Istina piše na zidu

Kada su jednog od najčuvenijih evropskih arhitekata, Borisa Podreku, pitali kako mu danas izgleda Beograd u kome je rođen, odgovorio je da grad izgleda polomljeno i da za početak prestanemo da ga lomimo. Mislio je na polomljene ivičnjake, klupe, fasade, pločnike. Pored toga što je izlomljen, naš grad je i ižvrljan. Ne znamo šta Podreka misli o tome, ali mi se ovde bavimo street artom, „žvrljotinama“ koje naš izlomljeni grad čine humanijim, lepšim i podnošljivijim mestom za život. Kada prođete pored smrdljivog, zapišanog zida Prirodno-matematičkog fakulteta i na njemu vidite stencil pisoara, biće vam lakše jer ćete se nasmejati. Ili ako vas sa sive trafo-stanice gleda umiljato lice orijentalne lepotice, biće vam drago što ste odabrali taj musavi sokak da njime prođete. Ovi crteži, grafiti crtani uz pomoć šablona, „stensili“ kako se nazivaju, ipak nemaju samo estetsku poruku već su i sveobuhvatna kritika društva, saopštena na suptilan i diskretan način.

ŠTA SU STENSILI: Pariz je, kako kažu istoričari, grad u kome je šezdesetih godina, za vreme velikih studentskih protesta, počela istorija stensila. Upotreba stensila ili šablona koristila se za brzo ispisivanje i prenošenje parola i crtanje simbola studentskih demonstracija. Sedamdesetih se ovaj način vizuelne komunikacije prenosi u Ameriku, u Njujork. Umetnici kao poligon svog delovanja koriste vozove i metro. Deluju u potpunoj ilegali, jer je ovaj vid izražavanja stavova za većinu predstavljao samo nedolično ponašanje kojim se gradski ambijent skrnavi.

Započet kao neka vrsta, možemo reći, urbanog kiča, nastalog iz dokolice po hodnicima metroa, strit art se ubrzo preneo na ulice i postao globalni fenomen. Velike, čiste površine zgrada koje su uglavnom bile oslobođene ornamentike, bile su idealne besplatne površine za majstore grafita. Na početku, grafiti su izražavali duh protesta i sažimali različite poruke, a danas se smatraju jednim od elemenata hip-hop kulture. Polemika da li su grafiti javna umetnost ili vandalizam, razrešena je uvrštavanjem mnogobrojnih umetnika grafita u zvanične umetničke selekcije referentnih svetskih umetničkih institucija. Oni koji sada praktikuju ovaj vid izražavanja kažu da je danas aktuelan pojam strit art u stvari isto što i grafiti umetnost, jer je sve nastalo na ulici.

Stensili su posebna vrsta grafita: slova, simboli, brojevi, oblici, likovi iscrtani su pomoću šablona, obično bojom u spreju (aerosolom). Digitalna slika se najpre pretvori u crno-beli kontrast sa grafičkim filterom, odštampa se na papir ili foliju, a onda iseče skalpelom.

Prvim stensilom (na engleskom stencil, u bukvalnom prevodu matrica za umnožavanje) mogao bi se smatrati obris šake koju je, pre oko 12 milenijuma, praistorijski čovek naslonio na zid pećine i oko nje raspršio pigment, koristeći šuplju kost ili trsku. Ti prvobitni stensili su bili veoma rasprostranjeni, od Argentine do Indonezije, i mnogi su sačuvani do danas. Sličnu ali savršeniju tehniku nanošenja boje na fine svilene materijale koristili su i Japanci u srednjem veku.

Digitalna tehnologija i virtuelni domen je pomogao stensil artu da se razvija, zbog brzine komunikacije: neko postavi stensil na zid, neko to fotografiše i postavi na neki portal, i sve se odvija izvan galerija i institucija. Metode su jednostavne a ideje uglavnom napredne. Stensil je danas najpopularniji pravac u svetu strit arta i grafičkog dizajna.

BEOGRADSKA ŠKOLA: Istoričarka umetnosti Ljiljana Radošević u filmu Jasmine Tešanović koji se bavi beogradskim stensil umetnicima kaže da su se prvi grafiti pojavili u Beogradu devedesetih godina i bavili se dnevnopolitičkim komentarima uobičajenim za tu vrstu izražavanja, a sredinom dvehiljaditih počinju da gube inspiraciju. Tada se stvara nova stensil scena sa potpuno novim senzibilitetom i novim pristupom izražavanju, a nju, što se smatra kuriozitetom, počinju da osvajaju veoma mlade devojke.

