Festival
Rediteljki Hodi Taheri nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Može li televizija da izgradi nacionalni identitet? Menjale su se granice zemlje u kojoj smo živeli poslednjih dvadeset godina, menjala se nacionalna i socijalna struktura, menjale su se reprezentacije, himne i zastave. Pitam se da li je televizija (nacionalna televizija, ili nacionalni javni servis) jedina institucija koja nosi jezgro kontinuiteta naše svesti poslednje dve dekade. Imam utisak da ta svest o sebi nije uvek bila u skladu sa realnom situacijom, niti sa međunarodnim okolnostima, ali možda je samo ta slika sa malog ekrana nepromenjiva konstanta našeg samoodređenja. Problem nastaje kada televizija ostane jedino naše obeležje, kada preuzme ulogu škole, kulture, porodice ili kritičke javnosti.
Poslednje nedelje, u nekoliko navrata je ta misionarska uloga televizije bila neobično izražena. Prvi primer dolazi iz sporta – tačnije iz popularne medijske floskule „kult reprezentacije“. Kult predstavlja slepu veru, zaluđenost i odnos koji isključuje bilo kakvo preispitivanje. Kult reprezentacije – zamišljen je kao povratak našem nacionalnom identitetu kroz sport, mada nisam baš siguran kako se danas zovu naši „plavi“. Danas su valjda „orlovi„, odnosno „orlići„. Uoči utakmice sa Francuskom, osnovni problem je bilo zviždanje himni (Marseljezi), dok problem sa zviždanjem na „Hej sloveni“ više izgleda nemamo. Nema Slovena. Igranje za reprezentaciju je čin vrhunskog patriotizma, dok nam ide dobro kritike se ne čuju, a uoči utakmica – gledamo reklame za pivo u kojoj se neki nesrećnici mole pred fotografijom reprezentacije i iskolačenih očiju gube razum dok navijaju u transu. To je valjda uživanje u fudbalu do krajnjih granica.
Drugo veliko narodno veselje odigralo se u Batajnici na aeromitingu simboličnog naziva „I na nebu i na zemlji“. Nakon niza nesreća sa rušenjem naših vojnih letelica, eksplozije u fabrici municije u Užicu, polupraznih kasarni (koje će verovatno postati teren za šoping centre ili stambene objekte), Vlada je osetila potrebu da oživi sledeći kult u Srba. Posle reprezentacije, to su Crkva i Vojska. Vojnici vazduhoplovci će našem narodu, ali i celom svetu pokazati koliko smo jaki. Tako smo danima slušali o avionima, helikopterima, partizanskoj eskadrili, gostima iz drugih armija i bravurama koje će hrabri piloti izvoditi. To je imalo biti viteško nadmetanje „visoko negdje u zraku“ sa ciljem da nacija podigne pogled ka nebu i skrene ga od posledica krize, sindikalnih protesta sa odsecanjem prstiju, otpuštanja u javnom sektoru i novog kredita kod MMF-a. Pilotima su zapretili da nema izmena programa niti samoinicijativnog dokazivanja, a nikom od novinara nije ni palo na pamet da istraži koliko nas sve skupa košta ovaj aero-vašar u Batajnici. U emisiji „Dozvolite“ u nedelju su čitave eskadrile aviona letele, a piloti su na tim arhivskim snimcima još imali petokrake na uniformama. Uprkos želji da slike budu lepše, mi smo u suštini gledali „Trezor JNA“, umesto trenutne slike stanja u našoj vojsci. Stotinu hiljada ljudi je tako zevalo uvis, čuo se i glas zvaničnog spikera (kao u filmu Otac na službenom putu neposredno pre nego što drug Meša zaglavi robiju zbog kritike partijske štampe). Možda je sad kažnjivo sumnjati u „čelična krila naše armije„- kao onomad u JNA prilikom pisanja pisma familiji. Tada su me upozorili da neprijatelj vreba sa svih strana – i da u pismu napišemo kako nam je „super“ i da slučajno ne otkrijemo koliko nas ima u jedinici i kakvo nam je naoružanje!
Mala novinska vest o saobraćajnom zakrčenju na Batajničkom putu vratila mi je veru u ovdašnji antimilitarizam. Lokalna svadba (sa konjskim zapregama i čezama) sprečila je neke posetioce da stignu na vreme na aeromiting. Eto tako izgledaju naši demonstranti – sa prigovorom savesti – maskirani u svatove. Genijalno!
Na kraju je ostao kult domaćeg automobila za domaće pretplatnike. Svake večeri licitacijom se određuje i inicira novi sledbenik kulta Punta. Licitacija služi kao rupa u zakonu da se ne plaća porez na igre na sreću, što je formalno po zakonu, ali je očigledan primer kako se zakon može nategnuti i izvrdati. Kolika je razmera ovog kulta, možete naslutiti iz činjenice da su organizatori ograničili gledaoce brojem poruka koje je dozvoljeno poslati sa jednog telefonskog broja. Ne može više od hiljadu! Eto, dragi gledaoci, televizija vam nudi politeistički koncept, a na vama je samo da izaberete čiji ćete sledbenik ili sledbenica postati.
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Svetislav Basara: Minority Report (podcast)
Dereta, Beograd, 2024.
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve