Jablani se povijaju…

Bdimo da ga pratimo i da ga čuvamo u njegovoj prvoj noći smrti

H. L. B.

Safetov sam glas i pevanje izdvojio u neizrecivo nedeljno prepodne šezdeset i ne znam koje godine, ali ubrzo pošto je moj otac iz Beograda vozom doneo radio marke „Tesla“ (koji ispravan i sada stoji u našoj kući iz koje su svi otišli).

Na skali koja je u mraku svetlela (kao i magično oko) bila je silesija stanica, gradova za koje nisam znao gde su, kao Beromunster, međutim je moje detinjstvo i parče mladosti proteklo u medijskom trouglu Temišvar – Novi Sad – Beograd. Te stanice najbolje su se čule i spikeri su govorili srpski; politički korektni Temišvar je zapravo imao nekoliko emisija za srpsku manjinu, a ja sam to kao pripadnik većinskog naroda kolateralno slušao, sećam se spikerke, glasom i konsonantima neobično nalik na tada nezamislivu i nepredviđenu Miru Marković, od te trudbenice radija svakodnevno smo saznavali koliko rumunski radnik može da kupi luka za toliko i toliko leja…

Zavoleo sam rumunsku muziku, kao god i mađarsku, slušao sam tamburaše i tada vodeće radio-pevače, ali jedno od prvih pet ili šest imena koja sam upamtio bilo je ime Safeta Isovića: proći će više od decenije pre nego što ću sa Jusufom otići u Bijeljinu, terra incognita, u kojoj dvije su se vode zavadile, uveliko me je omađijavala nečim što niko drugi nije imao, a to je sevdah, čudo kojem ne odoleva ni takav tutumrak kakav je naš vladar…

Pevači sevdalinki bili su svi dobri, ali je u njihovim glasovima i u njihovom maniru bilo nešto prigušeno, pesma kao da je dopirala iz polutame, iz udaljenog đulistana, ili kroz visoke demire kule („Aj kulu gradim, a kamena nemam…“). I onda sam čuo glas drukčiji od drugih: vladao je svim melizmima koje Bosna zahteva, ali je iz pesme u pesmu donosio i svoje vlastite. Tehničara dobrih bilo je i pre i posle njega – ono što je Safeta zauvek izdvojilo jeste glas, njegova snaga, njegova radost i njegova suverenost. Da. I njegovi akcenti. Bezuprechnaia dikcija i retorička nazovimo je odgovornost: pet decenija usredotočen je na priču, pa tek onda na svoj glas iako je potonji dušu dao za narcisoidnost.

Moja tetka Novka imala je gramofon, pa sam kod nje u Beogradu (Loznička 6) slušao Zaima Imamovića („Zašto ti je lice blijedo/Ismihano, dušo moja…“), voleo sam njegovu pevačku gospoštinu, njegovu begovsku odmerenost, dunkl boju njegovog glasa, Zaim, Zaim, ponavljao sam kao da čitam o Sinbadu moreplovcu koji pristaje u Basru, a onda se pojavio Safet, kao neko ko poštuje daidžu Zaima, ali ko je pun snage, radosti i neverovatnog samopouzdanja.

Uza sve što krasi vrsnog bosanskog pevača, Safet je pevao prirodnim, snažnim tenorom iz punih pluća, kao da je solista u horu Crvene armije. Kao da mu je ispred svake pesme bilo napisano „fresco“! Pevao je bez prenemaganja i bez rezerve, kako vesele pesme tako i one poravne: Od svega me sačuvala majka, molska je pesma koja počinje najvišim tonom, onim koji i pravi septakord, Safet bi to otpevao bez respekta i bez napora, od Safeta sam prvi put čuo „Niz polje idu, babo, sejmeni/Sejmenske pjesme, babo, pjevaju/Sejmenske pjesme, babo, pjevaju/ i tvoga sina Marka tjeraju“, ali sam čuo i „Uzeh đugum i maštrafu, pođoh na vodu“, i pesmu Pokraj Save badem drvo raste, gde će se zlatna ljuljaška neslavno otkinuti: „Pade dragi u zelenu travu, a fesić mu, slatka nano, u duboku Savu.“

