Jelek, anterija i opanci

Nakon višegodišnjih, pre svega retoričkih kolebanja između bavljenja naukom ili uranjanja u aktuelne probleme države i društva, Srpska akademija nauka i umetnosti priklonila se na svojoj godišnjoj skupštini, koja je održana prošle nedelje, pre svega pitanjima svakodnevice. Ne bi se moglo reći da će primat „nacionalne misije“ postati zvanično opredeljenje SANU-a, jer su njegovi članovi oduvek hteli da istovremeno budu unutar i izvan vrtloga aktuelnih zbivanja, ali diskusija koja je počela nakon što su čelnici te kuće podneli izveštaje o radu i izabrali sekretare pojedinih odeljenja, otkrila je ono što tišti pojedine članove SANU-a. Kada se njihove reči oslobode akademskog balasta o „nauci kao najvećoj tekovini naše civilizacije“, „aktuelnim problema umetnosti“ i „domaćim stručnjacima koji na međunarodnom planu pokazuju izvanredne rezultate“, nacionalna i kulturna misija trebalo bi da budu ključne aktivnosti SANU-a. To ne bi porekao ni predsednik Akademije Nikola Hajdin, koji je nekoliko puta ponovio da je SANU ne samo naučna već i ustanova od nacionalnog značaja, pa je samim tim „dužna da zauzima stavove po bitnim i suštinskim pitanjima nacije i države kao što su egzistencija srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, pitanje jezika i pisma, zaštita životne sredine i pitanje nacionalnih manjina“. No i pre ove sugestije neke njegove kolege su već zauzele stavove, tako je ovo okupljanje samo poslužilo kao prilika da se sa takvim razmišljanjima upozna i šira javnosti.

STAV: Na prvom mestu stav je zauzeo Mihajlo Marković, nekadašnji ideolog Socijalističke partije Srbije, koji se između dve skupštine SANU-a posvetio izučavanju knjige Politika Endrua Hejvuda (koga od novina do novina, u izveštajima sa ovog skupa nazivaše Enruom, Endrjuom i Hejvodom). Marković je u delu ovog poznatog teoretičara političkih ideja, inače profesora Orpington koledža, koje se nalazi na spisku izborne literature studenata Fakulteta političkih nauka u Beogradu, otkrio jasne tragove smišljene i sistematske akcije duhovnog manipulisanja srpskom omladinom, putem „razaranja nacionalnog identiteta i dostojanstva“. Njemu je dakako zasmetalo što je Hejvud nastojanje bosanskih Srba da potpomognu stvaranje velike Srbije upoređivao sa fašističkim i nacionalističkim tendencijama Nemaca i Italijana iz vremena Drugog svetskog rata, mada ga je najviše zabolela sama pomisao da je tu knjigu preveo, recenzirao i preporučio kao fakultetski udžbenik njegov kolega iz Odeljenja za društvene nauke Vojislav Stanovčić.

Stanovčić, međutim, nije mogao prevesti Politiku jer je to uradio Jovan Jovanović, niti je ovo delo u bilo kojoj školskoj ustanovi univerzitetski udžbenik, ali izgleda da niko nije previše mario za objašnjenja ovog profesora Fakulteta političkih nauka, jer se i drugima mnogo više dopala ideja da se zbog svekolikog sunovrata srpstva, nakon što su potrošene sve mogućnosti sukoba sa drugim narodima, optuže neki od onih koji su se skućili u samoj Srbiji. Tako se književnik Dragoslav Mihailović, inače kritičar lika i dela Slobodana Miloševića, pre svega okomio na pripadnike srpskog naroda rođene preko Drine i Save koji danas žive u Srbiji i „nadgornjavaju se sa Srbijancima kao s najgorim neprijateljima“: „Vodeći računa jedino o foteljama u koje su uskočili – što su, priznajmo, kao prezaštićeni, često i postigli na nedoličan način – a nikako i o poslovima koje na tim mestima moraju da obavljaju, oni u koječemu prosto vuku Srbiju u nazadak i propadanje… Ali ma koliko se nesrbijancima činilo da bi im sudbina na ovim prostorima bila srećnija bez Srbijanaca, to se neće dogoditi. Srbe je na Balkanskom poluostrvu pre svega očuvao srbijanski opanak sa kljuncima, koliko god on nekima izgledao blatnjav i smrdljiv.“

