Beograd je dobio novo, a Novi Beograd svoje prvo pozorište: na akademskoj sceni „Mata Milošević“ Fakulteta dramskih umetnosti izvedena je prva, kako je najavljena, profesionalna predstava. Ovaj poduhvat dvostruko je značajan. S jedne strane, studentima režije, glume, dramaturgije i zvuka pruža se mogućnost da u saradnji sa starijim kolegama počnu da ulaze u profesionalni život sa ozbiljnim i ambicioznim predstavama, u tehnički i organizaciono odgovarajućim uslovima; repertoar ove scene dosad su, pretežno, činile kraće i manje zahtevne predstave – ispitne vežbe studenata glume ili režije. S druge strane, iako postoji možda i opravdana skepsa prema kulturnim potrebama i navikama „velike spavaonice“ (navika da se te potrebe zadovoljavaju „u gradu“), pokušaj da se, ovakvim i sličnim projektima, pokrene kulturni život najveće beogradske opštine ne deluje baš potpuno iluzorno.
Ovo je teorija; praksa, nažalost, izgleda drugačije. Ali, pođimo redom. Profesionalni karakter predstave Šajlok trebalo je da proistekne iz učešća nekoliko profesionalnih glumaca različitih generacija, predvođenih ovogodišnjim dobitnikom Dobričinog prstena Vlastimirom Đuzom Stoiljkovićem i, pre svega, iz rediteljskog vođenja Ljubomira Mucija Draškića, profesora režije na FDU. Pored režije, Draškić potpisuje i adaptaciju teksta, koji je nastao spajanjem dvaju elizabetanskih komada s jevrejskim temama, Mletačkog trgovca Viljema Šekspira i Jevrejina s Malte Kristofera Marloua.
Pre svega drugog, treba ukazati na tehničku stranu ove adaptacije: tekst se svodi na skraćenu i pregrupisanu dramsku građu iz Mletačkog trgovca, dok su iz Jevrejina s Malte preuzeti neki monolozi protagoniste, surovog Varave (ili Barabasa), koji su dati njegovom mletačkom sunarodniku Šajloku. Međutim, iako je reč o dva komada iz iste epohe i sa sličnom temom – surova borba Jevrejina protiv neprijateljskog okruženja – ovo spajanje se, na planu značenja, teško može opravdati, jer je misaona obrada te teme potpuno drugačija kod dvojice pisaca. Iako početak komada daje neku motivaciju Varavinom ponašanju, on se ubrzo pretvara u tipično marlovljevskog, do groteske preteranog junaka zločinca, snažnog individualca koji se na svom putu volje za moć ne osvrće na moralne norme. Nasuprot tome, Šajlokova surovost, koliko god delovala nerazumno, pronalazi opravdanje u psihološkoj složenosti lika, u njegovom osećanju verske ugroženosti u hrišćanskom svetu; njegov monolog „Zar Jevrejin nema oči?“, to remek-delo Šekspirovog genija, snažno potiskuje viševekovne rasprave o antisemitizmu ovog komada i ostaje grčeviti vapaj obespravljenih i potlačenih.
Dilema koju stvara adaptacija nije prevaziđena ni u rediteljevom radu s glumcima. Vlastimir Đuza Stoiljković uradio je ono što je bilo do njega, ali u nedostatku razgovetne rediteljske zamisli nije mogao da ponudi dramski slojevito i izoštreno tumačenje Šajlokovog lika, koje bi, kao takvo, bilo osnova za odgovarajuće tumačenje cele Šekspirove drame. Stoiljkovićev rad bio je ometen i izostankom partnerske saradnje; prepušteni sami sebi, i to ne samo u ovoj predstavi nego očigledno i na studijama, studenti glume posezali su za potpuno izolovanim, spoljnim, dramski neartikulisanim i komičarski banalnim rešenjima. Njihove nešto starije i iskusnije kolege snalazile su se u skladu sa svojim talentom i veštinom; u igri Hane Jovčić (Porcija) i Gordana Kičića (Basanio) nazirala se neka dramska punoća, dok je igra Katarine Žutić (Džesika) samo izazivala osećanje nelagode zbog onog što glumac sebi može da dozvoli.
Zanatski problemi predstave nisu se javljali samo u radu s glumcima, jer su i drugi segmenti režije bili nezadovoljavajući: od dramski nerazgovetne organizacije scenskog prostora, do mizanscena koji je često bio zamenjivan banalnim parakoreografskim rešenjima (recimo, dve devojke u iščekivanju mladića uvijaju se i puze četvoronoške kao uspaljene mačke). Ovo koreografsko rešenje ukazuje na činjenicu da je Draškićev pristup bio problematičan ne samo zbog zanatskih propusta u analizi teksta, organizaciji prostora i radu s glumcima, već i zbog lošeg ukusa; brojne scenske lascivnosti nisu bile ni maštovite, ni provokativne, ni duhovite, već samo proste.
I šta na kraju reći o „prvoj profesionalnoj predstavi“ u pozorištu „Mata Milošević“? Tužno je što su mladi i neiskusni umetnici na ovakav način dezavuisani, ali treba najiskrenije verovati da ti naši studenti i njihove starije kolege imaju dovoljno snage, talenta i volje da u narednim profesionalnim projektima ostvare visoke umetničke domete i tako, s punim pokrićem, upišu ovu novu scenu u pozorišnu mapu Beograda.
