivija i pomalo onespokojavajuća, ovo njegovo ostvarenje očigledno referiše. Naime, na planu zapleta, priče, osnovnih dramskih začkoljica i primenjenih oruđa, Tenet samog sebe dosta brzo predoči kao zbir ili mešavinu viđenog u remek-delima Memento i Početak/Inception, naravno, istog autora. Baš kao što ne treba dugo da pristigne i dovoljno snažna impresija da Tenet vidno zaostaje i gotovo po svakom aspektu gubi ukoliko se krene put međusobnih poređenja.

Od dva narečena filma Tenet (u prevodu – princip, kredo, sistem uvezanih uverenja) na prvom mestu preuzima naglašenu nelinearnost pripovedanja, odnosno, poigravanje sa aspektima prošlosti, sadašnjosti, a katkad i budućnosti… Jednostavno, ako je moguće saglasiti se da je istorija dobrim delom rekla-kazala, zašto se onda ta varljivost, upitna istinitost, diskutabilna veza sa onim što poimamo kao činjenično stanje stvari ne bi mogli preneti na taj individualni, lični nivo egzistencija pod udarom bezbroj senzacija i mogućih pojašnjenja i rešenja? Zašto se poimanje vremena i prostora, poigravanje međusobnim redosledom uzroka i posledice ne bi moglo svesti na nivo povesti o ličnim borbama, nezgodacijama, nevoljama? Sva je prilika da su svi oni iole upućeni u Nolanov opus i tu njegovu, čini se, neutaživu želju za dekonstrukcijom linearnog i uvreženog, već bili spremni za izvestan, nazovimo ga tako, narativni rusvaj unutar postavke o supertajnoj jedinici operativaca koji se, prevazilazeći prostor i vreme, bore da pobede i izmene ono što bi moglo da se dogodi. To stoji, ali stoji i pitanje da li je zaista bio potreban ovoliki stepen pripovedno-dramuturške akrobatike, odnosno, da li je ova, u svojoj biti ipak evidentno rudimentarno postavljena priča o zlom oligarhu, neustrašivom borcu i dami u nevolji zaista zahtevala toliko vratolomije, koja je, da to ponovo bude istaknuto, ionako bila očekivana. Međutim, tu iznova dolazimo na teren preispitivanja i opravdanih povoda za čestitke Nolanu na istrajnoj subverziji, a unutar holivudskog studijskog sistema čiji „plodovi“ i „krajnji proizvodi“ ipak neizostavno moraju da publici budu predočeni uz lako primetnu dozu previdljivosti, pitkosti i preglednosti kao aksiomskih odlika svakog potencijalnog bioskopskog hita iole većih razmera. Tenet u tom smislu ne dobacuje do radikalnosti Inception–a, ali ovaj vrli autor makar ostaje veran tom svom subverzivnom nervu da pod izgovorom i krinkom (sada poznoletnjeg) hita proturi nešto nepobitno inovativnije i gledalački zahtevnije.

