Robokap i filmski dvojnici(Filmski centar Srbije, Beograd, 2023.) Gorana Gavrića uz pomoć nekoliko filmova, koji se uglavnom mogu svrstati u science fiction, koristi „fantazije“ u nastojanju da sagleda spajanja žive i nežive supstance, savremene tehnologije i čoveka, polazeći ne samo od problema filozofije duha, nego i etike i filozofije prava
Još od nastanka “pokretnih slika”, filozofija je tematizovala film, istraživala njegovu prirodu, značenjsku i estetičku dimenziju, gradila teorije o oblicima filmske naracije. Pristup iz ugla analitičke filozofije, međutim, unekoliko je drugačiji jer je u prvom planu nastojanje da se film posmatra putem studija slučaja, odnosno da se na osnovu scena pojedinih filmova obrazuju misaoni eksperimenti, da se filozofski sagledaju fantastični filmski prizori koji predočavaju ono što se u “stvarnom svetu” nije dogodilo. Knjiga Gorana Gavrića bazirana je upravo na pristupu iz ugla analitičke filozofije. Uz pomoć nekoliko filmova, koji se uglavnom mogu svrstati u science fiction, knjiga Robokap i filmski dvojnici koristi fantazije u nastojanju da sagleda spajanja žive i nežive supstance, savremene tehnologije i čoveka, polazeći ne samo od problema filozofije duha, nego i etike i filozofije prava.
...…
UM I TELO
U pr vim poglavljima ove knjige tema je slučaj filmskog policajca Marfija, koga ubijaju “zli momci” – a njegov mozak je postmortem ugrađen u kiborga, Robokapa. Služeći se bogatom literaturom, Gavrić postavlja pitanje o identitetu Robokapa, odnosno o kontinuitetu između čoveka, Marfija i Robokapa koji raspolaže Marfijevim mozgom. Na ovo pitanje mogu se pružiti različiti odgovori, iz ugla neurofiziologije i filozofije, a Gavrić nastoji da ukrsti empirijsku utemeljenost prirodno-naučnog istraživanja sa filozofskim kapacitetom za analize i sintetisanja različitih saznanja, predlažući “neurofilozofski pristup”. Može li se um redukovati na funkciju mozga, ili subjektivni doživljaj neuronskih procesa nadilazi njegovu fiziologiju? Mentalna stanja odnose se na događaje, a stanja mozga na stimuluse, odnosno mentalna stanja podrazumevaju odraze stanja mozga. Mozak podrazumeva stimuluse preko neuroreceptora, dok su mentalna stanja teoretski moguća i bez ikakvog spoljašnjeg podražaja – što dominira u racionalističkoj filozofiji, recimo kod Dekarta ili Lajbnica. Samim tim, kada je reč o Aleksu Marfiju, postavlja se pitanje da li zasebni entitet baziran na fizičkom ili psihološkom kontinuitetu, ili lični identitet, nadilazi ova redukovanja. Da li, dakle, Robokap, koji poseduje mozak Aleksa Marfija i robotsko telo, predstavlja nezavisan entitet? Ovde je potrebno reč dati filozofiji. Da li se, recimo, može govoriti o čovekovom identitetu kao isključivo mentalnom stanju, ima li osobe mimo tela, ili duha izvan mozga, može li se egzistencija redukovati na stanje duha, da li su moguća postmortem iskustva? Ukoliko prenošenje informacija i sećanja iz jednog mozga u drugi ne podrazumeva prenos individualiteta – da li iz toga ishodi da su refleksija, ili samosvest, ontičko razumevanje sopstvene egzistencije, nezamislivi bez tela – a sve to nas upućuje na dugu filozofsku tradiciju mišljenja o ovom problemu, od aristotelovskog razumevanja materije kao načela individuacije, ili tomističke razlike između causa formalis i causa exemplaris, do ničeovskog ili Pontijevog razumnevanja metodičke funkcije tela.