Kad mislim o njemu, kao što sam mislio cele noći, neke se pesme same izdvajaju, čujem ga kako peva „Koliko je Prijedor polje dugo, široko“ i „Sinoć dođe mlado momče iz tuđe zemlje, a jutros već konja sedla, hoće da ide“, više drame ima u jednoj strofi, nego na čitavim paradama koje danas svakodnevno trpimo na televiziji. Pa onda: „Čudila se aman ja/Čudila se zeman ja/Čudila se u hasbašči trava“, o Zilhanumi koja, verovali ili ne, „ne šće bega, aman ja/ne šće bega, zeman ja/ ne šće bega/ne begeniše ga!“

Safet je pesmu Kad ja pođoh na Bembašu snimio i kao dursku, u prilično živom tempu, hepienda za glavnog junaka nema, ali nema u pesmi ničeg plačevnog, rečeno je kako stvari stoje i vsjo! Jedno su se vreme čule primedbe da „Safet viče“, ne znam jesu li bile doprle do njega, ali je Bembašu (molsku, koju svi znaju, a koja je izgleda arapska) otpevao tiho, meditativno, na novi način a opet nadmoćno – da opasku o vikanju nisam više nikad čuo.

Kao član ansambla „Lole“ bio sam na kojekakvim turnejama, koncertima, snimanjima i upoznao mnoge tadašnje jugoslovenske pevače, ali nikad Safeta, nikad Zaima i nikad Zehru. Nisam ih nikad ni video uživo, za mene su, kao i kad sam bio dete, dolazili sve troje iz Hiljadu i jedne noći (neko mi je jednom rekao da Zehra radi u banci, to mora da je neka druga Zehra, pomislio sam). A noćas, dok sam se sećao Safetovih pesama, odlučio sam da ne preslušam nijedan disk i da ne potražim nijedan podatak o njemu. Nisu li nas učitelji sve kinjili – ovo moraš da znaš u podne u ponoć – e, ja u podne u ponoć znam o Safetu ono što je važno. Ne znam je li rođen u Sarajevu, za mene je iz Sarajeva jer je odonud Radio Sarajevo. Deset ili petnaest godina u Srbiji čovek nije mogao čuti kako jablani se povijaju, Safet je bio deo grada koji smo opsedali i njegov glas bio je zabranjen iako je Radio Beograd imao stotine njegovih snimaka: možda će neka studija pokazati da smo se samokažnjavali zbog onoga što je u naše ime i našim oružjem Sarajevu činjeno – nismo bili dostojni Safetove pesme…

Žitelji Republike Srpske i sad muku muče sa pesmama koje je snimio Safet, bio je ljubimac sva tri konstitutivna naroda, prelepu pesmu Bosno, zemljo moja mila, tebe volim kao majka sina više niko ne traži, ko bi je sad i zapevao! U njoj se, doduše, pominje Banjaluka, ali se još kako veliča Sarajevo, a pravilno je Srpsko Sarajevo…

Ljubitelji sevdaha iz RS nisu načisto ni šta bi sa pesmom Put putuje Latif–aga, jer je glavni junak Musliman (Bošnjak), jaran mu je Sulejman! Istinabog, Latif Sulju pita je li mu žao Banjaluke, što pesmi danas daje novo značenje, moglo bi da zazvuči i kao srpski trijumfalizam, ama pravi i zbrku: nacionalisti bi da se iskusuraju i u muzici, a posao ispada gori od Sizifovog…

Forsiraju Banjaluko, i ta tvoja sela, ali osećaju, duboko ispod belih košulja obučenih za svadbu, da je pesma Put putuje Latif–aga, jača, dublja… Što je najtugaljivije, prepoznaju je kao svoju, a dužni su da je zaduše i zaborave…

Safet je propevao uz dve harmonike, Jovičinu i Šerbinu, pevao je narodne pesme, kasnije su za njega komponovane pesme, neke izvrsne, druge tek solidne, ali je Sajo svakoj udario istu pozlatu i svakoj dao garanciju koja evo nadilazi njegov život, nek ti je rahmet, Safete.