Ima li emancipacije putem bola

Nedavno je RTS prikazao (tehnički osveženu) Baladu o svirepom, gotovo pa odličan film velikana Radivoja Lole Đukića, uspelu parafrazu Bergmanovog Devičanskog izvora sa jasnim primesama odjeka špageti-vesterna u ovdašnjem kontekstu. U tom i za srpske i za jugoslovenske pojmove izrazito atipičnom ostvarenju, Đukić je kroz priču o odocneloj osveti, priču u čijoj je žiži prevareni muž koji se odmetnuo u ekstremističku osamu na planini, između ostalog, ukazao i na emancipaciju putem (objektivnog ili samo/nametnutog) bola kao mogućnosti da se što temeljnije i snažnije doživi i oseti život. Pre ili kasnije.

Upravo to bi mogla biti tačka dodira između ovog srpskog/jugoslovenskog klasika i dva aktuelna filma iza kojih u rediteljskom smislu stoje provereni i cenjeni filmski autori u očito dobroj pripovedačkoj i sveukupnoj stvaralačkoj formi. Još jedna tura (Druk) je zasad najnoviji film Tomasa Vinterberga koji nam predstavlja ovog autora ponovo na ispravnom i plodotvornom putu nakon poprilično promašenog Kurska, koji upadljivo štrči unutar inače sasvim zadovoljavajućeg dosadašnjeg Vinterbergovog opusa. Za početak, Vinterberg je ne samo u prostornom, već i u kulturološkom i idejnom smislu u Još jednoj turi svoj na svome, mada, ako ćemo pošteno, mimo svih evidentnih, pa i nespornih kvaliteta tog ostvarenja, on u ovom svom filmu u dobroj meri poseže i za, nazovimo to autoskandivizacijom, što bi u smislu nedvosmislenog oslanjanja, a katkad i ciljanog prenaglašavanja tamošnjih životnih i identitetskih tropa lako mogao da bude ekvivalent autobalkanizaciji kao značajnom i veoma postojanom porivu dobrog dela filmskih stvaralaca sa ovih prostora. Naprosto, Još jedna tura (formalno govoreći, dansko-švedsko-holandska koprodukcija) pred gledaoce donosi ono što se barem u filmskom i filmološkom smislu može smatrati tipičnim prikazom skandinavskih naravi i prilika – uprizorena i funkcionalna država u kojoj pak svako malo kipti od ličnih/individualnih nesnađenosti i inih frustacija, a sve to uz podosta akohola. U tom smislu, i sam zaplet je, čini se, svesno rudimentaran – četiri sredovečna prijatelja, svi uposleni kao nastavnici u srednjoj školi, sklope pakt da na probu stave teoriju po kojoj će se kvalitet njihovih života poboljšati ako budu održavali konstantan (i konstantno visok) nivo alkohola u krvi.

Naravno, pomenuta ciljana svedenost narativnog okvira je, čini se, i jedini zdravorazumski zahvat ako se ima u vidu da se Još jedna tura, između ostalog, lako može podvesti i pod onu felu filmova koju bi ekonomično mogla označiti odrednica filmovi ideje. Narečena zamisao je u nekom, gle čuda, vijugavom asocijativnom pogledu, dosta bliska onome što je osvedočeni trubadur Rajan Adams još pre dvadesetak godina opisao sugestivnom krilaticom „potreba zapadnjaka da plače“ („a westerman’s need to cry“), a čime se ukazuje da je katkad i taj samonaneti bol kakva-takva mogućnost u toj ciljanoj misiji punijeg doživljaja života, okovanog i građanskim i drugim načinima kastriranog života, te potonjeg izbavljenja i posledične promene. Stoga, u konkretnom slučaju Vinterbergovog filma, alkohol je zgodan i lako dostupan (a pritom društveno jako retko društveno stigmatizovan) „deinhibitor“, što opet ukazuje da se junaci ove priče ipak zadržavaju i unutar proskribovanog protestantskog okvira stalnog pokušaja borbe, pa bilo to i u tom DYI (do-it-yourself / uradi-sam) vidu. U vezi sa tim, na neku drugu, treću „decimalu“ Još jedna tura je intelektualno pošten i mudar film u kome se potcrtava i ta suštinska jalovost otpora (ponajpre ličnih/individualnih) onda kada oni ne udaraju na temelj uvrežene društvene uprizorenosti, već se zadovoljavaju dokazima sopstvenih pokušaja i sitnijih varijacija unutar onoga što se smatra društveno prihvatljivim a možda i poželjnim ponašanjem – povremenim damarima ličnih nezadovoljstava kojima se suštinski ne problematizuje taj zadati širi društveni okvir sazdan od podeljeno-udeljenih uloga i tu i tamo dopuštenih odstupanja od norme.