DA LI ROBOTI IMAJUVELIKE PRIČE
S druge strane, ukoliko u slučaju kiborga nije reč o ljudskom identitetu – iako on poseduje ljudski mozak, može li se govoriti o identitetu ili osobnosti robota? Može li se u tom smislu reći da replikanti nisu ljudi, ali jesu – osobe? Kada ovo pitanje zaoštrimo, problematizujući mogućnost egzistencije robota – otvaraju se brojne etičke nedoumice. Ovu etičku dimenziju Gavrić gradi pre svega na osnovu filmova Ridlija Skota Blejdraner i Blejdraner 2049, postavljajući pitanja o moralnom i pravnom statusu robota, odnosno o mogućnostima – robotske etike. To se ne odnosi samo na hipotetičku situaciju u kojoj postoje replikanti koji poseduju usađena ljudska iskustva, nego i na probleme takozvane biotehnologije poboljašanja. Na tragu Gavrićevog istraživanja, u tom smislu možemo uspostaviti razliku između tehnološkog poboljašanja čovekovog tela (sve do konstruisanja veštačkih organa koji funkcionišu bolje i pouzdanije od prirodnih), i robotizacije čoveka – jer je u prvom slučaju čovek cilj, dok je u drugom samo sredstvo, namenjeno određenoj svrsi (a to otvara mogućnost za kantovska “kauzistička pitanja”). Šta je cilj biotehnologije poboljšanja? Veći individualni kapaciteti ili stvaranje boljih radnih performansi, koje služe sve ubrzanijoj produkciji roba i usluga? Isto tako, pitanje o razumevanju veštačke inteligencije, usvajajući Serlovu konstataciju da ona može biti nešto što je stvarno inteligentno, ali i entitet koji samo imitira inteligenciju, možemo da posmatramo i izvan područja analitičke filozofije, recimo u kontekstu Hajdegerove fundamentalne ontologije: da li je robot tubivstvovanje, ili samo unutarsvetsko bivstvujuće, a ovo pitanje može se postaviti i kada je reč o takozvanoj vanzemaljskoj inteligenciji. Prema tome, naslovno pitanje romana Filipa Dika Da li androidi sanjaju električne ovce?, prema kome su snimljeni pomenuti Skotovi filmovi, upućuje na narativne strukture robotskog sveta, izvan “smisla” u kontekstu čovekovog sveta, o kome, na drugačije načine, govore Marks, Frojd i Niče. Ako je čovek “čovekov svet”, može li se govoriti i o robotskom svetu, koji određuje postojanje androida i svedoči o njegovom ontičkom iskustvu? Da li je “smisao” koji kod ljudi skriveno postoji čak i u teško razmrsivoj simbolici sna, drugačiji u snoviđenjima androida, ili su njihove inhibicije i oniričke ekspresije bitno drugačije u odnosu na ljudske – pa zato sanjaju “električne ovce”, primerene njihovom načinu postojanja. Na kraju, grade li roboti “velike priče”, konstrukcije sveta i “logocentrične sklopove”?
TEHNIKA DISTRIBUTIVNE PRAVDE
Odnos čoveka i tehnike u Gavrićevoj knjizi nije posmatran samo iz ugla biotehnologije poboljšanja ili robotike. Dilema na koju upućuje film Suvišni izveštaj Stivena Spilberga – o opravdanosti i mogućoj zloupotrebi preventivnog hvatanja i kažnjavanja zločinaca, u Gavrićevoj knjizi tematizovana je u sučeljavanju retributivne i distributivne teorije kažnjavanja. Ideja da kazna treba da ima preventivni smisao, odnosno da je njena svrha odvraćanje potencijalnih izvršitelja zločina koji treba da budu obeshrabreni kažnjavanjem onih koji su zločin već izvršili, u zaoštrenom vidu, ukoliko za to postoje tehnički uslovi, može da poprimi oblik uklanjanja budućih zločinaca, odnosno ljudi koji još ništa nezakonito nisu uradili, ali za koje postoji saznanje da će u budućnosti izvršiti određeno krivično delo. Preventivne mere tada imaju distributivni smisao, kao raspodela povreda i rizika, pri čemu se kao veće društveno dobro smatra onemogućavanje predviđenog zločina u odnosu na kršenje presumpcije nevinosti. Kolektivni interes ovde je suprotstavljen individualnim pravima – što je u duhu krivičnog zakonodavstva, s tim što u pomenutoj futurističkoj prevenciji zapravo izostaje bitna pretpostavka krivice, a to je svest zločinca da krši zakon (on tu svest ne može posedovati jer se zločin još nije dogodio).
