U ovom prikazu govorićemo o tri sasvim različite predstave u tri sasvim različita beogradska pozorišta koje povezuje jedna neobična pojava…
NOŽEVI U KOKOŠKAMA
Noževi u kokoškama je predstava koja se daje u Teatru u podrumu, scena „Petar Kralj“, Atelja 212. Ovo je master predstava glumice Katarine Žutić koja je nakon uspešne glumačke karijere odlučila da se oproba i u režiji. Njen izbor je neobičan. Reč je o čuvenom komadu škotskog dramskog pisca Dejvida Harovera iz 1995. godine. Dejvid Harover je nakon ovog uspešnog prvenca nastavio da ređa uspehe. Naročito se istakao adaptacijom dramskih klasika poput Vojceka, Ivanova, Revizora, Marije Stjuart… Komad Noževi u kokoškama je odmah svrstan pod „kišobran“ pojam in–yer–face (Sara Kein, Mark Rejvenhil…), ali za razliku od drugih komada iz ovog bloka, i dalje se sa uspehom igra. Stoga bi ovaj komad umesto pod prevaziđenu odrednicu in–yer–face trebalo sagledavati u kontekstu komada koji poetskim jezikom govore o brutalnosti života u ruralnoj sredini. Toj plejadi pripadaju neki od najznačajnijih komada evropske (Vilovnjak sa zapadnih strana, Sakati Bili sa Inišmana…) i domaće dramaturgije (Kamen za pod glavu, Odumiranje…). Noževi u kokoškama govori o sudbini Mlade žene (Jelena Petrović) koja živi u surovoj i sirovoj škotskoj zabiti. Muž (Nikola Šurbanović) je nenormalno (perverzno?) vezan za svoje konje, a suprugu tretira kao besplatnu radnu snagu. Tera je da radi i poslove koji u poljoprivrednoj podeli posla nisu „ženski“ – na primer da nosi džakove ječma. Mlinara (Marko Grabež) svi u selu mrze jer je stranac i uzima im procenat za mlevenje, a i terete ga za (nerazjašnjenu) smrt njegove žene. Međutim, ono po čemu se mlinar zaista razlikuje od svoje sredine je činjenica da on čita. Malo-pomalo on Mladu ženu nauči da čita i time probudi u njoj sasvim nove svetove. Kada se jednom vrati ranije iz mlina supruga otkriva da je Muž vara sa komšinicom. Tada Žena ubija muža, Mlinar napušta selo, ali Žena odlučuje da ne pođe sa njim, već da mirno nastavi da živi kao gazdarica imanja. Rediteljka u svojoj eksplikaciji objašnjava ovakav rasplet komada tvrdnjom da Mlada žena, time što je ostala na zemlji i nije krenula za ljubavnikom u grad, u stvari ostaje vezana patrijarhalnim stegama. Međutim, isto tako bismo mogli reći da je upravo zato što je nastavila da živi na zemlji kao gazdarica imanja suštinski ostvarila ekonomsku nezavisnost. U tom (ne)razumevanju motivacije junakinje leži glavni problem u režiji ovog komada. Nejasan je njen odnos prema mužu i ljubavniku, nejasna je i njena transformacija od neartikulisanog živinčeta do nadahnutog bića koje pronalazi poeziju u jednoj bari. Radnju prate video-radovi scenografkinje Jasmine Holbus, koji deluju ekspresionistički i onirički i više odmažu nego pomažu razumevanju toga što se dogodilo između jedne žene i dva muškarca. Ono po čemu ćemo ipak pamtiti ovu postavku je požrtvovana igra Jelene Petrović, koja je od početka do kraja svim svojim glumačkim snagama branila glavnu junakinju.
