Hrabre mlade spisateljice

Subota 29. avgust 2026. godine mogla bi da bude ubeležena kao značajan datum u istoriji srpskog teatara. Toga dana je na dva različita mesta u gradu, skoro u isto vreme, predstavljena čitava nova generacija dramskih pisaca i spisateljica. Nažalost, samo jedan komad, Žena veže rep, imao je scensko izvođenje (letnja scena BDP), dok su svi drugi objavljeni u fanzinu dramskih pisaca i spisateljica pod nazivom Zbirka (verovatno) nepročitanih drama. Fanzin je promovisan na neformalnoj promociji i javnom čitanju na Adi Ciganliji. Počećemo prvo od onoga što je izvedeno u pozorištu, dakle – Žena veže rep.

ŽENA VEŽE REP

Drama Žena veže rep Marije Rakočević pobedila je 2024. godine na Hartefaktovom konkursu za najbolji savremeni angažovani celovečernji dramski tekst na našim jezicima. Jedna od značajnih vrednosti ovog konkursa jeste to što se Hartefakt uvek potrudi da svaki nagrađeni tekst dobije pravu pozorišnu šansu. Komad Žena veže rep inspirisan je istinitom pričom o stradanju žena u Iranu. Masovni i krvavi protesti bili su podsticaj autorki da u jedan tekst sabere sve nepravde koje se ženama čine od Teherana do Beograda, kao i sve pobune žena protiv tih nepravdi. Zato što je autorka htela da tako široko obuhvati sve životne situacije u kojima razni subjekti čine nepravde ženama, tekst nema klasičnu dramsku strukturu – nema glavne i sporedne likove, nema jedinstveno priče i nema zaplet. Žena veže rep je na pola puta između drame, pesme i proze. Jedinstvo strukture postiže se temom koja povezuje sve rečenice u tekstu, a intezitet i dramatičnost gradiraju se stalnim ponavljanjem rečenice “žena veže rep i…”. To uporno ponavljanje jedne rečenice veoma je efektno i podiže tenziju dok komad gledate ili čitate. Žena veže rep je podsticajan i za raspravu o tome šta je to angažovani dramski tekst i koji je rok trajanja njegove aktuelnosti. Za dve godine od kako je ovaj tekst nagrađen, mnogo toga se promenilo. Kao prvo, promenio se odnos prema samom Iranu. Usled rata koji SAD vode protiv ove zemlje, pitanje prava žena u Iranu gurnuto je u drugi (pa i treći) plan. Takođe, klasna svest, doskoro sasvim marginalizovana u našem društvu, postaje sve važnija. Savremeni gledalac može da zaključi da junakinja (ili junakinje) nije zlostavljanjana (samo) zato što je žena, već zato što pati od funkcionalnog siromaštva, koje umnogome određuje ponašanje osobe i njenu spremnost da trpi nepravdu, kao i nemoć joj se odupre. No, ova diskusija tražila bi otvaranje jedne mnogo šire teme, za šta sada nije ni mesto ni vreme i zato ćemo se vratiti pitanju kako je rediteljka Maša Pavlović postavila ovu dramu.

SLOBODNA FORMA

Tekst slobodne forme poziva rediteljku i glumce da od njega naprave šta god požele, pod uslovom da ga pokrenu na pozorišni način. Naglašene i direktno angažovane rečenice zaodenute su u visoko estetizovanu formu, punu scenskih metafora koje nadograđuju tekst u svesti gledaoca. Dramaturški, predstava je organizovana oko odnosa pojedinke (Andrijana Salahović) i hora (Jana Nenadović, Doroteja Vuković, Sara Simović, Anđela Alavirević, Natalija Stepanović, Aleksa Jovčić i Ivan Petrušinski). Junak nasuprot kolektiva poznat je način pretvaranja poetskog teksta u scensko izvođenje, a primenjuje se još od Tespisa i Eshila. U ovoj predstavi kolektiv nisu samo “realni” članovi porodice i društva nego i ženine misli i inhibicije, koje je drže u podređenom položaju. Izvođački hor predstavlja glasovnu i koreografsku polifoniju koja uključuje sve osobe i sve grupe sa kojima se žena susreće na putu stradanja. Glumci i glumice su svim srcem i svom energijom nastojali da podrže ideju rediteljke. Iako su u pitanju mladi, za dramsko pozorište školovani glumci i glumice, pokazali su nam da su tokom školovanja stekli dovoljno znanja da se bave i teatrom pokreta. Iskreno se nadamo da će naše pozorište imati dovoljno sluha da ih neguje i omogući im dalji razvoj. Bilo je zadovoljstvo posmatrati ih kako kreativno i požrtvovano nastoje da razigraju tekst i naprave dinamičnu teatarsku strukturu. Posebno je bila efektna i uznemirujuća igra sa metalnim predmetima sa kojima žene svakodnevno dolaze u kontakt: escajg, hirurški i ginekološki instrumenti… To zveckanje i bljeskanje metala na sceni davalo je dodatnu audio-vizulenu dinamiku scenskom nastupu i budilo u nama asocijacije na razne neprijatne i opasne situacije kojima se izlaže savremena žena. U predstavi je važan simbol i voda – voda kao takozvani ženski prirodni element, ali i crveno obojena voda kao menstrualna krv i krv žene koju je dušmanski pretukao partner. Kostim je bio funkcionalan i efektan. Jednostavni, crni odevni predmeti za vežbanje, a preko njih pufnasti roze detalji, koji pak ukazuju na ranjivost žene. Predstava Žena veže rep scenski uspešno nadograđuje tekst, ali zahteva otvorenog i spremnog gledaoca koji će se upustiti u asocijacije kako bi sagradio svoju pozorišnu priču.

