Humanističko razdoblje je završeno

Knjiga eseja i proze Mihajla Pantića Solvitur scribendo jedna je od novih izdanja Arhipelaga na aktuelnom Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu. Solvitur scribendo je osmi nastavak autorske edicije Puzzle, posvećene pitanjima književnosti i komentarima na okolnosti u kojima ona nastaje i postoji. Ovog puta, polazeći od latinske izreke iz naslova knjige – pisanje rešava, Pantić piše o povodima i uzrocima pisanja, o kreativnom pisanju, novom nomadizmu, ljubavi, vinu, Novom Beogradu, Albancima u srpskoj književnosti…

Pantić je pisac rado čitanih, prevođenih i nagrađivanih priča. Dugogodišnji je aktivan kritičar, i profesor Filološkog fakulteta u Beogradu na kojem predaje nekoliko kurseva. Prvi je u univerzitetsku praksu, krajem prošlog veka, uveo predmet Kreativno pisanje, za koje kaže da ga i dalje ispunjava, a koji je u međuvremenu postao uobičajen kako na ostalim fakultetima, tako i pri drugim kulturnim ustanovama. Do sada je objavio pedesetak knjiga različitih žanrova. Ne prestaje da piše.

„VREME„: Osim eseja, u Solvitur scribendo uvrstili ste i priče, dijaloge sa kolegama i piscima, zapise o fenomenima i temama svakodnevice, opise savremene književne produkcije… pa zato vašu novu knjigu, između ostalog, čini posebnom i raznolikost formi. Kako je nastala?

MIHAJLO PANTIĆ: U pitanju je pola odgovora. Takve knjige su danas srazmerno česte, a bilo ih je i ranije, namah se sećam Mihizovih Kazivanja i ukazivanja, pa brevijara Svitak po svitak Muharema Pervića, Kišovog Skladišta… One se sklapaju same, kako piscu dolazi podruku u tom neprestanom odgovaranju na „zadatke dana“, što bi rekla Isidora Sekulić. Na prvi pogled bi se moglo cinično primetiti da je reč o kupusarama u koje se trpa sav „rasuti teret“ tekstova nastalih različitim prilikama i povodima. Ali, ne. Ukoliko su dobro komponovane one uspevaju da sačuvaju i prenesu dinamiku vremena u kojem su nastale. I da pritom pokažu sa kakvim se sve pitanjima susreće i na njih pokušava da odgovori neko ko pripada tom manjem, zapitanom delu sveta. Onom delu koji piše i koji se s jedne strane odupire inerciji vrtoglavog ubrzanja našeg doba, a s druge nastoji da u tom ludilu ipak otkrije nekakav sistem, da se izbori za delić preostalog smisla. Izgleda da je to uzaludan napor, ali, nažalost, nisam uspeo da iznađem neki bolji način od samog pisanja. Pisanje ipak rešava. A šta rešava, svaki pisac daje svoje tumačenje. Slobodno je i da ostane bez njega, jer je u stalnoj potrazi za njim. Davno sam tu izreku čuo od Voje Čolanovića i posvojio sam je kao sopstvenu istinu.

Naslovom knjige nedvosmisleno tvrdite da pisanje rešava, a zatim ga opisujući sopstveno iskustvo i preporučujete „kao odvaljivanje ličnog kamena“ i više od toga. Raspravljate i o razlozima zbog kojih čovek piše, pa navodite nezadovoljstvo, nemir, zablude, potrebu da čovek deluje rečima… ali u suštini ti razlozi ostaju neimenljivi.

Pisanje je izbor. U početku, on je sasvim spontan, gotovo organski. Čovek oseti potrebu da piše, da nešto kaže svetu, da uobliči sopstvene misli, da osećanja snabde rečima. I kako ga ta radnja postepeno uzima pod svoje, on počinje da se pita ne samo o njenim razlozima, već i o posledicama. Kome se obraća, ko će to uopšte primetiti, razumeti, prihvatiti ili ne prihvatiti? Književnost postaje umetnost tek kada odjekne u drugome. Pre toga je pisanje samo mala privatna stvar, poželjna, simpatična, nekom neophodna autoterapijska seansa, način da se ostane priseban i samoprisutan. Svetu, međutim, nije potrebna takav solipsizam, puki verbalni gest čoveka koji nešto misli, a svako ko misli ne može biti srećan, što bi rekao Krleža. Književnost postaje potencijalno važna tek kada se izdigne iznad pojedinačnog slučaja, i kad na osnovu tog slučaja progovori o pitanjima univerzalne važnosti. Nedvosmisleno, taj mehanizam je donekle delovao unazad tridesetak godina. Posle toga je estetski kriterijum zamenjen tržišnim, umetnost je velikim delom postala predmet proizvodnje, a ne kreacije. Knjižare su postale samoposluge sa uredno poređanim artiklima, o tome je pisao Dejvid Lodž. I zato poezija pretrajava na način preživljavanja u ranohrišćanskim katakombama.