KONJIĆ GRBONJIĆ
Konjić Grbonjić je nova predstava Pozorišta „Boško Buha“ u egzilu (Ustanova kulture „Vuk Karadžić“). Bajku su adaptirali dramaturški tandem braća Presnjakov (komad Terorizam igran u BDP-u, a Glumeći žrtvu u Narodnom pozorištu). Rediteljka Iva Milošević je napravila zanimljivu postavku u kojoj je akcenat stavila na razvijanje mašte kod gledalaca. Naime, predstava se igra na praznoj pozornici ograđenoj oslikanim rikvandima (scenograf Gorčin Stojanović), a sve događaje, situacije, predmete, pa i rekvizitu glumci dočaravaju pokretom. To je najlepši i najuzbudljiviji deo predstave koju mala publika veoma lepo prihvata. Posebno veliko oduševljenje nastaje kada momak Ivan (Joakim Tasić) konačno osvoji carevu devojku koju igra Jelena Trkulja (u poslednje vreme stalno igra slatke princeze „čepe“ praveći od toga manir). Srednja generacija „Buhinih“ glumaca Vladan Dujović i Katarina Gojković igraju Cara i zlog Sobara. Dok je u većini „Buhinih“ predstava princeza uvek slatka čepa, a kralj matori blesan koji mnogo viče, Katarina Gojković nastoji da svakoj zloći koju igra dâ malo drugačiju boju. Nadajmo se da će tokom igranja glumci kondenzovati radnju i da se neće dalje upuštati u „šmiru“ za koju je malena publika u prvom trenutku zainteresovana, ali onda ubrzo gubi interes jer „šmirajući“ glumci koče radnju predstave. To bi bila šteta za Konjića Grbonjića jer ova predstava uči decu da veruju u mogućnost promene, u iskreno prijateljstvo, i da se uz pomoć dovitljivosti i odvažnosti pravih prijatelja kakav je Konjić Grbonjić (Milica Sužnjević) slabi mogu pobediti jake. Ta vera u mogućnost pozitivne promene je odavno napustila nas odrasle i sigurno je jedan od razloga zašto živimo tako kako živimo.
SUMRAK BOGOVA
Nova predstava Beogradskog dramskog pozorišta je Sumrak bogova. Jug Radivojević je nakon dva neuspešna pokušaja da postane direktor nekog beogradskog pozorišta (pre koju godinu JDP, a prošle direktor drame NP) konačno postao direktor Beogradskog dramskog pozorišta. On je novoj funkciji pristupio veoma ambiciozno, čvrsto rešen da od BDP-a
napravi uspešno komercijalno pozorište. Sa tom idejom pravi se tromesečni repertoar i sprema značajan broj novih predstava. Karte se pod geslom „Tvoje pozorište“ prodaju za sve predstave uključujući i premijere. To za posledicu ima radikalno kresanje premijernog protokola u čemu su, izgleda, posebno loše prošli kritičari i novinari. To je onomad izazvalo buru u javnosti i glasno negodovanje što je „spin“ koji marketinški ide naruku novom direktoru.
Jedan od prvih poteza novog direktora je postavka na malu scenu „Predrag Pepi Laković“ pozorišne adaptacije filmskog klasika Sumrak bogova. Adaptaciju je uradio poznati hrvatski dramski pisac mlađe-srednje generacije Ivor Martinić, koji ide stopama nešto starijeg britanskog kolege Dejvida Harovera. Ova adaptacija je imala veoma uspešnu praizvedbu u SNG Maribor, a domaća pozorišna javnost je imala prilike da se sa njom susretne na ovogodišnjem Festivalu na raskršću u Nišu gde je pobrala veliki broj nagrada. Slično se događalo i na gostovanjima ove predstave i na drugim festivalima u regionu. Dakle, Martinićeva adaptacija je regionalni pozorišni hit koji je zamešen od svega onoga što čini hit predstave: Poznati naslov, izazov za reditelja da isprovocira (samo)prepoznavanje savremenog društvenog konteksta, tzv. „masne“ uloge za dobre glumce… Reditelj Jagoš Marković još od Lukrecije iliti Ždero uspešno barata ovim elementima i ponovo je napravio predstavu koja će se sigurno dugo gledati.