TALAS SAVREMENIH DRAMSKIH TEKSTOVA

Drugi događaj o kome pišemo je multimedijalna akcija dramaturškinje Mine Milošević. Ona je bila inicijator i glavni realizator projekta Zbirka (verovatno) nepročitanih drama, koji je osim navedene zbirke sadržao i javno čitanje autorkine drame. Ovo scensko čitanje može se posmatrati iz više uglova. Pre svega, to je način borbe jedne spisateljice da njen tekst ugleda svetlost dana. Naime, Mina Milošević je dobila nagradu na ovogodišnjem anonimnom konkursu Sterijinog pozorja za novi dramski tekst. Isto kao i u slučaju nagrade Hartefakt fonda, deo nagrade je nastojanje Sterijinog pozora da kao koproducent doprinese izvođenju nagrađenog teksta. Međutim, zato što još uvek nema naznaka da će nagrađena drama Robinzon Kruso je bio biseksualka sa šest Petka biti izvedena, autorka je organizovala javno čitanje u kafani “Na kraju sveta” na Adi Ciganliji. U javnom čitanju su učestvovali glumci Danijela Štajnfeld, Bojana Stojković, Olja Nikolić i Mladen Vučković. Javno čitanje i fanzin koji je osmislila i pripremila Mina Milošević imaju nekoliko karakteristika koje ih čine tipičnim za pokret pobunjene kulture, koji se razvija zajedno sa studentskim pokretom: projekat se radi potpuno volonterski i na osnovu ličnog entuzijazma umetnika, odvija se van institucija kulture (mada je ovaj producentski podržao UK Parobrod) i ima plenumsku otvorenost – oni koji se okupe oko projekta deo su projekta. Šarenilo tema i bujnost različitih stilova najveća je vrednost ove zbirke drama. Ima u ovoj zbirci svega. Drama Ane Vračar Kako sam naučila da ne umem da vozim bicikl ima klasičnu dramsku strukturu sa likovima, dijalogom, didaskalijama i zapletom smeštenim u realistički prosede. Nasuprot ovom primeru, tekst Ane Dragić Ova veštica ne gori ili Bajka o besu iznutra ima sasvim slobodnu formu. Neke spisateljice pišu o ljubavi slobodno pozajmljujući imena likova iz takozvane velike literature (Teodora Marković, O ljubavi) ili bukvalno dramatizuju životne priče poznatih žena (Irina Subakov, Papa papae femininum). U vezi sa dramom Žena veže rep treba istaći da i u ovoj zbirci ima dosta drama koje tematizuju položaj žene u društvu: Ciklusi ili Sve je to na majku Milane Matejić, Lizistrata: Seks i Štrajk Mine Milošević, Lilit na Zemlji Ane Ogrizović. Nekoliko komada pisano je u duhu političke satire: Postament Bojana Tasića, Bitanga i princeza Miomira Milosavca, Tiraninom ćeš me Tiraninom ću te Marije Delić. U zbirci su ravnopravno zastupljeni i jednako tretirani i poznati i priznati dramski pisci kao Filip Vujošević (Mesec dana u Lidlu) i Davor Špišić (Moć građanina Čaplina), ali i studenti III godine dramaturgije poput Arine Bolihove (Demi Harlou). Videćemo šta će biti sa ovim dramskim tekstovima i da li će makar neki od njih biti izvedeni. Nadamo se da hoće jer je dobar dramski tekst odavno vrsta u izumiranju, bar u savremenom srpskom teatru.