Uz sve to i mimo svega gore izrečenog, Još jedna tura, i zvanično „krunisana“ Nagradom Evropske filmske akademije za najbolji evropski film lane, što je ipak možda diskutabilan izbor, jeste kvalitetan film sa podosta nepobitnih vrlina – kinestetskih i onih značenjskih i fokusiranih ponajpre na dimenziju sadržaja. Premda u lako uočljivom zaostatku za najviđenijim Vinterbergovim filmovima, navedimo tu Gozbu i Lov, Još jedna tura je zreo film koji podno svog ipak konvencionalnog izraza i unutrašnjeg ustrojstva donosi i dovoljno toga zanimljivog, uz ubedljivost i na planu emocija koje pobuđuje. Ovaj film polemiše i sa ugroženim mačizmom kao instinktivnim izborom mnogih, iznad koga poslednjih leta neprestano vise moguće optužbe za bezumni toksični maskulinitet, a sve to čini unutar osetno komunikativnog filma koji se po poviše osnova može doživeti i kao učinkovita komedija naravi smeštenih u dovoljno ubedljiv i intrigantan okvir. Imajući to u vidu, završni segment i jeste dovoljan dokaz o katartičnom begu glavnog junaka (u besprekornom tumačenju ama baš uvek odličnog Madsa Mikelsena) od samoga sebe, odnosno od onoga u šta se, što pod uticajem društva, a što usled sopstvenih nedostatnosti i ne toliko mudrih i/ili hrabrih izbora, u tom podužem međuvremenu odraslih godina izrodio. Tako Mikelsenov Martin, okružen pripitim maturantima, u svom, skandinavskom viđenju Grka Zorbe dospeva i u (muški) odraz onoga što je na drugom kraju sveta nobelovka Alis Manro, govoreći o sputanim domaćicama, u priči Ono što se pamti (iz zbirke Mržnja, prijateljstvo, udvaranje, ljubav, brak – preveo Predrag Šaponja, objavila kuća Agora): „A žene su te koje su sklone – usred bela dana, uzimajući kao izgovor ogromnu odgovornost oko dece koja im je natovrena na pleća – da zapadnu u neku vrstu druge adolosecencije. Da ih zahvati bezbrižnost duha dok je muž na poslu. Da sanjaju o pobuni, da ih hvataju napadi smeha kao u srednjoj školi, koji bujaju poput pečurki posle kiše, u kući koju muž otplaćuje, u časovima dok njega nema.“

foto: benjamin loeb / netflix

Kanađanka Alis Manro je i velika (prozna) pesnikinja gubitka i bola, a upravo to su središnje teme i američkog debija mađarskog sineaste Kornela Mundrucoa; njegov film Krhotine žene (Pieces of a Woman), u delo sproveden kao koprodukcija Kanade, Mađarske i SAD, nakon zapaženog učešća na Venecijanskom filmskom festivalu prošlog septembra, dospeo je u premijernu ponudu Netfliksa, koji je time još jednom, eto, pokazao i brigu za poklonike arthaus filmskog izraza evropskog podsoja. Na planu tema i motiva u ovom ostvarenju dolazi ponovo na teren Alis Manro, ali i ključnih filmova iz najberićetnijeg dela autorske karijere nekada velikog i nepogrešivog Atoma Egojana; i zbilja – dosta je toga što u ovom filmu budi jasnu i jaku asocijaciju na Egojanove klasike Egzotika i Slatka sutrašnjica, koji se takođe prevashodno bave gubitkom i bolom. Mundruco to ovde, uz producentsko pokriće znamenitog Martina Skorsezea, čini kroz priču o isprva prećutanom i progutanom bolu mlađe majke, samosvesne i odrešite Marte, kojoj umire novorođenče tokom porođaja u svojevoljnom i brižljivo planiranom kućnom okruženju, za šta potom biva okrivljena babica, a što sve dovodi do burnog rusvaja unutar duše i psihe ožalošćene majke.

Mundruco ovde, reklo bi se, dragovoljno bira jednostavnost kao idejni koncept, što jeste u upadljivoj koliziji sa onim na šta nas je godinama navikavao svojim filmovima u matičnoj Mađarskoj (to se ponajpre odnosi na izvanredna i visokokonceptualna ostvarenja Beli Bog i Jupiterov mesec), ali se, pritom, ne bi moglo reći da je taj izbor nekakav bolan i iznuđen kompromis, budući da je krajnji rezultat zrela i dovoljno emotivna i višeslojno izatkana drama silovito poljuljanog identiteta sa vidnim uplivom univerzalnosti koja prevazilazi anglosakosonske okvire. Vanesa Kirbi je opravdano za ulogu Marte nagrađena u Veneciji, a upravo se u aspektu i osnovnoj postavci i kasnijoj (d)evoluciji njenog lika krije suštinska Mundrucova intervencija na ovoj takođe tipski postavljenoj priči; naime, njena Marta kreće manje uobičajenom stazom emancipacije kroz bol, što jeste dovoljno očigledan odraz fatalizma kakav se često, katkad i napamet, pripisuje žiteljima vazda namučene Istočne Evrope. Ta intervencija, taj majstorski šav je ovde prikladan i elegantno sproveden u delo i čini jedan od udarnih kvaliteta ovog filma (naravno, uključujući i vrlo dobre glumačke kreacije Šaje LaBufa i Elen Berstin, ali na prvom mestu maestralnu epizodu uvek eterične Moli Parker). Tako nasuprot poteškoj artiljeriji od odveć očigledne metaforičnosti (Martin suprug, dok mu se veza raspada, radi na izgradnji gigantskog mosta) u Krhotinama žene stoji pipava i iznimno suptilna studija bola koji je kadar da se preinači u nešto samosvojno i, samim tim, i dobrodošlo i preko potrebno, što i ovaj Mundrucov film čini dodatno vrednim i gledalačke pažnje i hvale onih koji izvole da ga nešto pomnije analiziraju.