Akcije čiji je smisao prevencija nekog neželjenog ishoda odavno su prisutne u medicini ili politici, gde dobri obaveštajni podaci mogu da ukažu na opasnost koja se “preventivnim udarima” može otkloniti pre nego što izazove štetu ili ugrozi bezbednost stanovnika neke države. Međutim, kada je reč o juridičkoj prevenciji, na način na koji nam to predočava Spilbergov film, takođe snimljen prema noveli Filipa Dika, sama koncepcija kažnjavanja, pod pretpostavkom da su predviđanja ubistva potpuno verodostojna, ništa ne govori o odgovornosti počinilaca, o njihovim motivima i namerama – iz čega mogu da proizađu “olakšavajuće okolnosti” (u filmu su svi počinioci, nezavisno od motiva ili namera, zapečaćeni u kapsule, i samim tim lišeni telesnog integriteta).
U poslednjem segmentu knjige, na osnovu prethodnog interpretativnog kapitala, Gavrić na primerima filmova Zli poručnik Abela Ferare i Zli poručnik Nju Orleans Vernera Hercoga najpre predočava da se odgovornost “zlih poručnika” mora sagledavati iz ugla njihove heroinske i kokainske zavisnosti – jer svaka iracionalnost predstavlja poremećaj toka svesti date ličnosti. Isto tako, i postupanje poročnih policajaca može da se sagledava ne samo situaciono nego i kontekstualno. Na primer, Mekdonag iz Hercogovog filma verovatno ne bi bio u stanju da ostvari bilo šta pozitivno da nema određene loše osobine koje same po sebi zavređuju moralnu osudu. Kada se ovaj problem prenese na filmsku priču o Robokapu, pitanja o mentalnim slikama i poboljšanju mogu se sagledati u novoj dimenziji. Ako pretpostavimo da je nemoralni ateista L. D, odnosno Ferarin “zli poručnik”, postmortem postao Robokap, koji lišen tela prestaje da bude poročan – u tom slučaju njegov pređašnji život ima kontinuitet sa životom kiborga jer tek oslobođen tela, L. D. kao Robokap postaje moralno postojan. A na osnovu ove teze mogu se, nadalje, graditi pitanja o odnosu “srčanog duha” i nepostojane materije, morala i strasti, umskih principa i patološke aficiranosti.
Knjiga Gorana Gavrića, polazeći od analitičkog pristupa pojedinim filmskim situacijama, otvara prostor za znatno diverzniji filozofski pristup, a njegovi “misaoni eksperimenti” omogućuju da se problematizuju naizgled trivijalne dileme. Podstičući brojna filozofska pitanja i problematizujući “filmske situacije”, iako zasnovana na fikcijama koje se na prvi pogled mogu učiniti banalnim, Gavrićeva knjiga nipošto nije “vesela nauka”. Ležerno i jasno, Gavrić navodi bogatu relevantnu litetaturu, u nastojanju da ukaže na brojne probleme koji ishode iz filozofskog posmatranja neke filmske priče, a dometi takvog postupka često uveliko prevazilaze eksplikaciju autora i podstiču dalje istraživanje.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Očekuje se da će samo verzija pesme „Stone Free“ Džimija Hendriksa, koja je prvobitno objavljena 1966. godine kao B-strana ikoničnog singla „Hey Joe“, na aukciji dostići cenu od najmanje 200.000 funti
Ministarstvo kulture nije izvestilo da se ministar Selaković u subotu sreo sa maestrom Zubinom Mehtom. Možda zato što je maestro hvalio arhitektonski projekat nove zgrade Beogradske filharmonije, a ministar je ne pominje kad govori o Ekspu
„Nismo mogli da snimimo film bez pomoći kladionice s obzirom na to da je radnja filma sport i klađenje“, kaže scenarista „Megdana“ Aleksa Balašević. „Moj lik je brojao do deset, ali je stao na pet“, kaže Viktor Savić koji tumači glavnog junaka ovog filma
Sećate se čuvenih “dva jaja” ministra Momirovića? E pa, sva je prilika da su ta “dva jaja”, pre sniženja cene, bila u nekom od marketa koji je bio deo organizovanog nameštanja cena, kako tvrdi Komisija za zaštitu konkurencije
"Hoćeš da napišeš članak posle ovoga i da ti debelo platim?" To je novinarku televizije N1 Anu Novaković pitao otac Benjamina Hasanagića koji se u procesu protiv inspektora Odeljenja za borbu protiv droga beogradske policije vodi kao oštećeni
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!