Pisac Ivor Martinić je dao snažan naboj priči Viskontijevog filma time što je postigao jedinstvo mesta. Čitava radnja predstave dešava se oko dugačkog stola za ručavanje. Glumci sede za stolom, gledaju u publiku i imaju mogućnost da se istovremeno obraćaju i publici i partnerima. Viskontijev film je dobar i on slika jednu dekadentnu sredinu koja se rastače pod mlinom nacizma u usponu. Međutim, u predstavi je reč o nečem drugom. Reč je o tome kako članovi jedne nekada ugledne, složne i moćne porodice dozvoljavaju da ih uništi pojedinac željan apsolutne vlasti. Predstava počinje tako što publika na putu ka svojim mestima prolazi pored glumca Pavla Pekića, koji u kostimu SS Kapetana Ašenbaha sedi u prvom redu sale. Kada publika zauzme svoja mesta, Pavle Pekić ustane, zaključa salu i sedne na svoje mesto za sto sasvim sa strane. Ešenbah vodi intrigu povlačeći nevidljive konce. Mi gledamo kako on, iz senke, računajući na sujetu, strah, grabljivost, naivnost, pa i glupost ostalih uspeva da se reši jednog po jednog člana porodice. Svaki ubijeni junak odlazi na zadnja vrata scene. Prvo odlaze oni koji su odlučno protiv, ali nemaju snage ili pak ne znaju kako da se suprotstave nadolazećoj pošasti. Zatim oni koji sarađuju pod pritiskom, pa oni koji su svesno i neposredno pomogli dolazak na vlast nacista. Na kraju ostaje nevini, najmlađi, jedini legitimni naslednik loze – Martin fon Esenbek (Isidora Simijonović). Njemu Ešenbah navlači uniformu i tera ga da ludo maršira uz nacistički pozdrav, a da pritom glavni akter, glavni zloća (da se izrazimo rečnikom bajke Konjića grbonjića) – Ešenbah nijednom ne obuče tu uniformu. Od svega ovoga podilazi nas jeza jer nam Martinić, Marković i glumci razotkrivaju mehanizam uspostavljanja apsolutne vlasti. Konačno, isprovocirani smo da se zapitamo: odakle nam je sve to tako poznato? U ovoj postavci svi glumci su jako dobri i svako daje svoj maksimum u interpretaciji likova koje igraju. Ako bismo morali nekog posebno da izdvojimo, onda bi to sigurno bio Jovo Maksić, koji igra nesrećnog, ambicioznog, a glupog oca barona Konstantina fon Esenbeka, SA oficira, koji je sebe i svog sina Gintera (Vanja Nenadić) stavio u službu alave i nadasve štetne ambicije koja je njega i njemu bliske dovela do katastrofe. Takođe, treba istaći da Branka Šelić igra ulogu naizgled frivolne, ali beskrupulozne udovice baronice Sofi. Ako bismo ipak pokušali da poredimo slovenačku i našu postavku, onda možemo reći da je slovenačka surovija i sirovija. Tamo se glumci bacaju po stolu, torta leti na pod… Razlika se posebno vidi u tome što poslednje izdanke kapitalističke porodice, Gintera i Martina, koji su dekadentni i nežni i postepeno otkrivaju svoje homoseksualne sklonosti i u filmu i u slovenačkoj predstavi igraju momci, a ovde devojke. Naime, jedna od prvih scena u Viskontijevom filmu je prizor u kome naslednik loze Martin obučen kao prostitutka igra pred svojim rođacima tačku iz kabarea. Njegov nastup prekida vest o paljenju Rajhstaga. U Markovićevoj postavci glumica Isidora Simijonović se penje na sto i igra muškarca koji je obučen u večernje odelo i izvodi numeru iz filma Boba Fosa Kabare (kod Viskontija je to sasvim drugi šlager). Dva mladića ovde igraju dve devojke i u njihovoj igri nema ničeg ni provokativnog ni dekadentnog. Zašto je to reditelj uradio možemo samo da nagađamo, ali je činjenica da je za našu, generalno homofobičnu javnost, ova postavka kud i kamo prihvatljivija od originalne. To, uostalom, i ide uz duh komercijalno uspešnog pozorišta koje voli da provocira javnost, ali isto tako pazi koga će i kada će da isprovocira. Komercijalni uspeh sam po sebi ne mora da bude ništa loše i nije u redu zahtevati od institucionalnih pozorišta da se toga odreknu imajući u vidu da vlast (i pređašnja i sadašnja) sistematično, godinama dotacije za kulturu drži na minimumu i tako kulturu tera na tržište.
Ali šta je veza između Konjića Grbonjića, Sumraka bogova i Noževa u kokoškama? Reč je o jednoj pojavi koja se neprimetno, kao i logika tržišta uostalom, uvukla u naša pozorišta. Naši glumci viču. I oni jako dobri i oni ne baš sjajni. Viču i Jelena Petrović, i Vladan Dujović, i Jovo Maksić i Branka Šelić. Odakle ta neobuzdana potreba za vikanjem na našoj sceni? Da li je to vikanje u naše pozorište stiglo sa javne scene? Na našoj javnoj, posebno političkoj sceni, već duže vreme vlada princip: Ako sumnjaš da će ti verovati, a ti viči! Ako ti ne veruju, neka te se bar plaše. Ali naši glumci ne žele da nas ućutkaju, već da ih razumemo. Zašto onda toliko viču?