Motivi koje počinjemo da primećujemo na ulicama potiču iz savremene kulture, istorije umetnosti, stripa, književnosti, filma, tu su pop zvezde, citati, sve ono što klasični grafiteri nisu koristili. Radovi su nenametljivi, diskretni, duhoviti. Na beogradskoj stensil sceni izdvajaju se neka imena čije radove rado otkrivamo i počinjemo da pratimo, to su Ujdi, TKV, AIR, BUG, INK, StreeDog, Sila i drugi.

Posle skoro deset godina od kada je počela da stvara na ulici, najeksponiranija stensil umetnica Beograda, poznata po pseudonimu TKV (The Kraljica Vila), i dalje insistira na anonimnosti, iako je do sada izlagala u KC Grad, galeriji BLOK, a učestvovala je na Belefu, Danima Beograda, Talent Zoni, u Francuskom institutu vodila nekoliko radionica. Sad je na master studijama Fakulteta za medije i komunikaciju i u razgovoru za „Vreme“ kaže da ovo što radi jeste umetnost, ali i više od toga: „To je pokret. Ne morate da pratite trendove, da idete u umetničku školu da biste se izrazili.“ Njeni motivi su diskretni i uvek ženstveni – leptirići, pop ikone, filmske zvezde, lica, uvek su smešteni u skrivene neugledne prostore kojima daje nov smisao. Na pitanje da li joj je estetski kriterijum najvažniji, kaže:

„Kada biram motive za svoje radove, polazim od nekakve osnovne emocije koju imam u tom trenutku, a onda je razvijam dalje u ideju i pretvaram je u simbole. Možda je baš to ono što konstruiše moj stil takav kakav je manje-više prepoznatljiv publici. Nekada je to za mene samo artikulacija nekog trenutka koji je bitan. Kada sam počela, nisam razmišljala o tome da će neko primetiti, niti sam pokušala da imenujem, već sam radila isključivo da bih se zabavila i istraživala grad. Nisam čak to ni nazivala street art ili graffiti, nego je sve spontano preraslo u konkretan rad.“

ESTETIKA BEZ ŠABLONA: Beogradske ulice danas su poligon za ostavljanje duhovitih i pametnih poruka iza kojih stoje desetine umetnika. Jedna od možda najpoetičnijih stensil umetnica Beograda, Ujdi ili Ledy Ujdi, inače studentkinja hispanistike, kaže da voli interakciju sa publikom. Kada je uradila svoj možda i prvi rad Sex pistols, neko je ispod napisao: „Sid je pička!“ Ona misli da je tako stvorena interakcija sa publikom, jer je neko ostavio svoj komentar na njen rad, a mogao je jednostavno da ga prekreči, uništi. Njene teme su, kako kaže, njen lični život: „Ako čitam Bodlera i impresionira me, ja uradim stensil sa njegovim likom da ukažem ljudima na njega, da treba da pročitaju.“ Kroz stensile izražava svoja osećanja i podstiče ljude da počnu da gledaju oko sebe, jer se svuda krije nešto lepo i vredno pažnje. Na pitanje zašto je španskog pesnika Lorku „postavila“ na nekoliko lokacija u Beogradu, kaže da su je privlačile njegove metafore i da je htela da pokaže da i književni klasici mogu da budu deo popularne kulture: „Tako je Lorka i u strit artu zadržao svoju vrednost.“

Zajednička sudbina strit arta određena je činjenicom da je vek trajanja radova uglavnom kratak a budućnost neizvesna. Mimo toga, ovakva vrsta kreativnog izražavanja je i – kažnjiva. Grafiti, stensili, za policiju i zakonodavca razlikuju se po sadržaju i po mestu na kome su postavljeni, od toga zavisi da li podležu krivičnoj ili prekršajnoj odgovornosti. Poruke „Pravda za Uroša“ ili čuveno „Dobro veče“ sa likom Milke Canić, otisnuto na PMF-u, tretiraju se isto.

Ipak, ulična umetnost i ovde i u svetu postaje sve kontroverznija, tvrdoglavija i sve rasprostranjenija. Kriza u Evropi je od gradova kao što je Barselona ili Lisabon napravila ono što je bio Njujorški metro osamdesetih. Granice skoro da ne postoje a kreativnosti će uvek biti.