TAJNI RAT: Mihailović se nekako suzdržao da ne zapeva pred uvaženim skupom onu čuvenu „… Jelek, anterija i opanci /po tome se znaju Srbijanci…“, ali se nakon što se obračunao sa dinarcima, jugoslovenofilima i kriptocrnogorcima koji su infiltrirani među čistokrvne Srbijance, on se okomio na srpsku lingvistiku koja je, navodno, opsednuta propalom doktrinom o srpskohrvatskom jeziku. Ne samo da je ovaj akademik oštro zamerio velikom broju članova SANU-a što ne potiču odavde, nego je za „tajni rat protiv Srbije u ime Srpske akademije nauka i umetnosti“ pre svega optužio njeno Odeljenje jezika i književnosti. „Glavnu reč u tom ratu“, rekao je Mihailović, „vode četiri njegova uvažena člana – Matija Bećković, Milka Ivić, Predrag Palavestra i Nikša Stipčević – dok ostali gledaju i ćute. Dvojica akademika od navedenih četvoro, Bećković i Palavestra, pripadaju i Krunskom savetu dinastije Karađorđevića, koja je po tradiciji projugoslovenska i od toga, izgleda, ne može odustati. (Bar dosad, Krunski savet se nije drukčije oglasio.) Stoga smatram da on u našoj akademiji ne bi smeo da ima ulogu koju u ovom trenutku ima“, zaključio je Mihailović. Usledio je kratkotrajni muk, a onda se u svečanoj sali SANU-a začuo aplauz. Ne tako gromoglasan kao što su neki priželjkivali, ali dovoljno ubedljiv kako bi svi oni koji su gajili sumnje u brojnost Mihailovićevih istomišljenika shvatili da to nije usamljeno razmišljanje jednog pisca.

ZAGRLJAJ: Skupština SANU-a nekako je privedena kraju, ali je onima koji su proveli vreme na ovom skupu bilo jasno da se pod krovom ove kuće, a i šire, zbivaju neke krupne stvari. Bilo je u SANU-u i ranije svađa, borbe za prestiž, neskrivene sujete i uzajamnih optuživanja, ali se na ovom, inače u širokom svetu ozloglašenom mestu kao kolevci svakojakih anahronizama i balkanskih pošasti, nisu do sada mogle čuti ode srbijanskom opanku, niti su razlozi za svakojake propasti Srba i Srbijanaca, tokom uzajamnih obračuna, stavljani na dušu pojedinih članova SANU-a. Deo te atmosfere svakako spada u predizbornu kampanju s obzirom na to da se ovih dana primaju predlozi za kandidate novih članova SANU-a, ali se pozivi za srbijanizacijom Srbije uklapaju u slične parole koje se mogu čuti sa drugih nadležnih mesta, bilo da su u pitanju ljudi na vlasti, ili oni koji čine sve da se dokopaju državnog trona.

Skupština Akademije će se 2. novembra izjasniti o svojim kandidatima, ali po svemu sudeći, najoštriji sukobi oko onih koji će dobiti podršku pojedinih odeljenja SANU-a, što je dobra preporuka za finalno izjašnjavanje, upravo ključaju na odeljenjima jezika i književnosti i društvenih nauka, kojima pripadaju Mihajlo Marković i Dragoslav Mihailović.

Imena kandidata iza kojih će narednih dana stati pojedina odeljenja razvejaće mnoge nedoumice oko prirode ovih sučeljavanja, ali će sama pomisao da se nekome poput Matije Bećkovića zamera zbog manjka (srpskog) patriotizma na račun (projugoslovenskog) monarhizma, silno razočarati sve one kritičare lika i dela ovog pisca, koji se do sada nisu dosetili da mu prilepe i ovu uvredu. No kurs kojim je zaplovio SANU, tako što u ime novog, srbijanskog patriotizma padaju u bratski zagrljaj nekadašnji sledbenici i oponenti politike koja je sve zemlje u okruženju oterala od Srbije, sigurno će doprineti da nacionalne budnice Bećkovića i njegovih istomišljenika iz ranih devedesetih, koje su i poslužile kao prolog za sukobe, sada izgledaju kao deo vremena puke nevinosti.