Ipak, Tenet ne poseduje naglašenu emotivnost dva pomenuta filma, što su, poput ovog najnovijeg, polazili od straha od gubitka identiteta, koji je na poziciji krunskog motiva veliki Stjuart Kaminski, uz strah od smrti, izdvojio kao dva filmski najefektnija straha. Ovo je u suštini prilično hladan špijunski tehno-triler, kojim Nolan iznova (to se ponavlja dobrim delom ovog skorijeg mu dela opusa) pokazuje silnu želju da radi film u duhu filmova iz franšize o Džejmsu Bondu, ali, gle čuda, sa otklonom u odnosu na ono što bi bio klasicističkiji i tradicionalistčkiji pristup filmskoj mitologiji o agentu 007. Po tom pitanju, Tenet ostavlja možda i najupečatljiviji utisak – visokooktanska akcija je zaista dinamična, domišljato koreografisana i izvrsno upakovana, raznorodne lokacije doprinose tom tipično bondovskom globtroterskom utisku, uz ogradu da Tenet tu ipak potklizava na, reklo bi se, najlakšem delu terena – delu koji se tiče ubedljivog negativca kao ključne opasnosti čak i u planetarnom smislu. Kenet Brana u ulozi zlokobnog i okrutnog ruskog oligarha je u svakom pogledu pogrešan izbor; pogrešan po pitanju fizikusa, po pitanju odsustva prekopotrebnog magnetizma, a posebnu prepreku predstavlja i ovde nimalo zatomljeni i kontrolisani Branin šmirantski manirizam, oličen u sporoj i razmetljivoj glumi, kao i u neblagovremenoj glumačkoj reakciji, čak i u kontekstu te u biti jednostavne priče o neizbežnoj koliziji razgoropađenog zla i (barem iznuđenog) dobra. Elizabet Debicki prilično doslovno ponavlja svoju rolu uz serije Noćni menadžer, dok Džon Dejvid Vošington u glavnoj ulozi jeste sveže rešenje, ali on u Tenetu tek povremeno pokazuje deo sugestivnosti iz BlacKkKlansman-a Spajka Lija, te ne uspeva da parira obično vidno dramatičnijim glumačkim pristupima i pojavama koje nekako uvek krase upravo serijal o Bondu. Po toj osnovi, Tenet očitava i izvesnu ambivalentnost šta je tu zaista bila autorova udarna ideja, šta je, podno te neporecivo superiorne estetizacije, trebalo da predstavlja i kičmu i žižu ovog ostvarenja, tim pre što se Nolan u svojoj novoj megalomanskoj rediteljskoj avanturi prihvatio značajnog dela onog što je krasilo budžetski daleko skromniji Memento, koji je, pak, briljantno poentirao na temu pominjanog poigravanja dimenzijama stvarnog i izmaštanog, realnog i tek samog mogućeg, prošlog i sadašnjeg.

Subverzivan i ovog puta na planu tretmana naracije i njene antilinearnosti, Tenet, u skladu sa tom svojom parabondovskom osnovom, na ideološkom planu biva hladnokrvna i nimalo osobena oda intervencionizmu kao nužnosti i datosti, oda, doduše, „ispevana“ naoko nezainteresovanim glasom. Istina je da se intervencionizam, kao potvrđeno jedno od suštinskih zala današnjice i nešto skorije prošlosti, dobrano pozicionirao unutar krucijalnih postavki špijunskog podžanra, a posebno njegove podfele megaakcionih spektakala, ali sva je prilika da je Nolan (koji je čak u jednom od svojih Betmena kroz lik Bejna, a koji je na pojavnom nivou i u Tenetu omažiran, unutar rigidnih postavki superherojskog spektakla stripovskog praporekla jetko zazivao na opštenarodni bunt) ovde, reklo bi se, prilično indiferentan spram tih bočnih implikacija značenja priče kao temelja i ovog i ovakvog filma.

Mimo svega izrečenog, Tenet je svrsishodan proizvod koji se dostojanstveno drži unutar zabata Nolanove scenarističko-rediteljsko-producentske filmografije. Film je, ukupno uzev, dovoljno zanimljiv, i za pojmove savremenog akcionog spektakla zamašnih repertoarskih ambicija ovo je sasvim upotrebljiv film. Direktor fotografije Hojte Van Hojtema ovde znalački prati Nolanove naume bojeći i dopunjavajući sliku diskretnim promenama valera i minuciozno umetnutim detaljima, dok muzički skor Ludviga Goransona donosi svežu multižanrovsku ambivalentnost. Osim toga, svakako je reč o filmu kome je (naravno, pristojna i tehnički sasvim ispravna) bioskopska projekcija prava prikazivačka mera, ali sve narečeno ipak ne uspeva da iz tog klinča sa teškom senkom neprimerenog hajpa izađe kao pobednik bez straha i mane.