Šta je pisac danas, kakav je njegov status u društvu? Da li je osnovano mišljenje da su pre pedeset–šezdeset godina književnost i pisci bili društveno važniji nego danas?

Reći ću da pisac danas sigurno nije ono što je, možda, nekada bio. Nije ni prorok, ni glas naroda, ni onaj koji oblikuje, oglašava i sledi različite mitove, niti je povlašćena figura nacionalne kulture. I dalje ima sporadičnih pojava toga porekla, ali sve pobrojano deluje anahrono. Ukoliko je pisac kritičar društva, onda je to mahom u svom političkom delovanju, kolumnama i javnim istupima, a ne u fikcijama koje stvara, jer kritički tonovi u takvim tekstovima više nikoga ne obavezuju. Možete pisati šta god vam padne na pamet, svet je uglavnom ravnodušan. Kad nije takav, onda je zlurad. U stvari, čini mi se da bi pisac i dalje trebalo da bude glas razuma, i u pisanju i u javnom delovanju, ali ne bih mogao da potvrdim da je zaista tako.

foto: marija janković

Ako pisac više nije povlašćena figura kulture, otkuda i dalje važnost te profesije? Danas svi žele da budu pisci.

Ili doktori nauka. Da, očuvana je, ko bi znao kako i zašto, neka predstava o važnosti tih profesija i zvanja. Ne jednom sam video naslovne strane romana na kojima se autor potpisuje svojom punom akademskom titulom, kao da doktorat potvrđuje i književni talenat i značaj ponuđenog dela. Čini mi se da je sumanuta trka za poznatošću i važenjem u velikoj meri zaklonila samu suštinu stvari. Opsenarstvo je postalo legitiman način društvene afirmacije. Dovoljno je samo besomučno ponavljati da je „neko nešto“ i to s vremenom postaje „istina“ koju niko ne proverava, pa tako imamo pevače koji samo otvaraju usta, političare bez osnovnih zanimanja, naučnike i doktore nauka bez publikovanih radova, pisce bez kakvih-takvih knjiga… I da paradoks bude celovit, njihova javna čujnost tim više raste.

Nekoliko puta se dotičete odnosa književnosti i automatizovanih kompjuterskih sistema. Kakvo i koje je mesto književnosti u sajber sferi?

U mojoj mladosti postojao je samo jedan televizijski kanal, program nije emitovan utorkom. Radio je svirao po ceo bogovetni dan, na novinskim stranicama nalazila se po jedna ili nijedna fotografija.

Sve ostalo bio je tekst. Sećam se da je tada nekom mom rođaku izašla slika u novinama, na sreću, ne među umrlicama, očigledan znak da je uspeo u životu, i taj se isečak iz novina nekoliko godina povlačio po kućnim fiokama. Prepričavali smo televizijske emisije i filmove za koje smo danima čekali kartu, mada je u Beogradu onda bilo pedesetak bioskopa. Danas je potpuno uobičajeno, da ne kažem normalno, da nekoliko sati dnevno, van radnog vremena, a i tokom njega, zurimo u ekran televizora, kompjutera, tableta, mobilnog telefona. Retko ko provodi sate i sate nad knjigom, a čak i kada se to dogodi, stalno ga nešto prekida. Naša svest je programirana na fleš-informacije, koncentracija nam traje minut-dva, fokus se munjevito menja i po pravilu reaguje na negativne impulse, genijalnosti političara, nesreće, svađe, incidente, katastrofe… Ne lamentiram, samo opisujem stvarno stanje stvari. U takvom okruženju teško je zamisliti čoveka koji uzima knjigu, isključuje sve elektronske uređaje i povlači se u sobu da na miru čita. Izgovor „kako nemamo vremena“ sasvim je bled, gotovo banalan. Imamo vremena, ali nemamo volje, postali smo ekranski zombiji, otupeli od emitovanih slika i zaista se bližimo novom vidu analfabetizma…

Sa pisanjem je nekako lakše. Kažete da je današnja društvena funkcija književnosti neodređena, uglavnom svedena na zabavu, ali da je njen individualni značaj nesumnjiv i da raste upravo zahvaljujući takvim okolnostima.

Rekao bih da je tako svuda, ne samo kod nas. Umetnost je postala deo industrije zabave. Pisci, slikari, muzičari, pa čak i filozofi, postali su estradne zvezde. Velika tržišna i kulturna područja zahtevaju velika imena, stvaraju ih i promovišu. Ovde, međutim, ponekad sve to podseća na lošu karikaturu. Planeta se ugiba od materijalnih dobara, prirodne rezerve troše se do granice potpune iscrpljenosti, u okeanima je više plastike nego riba, otapaju se polovi, širi se ozonska rupa, raste prosečna godišnja temperatura, u gradovima se više ne može disati, rat je najunosnija privredna delatnost, ako ga nema, začas će ga negde pokrenuti… Reklo bi se da ima svega, samo nedostaje smisla. Utopije su se istorijski istrošile i samokompromitovale, na delu je siva svakodnevica koja se ne može promeniti medijskim i sportskim spektaklima, niti lažnim optimizmom. Čoveku ne preostaje ništa drugo nego da se posveti nekoj opsesiji, i da iznađe neko ludilo kojim ne ugrožava druge, kako je govorio Meša Selimović. Pisanje u tom pogledu nije najgore rešenje.

Rekla bih da se, ipak, makar u profesionalnim krugovima, zna ko je ko i šta je šta. Evo, pisali ste priče koje se zbivaju na Novom Beogradu i postali ste počasni građanin tog dela Beograda.

Da, čaša je ili poluprazna ili napola puna, zavisi kako ko gleda. Neko je iz opštinske uprave to zapazio, i sad bi moje uverenje da je Novi Beograd iz tih priča čista fikcija samo pokvarilo dobru volju svete majke administracije. U stvari, reč je o fikciji koja se graniči sa stvarnošću, koja je, izvinjavam se na ovom opštem mestu, neverovatnija od bilo čije mašte. Evo lepog primera. Svake subote, kad idem na pijacu, prođem kraj spomenika Žambilu Žabajevu, kazačkom pesniku koji je živeo sto godina. Mahnem mu i pitam: „Kako je danas, brate Žambile?“ To je čista groteska, na centralnoj novobeogradskoj raskrsnici, preko puta zgrade opštine, nalazi se spomenik pesniku za koga niko nije čuo. Nisam ni ja, pre nego što mu je postavljeno znamenje na postolju, mada poeziju čitam, intenzivno, više od četrdeset godina. Naravno, raspitam se ko je brat Žambil. Pesnik poznat po odama Josifu Visarionoviču. I sad ne znam da li ja izmišljam Novi Beograd ili je taj grad izmislio mene.

Izgleda da vas stiže „gorki talog iskustva„, kao što je rekao Kiš, zvučite prilično defetistički?

Moguće da je tako. Mada, nema odustajanja. Rekao bih da je Kišova formula „pisati uprkos svemu“ prilično dobar nauk. Kad to ne bih radio, ne bih znao šta da radim sa sobom i od sebe. Moja generacija nije uspela da se izbori za bolji svet, naprotiv. Najpre smo vaspitani, da ne kažem dresirani, da volimo imperatora, iz te kolektivne hipnoze prenuli smo se u najrugobnijoj mogućoj istoriji bez snage da je promenimo… Za trenutak nam se učinilo da stvari idu nabolje, sad opet živimo čistu imoralnu farsu. Nismo poverovali u ideologiju naših očeva, bio je to zastor preko praznine i opravdanje za svemoć vlastodršca, i taj se obrazac mehanički ponavlja do današnjeg dana, sve gluplji i sve apsurdniji. Semper idem. Zaobišla nas je i religija, minule decenije su nas uverile da je utopija jedno dok o njoj maštate, a drugo kada postane stvarnost. Sve u svemu, treba se nekako izboriti sa činjenicom da je svet dolina apsurda. Moderna vremena samo su radikalizovala to saznanje. Humanističko razdoblje je završeno, svet se sve brže kreće u pravcu samodestrukcije.

Pisanje, znači, ipak nešto rešava?

Upravo tako, to što rešenje nije na vidiku ne znači da ne postoji. I ne znači da treba prestati da tragamo za njim.